детаљ слике: приватна архива Милица Миленковић

У ЖИВОТУ НЕ ПОСТОЈЕ ПОБЈЕДЕ И ПОРАЗИ. ПОСТОЈЕ САМО ПРОМЈЕНЕ!

                                                                                        

Милица Миленковић Докторанткиња, Књижевница

Разговор водила: Здравка Бабић

9. 12. 2020.

 

  МИЛИЦА МИЛЕНКОВИЋ

 

Објавила књиге: роман Homunculi (2010), песме Мање од длана (2012), Via Militaris, Via Dolorosa (2013), Испоснице (2019), Љубав у Кани и друге песме (2020), књижевну критику Критичка тумачења (2016).

Приредила књиге: Зборник радова ученика школе Активног читања и креативног писања (2018).

Сабрана дела Гордане Тодоровић у три тома, као пројекат који је подржало Министарство културе и информисања Републике Србије у области издаваштва капиталних дела савремене српске књижевности, Живети због песме Гордане Тодоровић, 2019.

Члан жирија за доделу награде „Гордана Тодоровић“ и награде „Меша Селимовић“ у Београду.

Научне радове из струке, књижевну критику и поезију објављује у књижевној периодици у земљи, региону и иностранству.

Поезија јој је превођена на енглески, словачки и македонски језик.

Члан је Удружења књижевника Србије од 2018. године.

 

НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА:

 

Прва награда Фестивала поезије младих у Врбасу (2011), Прва награда Фестивала културе младих Србије у Књажевцу (2012), Награда Тимочка лира за најбољу песму, Радио Београд 2 (2012), Финалиста Ратковићевих вечери поезије (2015, 2016, 2017), Трећа награда Ратковићевих вечери поезије у Црној Гори (2017), Финалиста Смедеревске песничке јесени са најбољом песмом за Златну струну (2017), Друга награда Дринских књижевних сусрета (2019), Награда Мирко Петковић за књижевну критику (2019), Награда Стражилово за збирку песама (2019).

 

Разговор водимо са дјевојком чија је импозантна биографија  задивила  ужу и ширу књижевну јавност, дјевојком која плијени љепотом и својом књижевном револуцијом.

 

Мудра, проницљива,смјерна, виспрена, скромна.

 

Поштована Милице:

 

Када сте се први пут суочили са љепотом и изазовима које са собом носи љепота пјесништва?

 

Било је то у детињству када сам од своје баке слушала епске песме у њеној необичној, приповедачкој, интерпретацији. Пре поласка у школу, већ сам умела да читам и пишем па сам стално читала Пушкинове бајке у стиху и наше народне лирске песме. Све то уградило је у мене јако осећање националне припадности и довело до тога да годинама касније и моја рука задрхти пред изазовом песништва и почне да исписује стихове проткане традицијом. Очигледно је да сам врло рано лепоту књижевности поистоветила са етичком вредношћу дела.

Објавили сте  књиге: роман Homunculi (2010), песме Мање од длана (2012), Via Militaris, Via Dolorosa (2013), Испоснице (2019), Љубав у Кани и друге песме (2020), књижевну критику Критичка тумачења (2016).

 

Смисао за писање и лијеп говор су „Божије“ препоруке.

 

Од кога сте наслиједили тај Божији дар?

 

Већ сам споменула своју баку која је била врсни приповедач на дијалекту, креативно писање и изражавање учила сам од мајке, а иначе долазим из фамилије у којој је током целог 20. века један од рођака певао епске песме уз гусле у селу надомак Старе планине. Књижевна нит у нашој породици, реторика и лепо писање, преносе се с колена на колено усменим, писаним и духовним наслеђем.

 

Када сте написали прву пјесму и какво је то било искуство за Вас?

 

Моја прва песма била је о Светом Сави, написала сам је у трећем разреду основне школе. Нажалост немам је сачувану. Друга песма коју сам написала била је Божићни колач у коју сам пренела животну праксу и Божићну радост из моје куће. Искуство те песме чини ми се, дан данас се понавља са сваким њеним читањем, сваком интерпретацијом и сваком наградом коју је понела. Тако се у недоглед шири осећање откривања лепе речи коју очигледно читаоци проналазе и у свом срцу.

 

Збирка песама „Испоснице“ овенчана је престижном наградом Стражилово, која се традиционално додељује већ четири и по деценије – од далеке 1973. године, за најбољу књигу објављену у издању Бранковог кола.

Реците нам нешто о свом поетском духовном ходочашћу?

 

Испоснице су метафора мог поетског ходочашћа. Оне симболизују посвећеност коју негујем према писању. Испосницама сам се спустила у осам векова културног и хуманог наслеђа трагајући за тековинама и емоцијама малог човека који на својим плећима носи сву тегобу векова у којима живи, а који се овде на Балкану, понављају у недоглед.

 

Да ли сте свјесни чињенице да сте веома млади постали бесмртна пјесникиња?  

 

Понекад моји читаоци и критичари користе тај придев како би ме описали. Заправо они описују моја дела. Искрено се надам да су у праву и да ће некада историја књижевности потврдити њихово мишљење. До тада за мене је ово велики комплимент који ме води новим путевима стварања.

 

Које су теме Ваше поезије?

 

Теме којима се бавим у песништву призивају однос савременог света и традиције кроз призму обреда, обичаја или нечега што више не постоји у пракси друштва. Занимају ме и теме из Библије. Оквирни стожер мог песништва је увек и изнова жена, жена као мајка или драга, жена са културолошким наслеђем о којем тек треба да говоримо како бисмо постигле да будемо део савременог света онако како нам приличи.

 

Члан сте  жирија за доделу награде „Гордана Тодоровић“ и награде „Меша Селимовић“ у Београду.

Шта за вас значе награде, награде које  сте добили и како  Ви као члан жирија  селектујете добро од лошег и одвајате зрно од кукоља у српској литератури?

 

Мени су награде подстрек за даљи рад и труд и стални позив на одговорност према српском језику и мом стваралаштву, а као члан жирија водим се литерарним сензибилитетом без којег је немогуће да будете књижевни критичар, наравно и својим знањем и одговорношћу према ономе о чему дајем свој суд. Ако тако приступите неком делу лако ћете одвојити жито од кукоља.

 

Како сте  успјели да повежете достојанство и морални смисао, свој живот са општим добром  и мисијом просвјетљења друштва које је у наглој ерозији културног идентитета и када је морал спао на најниже гране?

 

Нисам сагласна са тим да је морал на ниским гранама, напротив морал постоји само је питање како га и колико имамо у свом животу. Захвална сам родитељима на васпитању које сам примила од њих, јер у недостатку културе у нашој земљи лако сам и ја, попут многих нових генерација, могла бити жртва друштвеног система. Овако успела сам да будем равноправна европским вредностима друштва и да својим делањем и знањем утичем на своје ученике да не забораве да није важно где и у каквим условима живите, већ да је важно да учите и стално радите на томе да сутрадан будете бољи, а самим тим и да утичете на позитивне промене у свом друштву.

Научне радове из струке, књижевну критику и поезију објављујете у књижевној периодици у земљи, региону и иностранству.

Какав је по Вама статус књижевника у Србији?

 

Ја сам књижевница и докторанткиња која нема посао док на радним местима која су намењена мојој струци, седе људи без диплома, знања и умећа. Довољно за пример једног статуса једне књижевнице у Србији.

 

Докторат не може да се купи новцем.

Реците нам нешто о књижевној части и о томе колико је плаћено ваше књижевно знање и дах отпора против књижевног бесмисла и ништавила?

 

Након добијања награде Стражилово стигло ми је писмо једног колеге у којем ми је написао да поуздано зна како ми је награда донела много непријатеља. Књиге које сам објавила и научни рад којим се бавим донели су ми поред великих пријатеља, нажалост и непријатеље. А непријатељи стваралаштву, уметности и науци, то су неостварени људи који дишу ништавилом. Моје књижевно знање плаћено је сатима и данима учења, непроспаваним ноћима, бдењима над рукописима, великим пријатељствима, али и непријатељима које сам стекла. Ја част и образ не продајем, и то они врло добро знају. А када имате част и образ онда се сви питају како сте постигли толике успехе. Као аутор увек морате да будете спремни и на ту цену вашег рада, која је заправо потврда ваше величине.

 

Да ли је књижевност Ваша Судбина?

 

Да, једна судбинска нит која се стално одмотава као да носим Аријаднин калем кроз некакав лавиринт. Уживам у томе да живим књижевност.

 

Осим што дивно пишете волите  много да читате.Шта сте последње прочитали и која књига је пресудно утицала на ваш живот и одлуку да вам књижевност постане  племенита мисија?

 

Читам свакога дана, у последње време рукописе других аутора на којима радим лектуру или уредничке послове. Књига која је највише утицала на мене је Сто година самоће Габријела Гарсије Маркеса коју сам први пут прочитала са петнаест година. Откривши магијски реализам, никада више нисам могла да се отргнем из загрљаја лепе речи и моћи којом нас она дарује.

 

Књижевну критику Критичка тумачења (2016) објавили сте  много млади. Јесте ли имали подршку афирмисаних и  уважених књижевних критичара?

 

То је књига коју, као и све моје ране књиге, нисам промовисала нити пласирала у јавност. Објављена је након пет година бављења књижевном критиком. На првом конкурсу за књижевну критику 2011, када сам била са својим првим критичким текстом у најужем избору за награду, а наспрам мене је стајала старија колегиница са импозантним делом – добила сам највећу подршку у животу. Данас стојим раме уз раме са најзначајнијим књижевним критичарима у земљи, добитница сам награде за књижевну критику Мирко Петковић – и припремам нова издања сабраних књижевних критика. Довољно да заборавим да ли сам или нисам некада давно имала подршку старијих колега.

 

Како би  описали књижевни  монопол?

То је игра у којој очигледно свако од књижевника улаже оно што има. Можда је данас погодније да у Србији говоримо о књижевном ризику (читај: ризик као игра).

 

 На ком пројекту сте последње радили и какве резултате сте постигли?

 

Приредила сам Сабрана дела Гордане Тодоровић што је имала невероватне одјеке у српској књижевности, култури и науци.

 

Објавили сте Сабрана дела Гордане Тодоровић у три тома, као пројекат који је подржало Министарство културе и информисања Републике Србије у области издаваштва капиталних дела савремене српске књижевности, Живети због песме Гордане Тодоровић, 2019. 

Која је сврха поезије и чиме  је поезија Гордане Тодоровић окупирала Вашу душу?

 

Поезију Гордане Тодоровић упознала сам у детињству као поезију цвећа, природе и сунца, као молитву… То је остало у мојој души до данашњих дана када се бавим афирмацијом њеног дела и стваралаштва.

 

Док читам њену поезију или радим на њеном делу, осећам да сам на некој необичној ливади цвећа и трава. Њено пролеће довољно је да пробуди сва нова пролећа у мени. Између осталог то је и сврха поезије.

 

Постоје ли савремена књижевност која ће успјешно наставити стазама богатог српског књижевног наслеђа?

 

Постоји. Једино је питање како ће опстати на овим просторима и да ли ће се зауставити тренд одлива књижевника из наше земље и писаца из егзила.

 

У ком правцу желите да развијете Вашу књижевну каријеру?

 

Сада сам на докторским студијама и посвећена сам науци. Видим себе на неком од иностраних факултета као предавача у будућности и као некога ко утиче на реформе културног система у Србији. Волела бих да у том смислу радим на развоју своје каријере.

 

Јесте ли примијетили да пјесници све више слиједе укус масе, све више је слатких тема и тривијалних прича?

 

Да, томе доприносе друштвене мреже где се више нико не обраћа читаоцу већ маси. А маса није жељна великих тема.

 

Како стимулисати младе пјеснике  и књижевнике?

 

Дозволити им да остваре своја основна егзистенцијална права, а онда од њих очекивати одговорност. Довољно да млади људи покажу шта све умеју у књижевности, а умеју много.

 

Која питања постављате сами себи?

 

Само она за која сам довољно снажна да пронађем одговоре. Без храбрости не треба постављати питања, ни себи ни другима.

 

Реците нам нешто о Вашим поетским путоказима?

 

Они су свуда око мене, када се нађем на неком посебном животном раскршћу, посегнем за путоказима и тако исписујући песме решавам сопствене дилеме.

 

На шта сте највише поносни?

 

На своје унутрашње биће које није престало да сања велике снове.

 

Хронично  трауматизована популација која покушава да се саживи са новонасталом ситуацијом у цијелом свијету  постала је друштвени проблем.

 

Хм… Хајде да причамо о љубави.

 

Коме ћете Ви „пружити руку“?

 

Ономе ко уме да је прихвати онаквом каква јесте.

 

Да ли сматрате да ће љубав спасити свијет?

 

Љубав сваког дана изнова и изнова спашава овај свет.

 

Постоји ли „Света љубавна водица“ и јесте ли пробали тај напитак?

 

Нисам чула. Једино ако је то нека нова синтагма. Сматрајте да сам Вам остала дужна одговор.

 

Да ли је љубав за вас хемија или алхемија?

 

И једно и друго.

 

Јесте ли заљубљени?

 

(Осмех.)

 

Шта је за вас Библија љубави?

 

Књига љубави је књига коју исписујемо са вољеном особом, а она се пише последњим сусретом са нашом прошлошћу; отварањем врата нове будућности.

 

Реците нам тајну Вашег блиставо мудрог погледа?

 

Хвала на комплименту. Тајна је у радозналости да се спозна свет око себе. Могуће је да у њему још увек има и дечије наивности.

 

Шта вас растужује?

 

Страх људи око мене, устаљеност, статичност.

 

Шта вас плаши?

 

Пролазност.

 

Јесте ли емоционално зависни?

 

Нисам.

 

Размишљате ли о браку?

 

О браку се размишља у двоје.

 

Како изгледа Ваш провод „двјеста на сат“?

 

Волим да доживим сваку секунду овог живота какав год провод да је у питању.

 

Може ли се сањати без постеље?

 

Наравно, ми заправо сањамо отворених очију.

 

Срце је било знак љубави и оданости у древним цивилизацијама и свим религијама а злоупотребом на друштвеним мрежама постало је  један излизани симбол и  обичан емотикон лажне обмане па и самообмане. 

Шта за вас значе „срца на изложби“, срца која Вам поклањају путем друштвених мрежа?

 

Најчешће су то срца подршке мојих пријатеља и пријатељица. Лично ми значе, јер знам да су искрена.

 

Вјерујете ли својој интуицији?

 

Да. Често се наљутим на себе када посумњам у њу.

 

Која је Ваша „апсолутна истина“?

 

Да је истина оно што носимо у срцу и души, све остало је привид.

 

Најважније су чари унутрашње љепоте.

 

Како његујете „капитал„ који Вам је подарила мајка природа?

 

Сталним подсећањем да се људскост и племенитост граде сваког дана.

 

 Постоји ли питање  које сте прижељкивали, а ми Вас нисмо питали?

 

Захваљујем на овим дивним питањима.

 

За сами крај разговора замолила бих вас да изаберете једну Вашу пјесму и подијелите је са читаоцима.

 

Fine Art America The butterfly wings of love by Chirila Corina

СУСРЕТ

Прешли смо на хиљаде километара

док се нисмо срели

у овом свету 

    

Све се препознало

очи, уста, уши, руке

два тела

два мелема

за све ране из бивших ратова

Али страха је било превише

заборављених начина вољења

непревијених отвора на срцима

На путу дугом хиљаду светлосних година

пре него што смо успели

помоћи једно другоме

Искрварили смо

у загрљајима историје

 

Извор:АСОГЛАСИЗДАВАШТВО

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: