Главна улога у опери 'Ла Троваторе'
Zabranjena srpska operska pevačica - 5. deo
Anastaisa H. Larvol
Odluka da za vreme Drugog svetskog rata nastavi da peva u Bečkoj državnoj operi i istovremeno radi za Saveznike će Danicu Ilić mnogo skupo koštati. Da ona i njena sestra nisu u stanu šest meseci krile špijuna MI6, koji je mapirao podzemne nuklearne fabrike nacista, morao bi neko drugi. Ali, uradile su to i treba da im odamo priznanje.
Ipak, kao što “ume da bude” sa civilnim počiniocima velikih ratnih herojstava, zbog vojnih tajni ostaju nepoznati široj javnosti i zato posle rata mnogi od njih stradaju na veoma glup način. Alen Turing je odličan primer za to, Danica isto tako. Odmah po kapitulaciji sila Osovine, neki površni, obaveštajni službenik baš u Engleskoj neobavešteno je zaključio da je D. I, pevajući za bečku publiku u kojoj je bilo puno nacista, svakako sarađivala sa okupatorom. Stavili su je na “Listu umetnika-kolaboratora”, koja je razdeljena svim obaveštajnim službama u pobedničkim zemljama, uključujući i novu, socijalističku Jugoslaviju.
Ne samo da nije dobila orden za ratne zasluge, nego je izostavljena čak i iz enciklopedije srpsko-jugoslovenskih operskih pevača, a ime joj se nije pominjalo. Izbrisana je sa svih spiskova građana i umetnika, i zato je Danica Ilić poznata samo promilu vrsnih poznavalaca srpske kulture ili opere ili Starog grada.
U stvarnosti je Glauber, što znači “onaj koji veruje”, poslao signal iz njenog stana i uspešno obavestio Saveznike o pozicijama nacističkih podzemnih fabrika oružja. Odmah zatim, proleća 1945. su svi projektni nacrti, skoro zavšena atomska bomba i sami naučnici, koji su na njoj radili, odveženi u Ameriku da je tamo završe.
U programu metropolitenske opere iz 1947. piše da je pevačica posle engleskog špijuna trebalo da poveže sa “svojim partizanima” u Jugoslaviji, ali su se nacisti maskirali kao partizani i uhvatili ga u zamku. To zvuči kao dobar američki, ratni film iz 50-tih, ali nije objektivno moguće. Partizani su bili zakleti neprijatelji familije njene majke, Jarolimeka, a i očeve familije, “čisto po klasnoj osnovi”, ništa lično. Iako su i ovaj put svi odrasli, već pomalo stari, muški Jarolimekovi bili na svim antifašističkim frontovima. Pronicljivi i vaspitavani da brzo sagledaju okolnosti, bili su na pravoj strani rata, čim se ona jasnije definisala. Kao nosioci mnoštva ordenja iz Prvog rata, bili su, svakako, “sumnjivi” u Drugom, ali su se potrudili da pokažu odanost zemlji u kojoj žive, ko god da je njom vladao.
Sudbinu savezničkog špijuna, koji je pola godine živeo u stanu Ilić (i možda Danici pomogao da nauči engleski) znatno realističnije opisuju sami Nemci na Bikipediji. Oni kažu da je Glauber jednog januarskog dana 1945. izašao da se prošeta i bio je uhvaćen. Geštapo ga je sreo na ulici i odveo u logor Mauthusen, gde je 1. 4. 1945. streljan. Engleska kraljica ga je posthumno odlikovala visokim ordenom za ratne zasluge, a čim su njega uhapsili, Geštapo je došao i po Danicu i Radu.
Nakon kratkog saslušanja, odveli su ih u koncentracioni logor pored Beča. Verovatno “tranzitni” logor Wien Strasshof, jer je to bio jedini kamp u predgrađu prestonice. Nazivi austrijskih logora, kojih je na kraju bilo oko 10.000, prekriveni su danas zajedničkim terminom “The Arolsen Archives” (manje je neprijatno), pa su zato pokušaji istraživanja po njima kompleksni i spori. Austrijska država je tek 1997. preuzela odgovornost za taj logor Štrashof, koji je izgrađen kasne 1944, pa je zato i mogao da bude tako blizu grada. Ranije su ih krili po šumama, a pred kraj im je samo bilo važno da ne troše vreme i sredstva na transport.
Женска пионирска организација
Memorijalni centar “Wien Strasshof” podigli su samoinicijativno građani tog mesta 2011, jer nisu više mogli da podnesu da se o tome tako pokvareno ćuti. Tu piše da su u njemu posebno stradali ljudi koji su govorili slovenske jezike i da je bilo Srba, što se inače ne pominje na drugim listama logorskih stradalnika (samo ponegde kao Jugosloveni). Uostalom, Nemci i Austrijanci i njihovi saveznici, od zemalja “pobednica”, samo Jugoslaviji nisu isplatili ratnu odštetu. Jer, su tvrdili da su narodi na njenoj teritoriji najviše stradali u logorima i ratnim pohodima od naroda sa te iste teritorije. Ni logorske žrtve nisu primereno pomenute. Naravno da će da ostane “zla krv”.
Austrijski fašisti su svakako znali da je Danica bila primadona i miljenica bečke publike. Znali su i da je bila “pola” Srpkinja, iz male zemlje koja ih je uprkos svemu porazila u Prvom ratu, što ih je još uvek veoma mnogo bolelo. Nije bilo davno, izgubili su čast i ugled, carevina im se raspala i zato su “morali” da nađu satisfakciju u nekim drugim stvarima. U njihovim očima, Austrija je bila indirektni pobednik – imala je visoku kulturu, koja se povratila i zapravo bujala, vrhunsku operu, u kojoj je pevala mlada i temperamentna Danitza Ilitsch, i sve svoje dvorce i tvrđave sačuvane, a Srbija nije.
“Daniza” im je bila kao svojevrstan “trofej”, a i pevala je jako uzbudljivo. Niska, slatka i obla, s dečijim licem i naivnom glumom, ali prepuna emocija, koje dotiču čak i one koji se ne daju baš lako. Ovako, “privatno”, obzirom da je bila pola Srpkinja, a baka joj je bila Nemica, sve je bilo (skoro) uredu – dok je radila za njih. Ali, kada ih je u “takvim okolnostima ipak izdala”, radeći im iza leđa za Saveznike, i to na otkrivanju nuklearnog oružja, njihovog najjačeg i poslednjeg aduta protiv čovečanstva, “morali” su ozbiljno da je kazne! Svirepo. Da više nikad ni za koga ne može da peva!
Iz logora potiče jedna Radina anegdota, ispričana u nekom posleratnom intervjuu, koja se raširila u mnogo verzija, ali je suština ista. U jednom trenutku je Danica bila toliko bolesna i povređena da je Rada otišla kod stražara i (na nemačkom) najusrdnije zamolila da pozovu lekara, ili da njenoj sestri barem daju neku pomoć za ekstremne bolove koje je imala u predelu grla i čitavom telu, dodavši da je ona ipak operska pevačica. Jasno je da se u koncentracionom logoru, gde na dnevnoj osnovi ubijaju stotine ljudi zbog slučajno zalutalog pogleda, a i bez toga, čovek obraća stražaru samo u najvećoj nuždi! Sa punom svešću o riziku koji to ima i po vlastiti i po tuđe živote, pogotovu ako traži nešto od njih. Zato nam mora biti jasno da je Rada mislila da će joj sestra inače umreti, kad je to uradila. Stražar je hladno odgovorio da ne može, jer “ona i onako više nikad neće pevati!”
Tri meseca su sestre Ilić provele u zatočeništvu, jedući grašak, sočiva i pasulj, što je kasnije Danica, na pitanje, opet u intervjuu, navela kao nešto što najviše mrzi na svetu! Umrle bi tu da se nije završio rat. Ipak, samo Nemci u javnosti pominju “nepoznatu”, ali moguću korelaciju između događaja u logoru i ozbiljnih zdravstvenih problema, koji su usledili i doveli do njene prerane smrti od raka kostiju 1965.
“Inwieweit gesundheitliche Probleme, zurückzuführen auf die schweren Monate im KZ, eine Rolle spielten, ist nicht bekannt.” U kojoj meri su teški meseci u KC (logoru) bili odgovorni za njene zdravstvene probleme, nije poznato.
Mnogima je danas poznato da je rak kostiju jedna od čestih posledica jonizujuće radijacije. Nedavno je Američka nacionalna biblioteka za medicinu (US National Library of Medicine, 2011) objavila rezultate jedne duge i opsežne studije o karcinomu kostiju kod žrtava atomskih bombi, koje su avgusta 1945. Amerikanci bacili na Hirošimu i Nagasaki. Studirali su brojne primere ozračenih ljudi (1958-2001) sa rakom kostiju i zaključili da – “izgleda da razvoj karcinoma kostiju kao posledica jonizujuće radijacije može biti vezan za mnogo manje doze jonizujuće radijacije nego što se do sada raportiralo”.
Логор Матхаузен
Nesporno znamo da su Amerikanci nacrte za atomsku bombu oteli od Nemaca, upravo otkrićem podzemnih postrojenja koje je Glauber našao. Međutim, koliko oni tada još nisu znali šta rade, kazuje nam jedno drugo, sasvim novo istraživanje sa Univerziteta u Sao Paolu iz februara 2019, o kome javlja Vašington Post. Nakon veoma dugog traženja adekvatne metode, uspeli su da izmere snagu radijacije bačene na Hirošimu, koju je apsorbovala jedna vilična kost. Vilične kosti najpreciznije pokazuju nivo ozračenosti, a otkrili su da je ova primila udar od 9.46 Gy (Greja), što je danas nepojmljivo! Momentalno se umire zračenjem celog tela snagom od 5 Greja, što znači da su (nacistički naučnici) stavili skoro duplu dozu od ubitačne! Možda nisu znali, a možda su pomislili da kada ipak nema njihovog Rajha, onda neka ide sve do đavola! Ali, to ne znamo. Znamo da tim naučnicima nikad nije suđeno.
Radioaktivnost i “magične” moći zračenja su 1940-tih godina bile “senzacija veka”, kao što je 60-tih bio svemirski program, a nama danas kvantna fizika. Wilhelm Röntgen je bio Nemac i mnogi svetski, vrhunski radiolozi 30-tih i 40-tih godina bili su upravo Nemci. Tek su otkrivali čudesna i čudovišna svojstva zračnih atoma. U međuratnom periodu je radioaktivnost ispitivana u svim vodećim naučnim krugovima, posebno u Francuskoj i Nemačkoj, a Nemci su se tokom II rata intenzivno bavili istraživanjem reakcija ljudskog tkiva na jonizujuće zračenje, što je na najužasniji način dovelo do današnjih saznanja i predostrožnosti u ovim oblastima.
“Euthanasia Squad”. One su asistirale u medicinskim eksperimentima, a samostalno su “gasile” živote “koji nisu vredni življenja” (tj. nemačkih mentalno i fizički zaostalih, psihijatrijskih bolesnika, starih i slabih), kao i ljudi nakon izvršenih eksperimenata (inostranog porekla)
Euthanasia Squad
Do skora se o ovome samo šaputalo, a 2010. su konačno Nemačka unija radiologa i Državno udruženje zračne onkologije uzeli da prelistaju svoje arhive iz koncentracionih logora. Čitajući tri godine, mapirali su ulogu radiologa “pod nacional-socijalizmom” i na simpozijumu, koji je usledio 2016. na Univerzitetu u Tuebingenu, nedvosmisleno je potvrđeno da su zračenjem nasilno sterilisali ljude, najviše u Aušvicu, kao i da je zračenje korišćeno u svim logorima za širok spektar “Nazi policies”.
Priznali su da je SS imao posebnu rendgensku jedinicu, osnovanu za otkrivanje tuberkuloze, koja je ipak mnogo češće radila sadističke eksperimente i sterilisala jedinke “niže vrste”. U projektu suočavanja s nacističkom upotrebom radioaktivnosti izdvojena su 160 radiologa, koji su aktivno učestvovali u monstruoznim eksperimentima. Neki od njih, jevrejskog porekla, bili su prisiljeni i posle ubijeni, a baš su oni doprineli radiologiji nekim bitnim otkrićima, koja i danas služe. Ali, oni su bili u manjini.
Projekat su izveli Department of Radiation Oncology University of Tuebingen; Oxford University – Department of History, Philosophy and Religion; Sachsenhausen Memorial; University of Strasbourg – Department of History of Life Sciences and Health. Zaključak je 2018. objavljen u Američkoj nacionalnoj biblioteci za medicinu (National Institute of Health), što znači da više nije tajna.
S obzirom na sve te okolnosti, koje su sada javne, i činjenicu da je Danica Ilić od svoje 46. godine praktično bila nepokretna u krevetu sa karcinomom kostiju, možemo reći da je sasvim moguće da su SS-radiolozi pomislili da bi bilo primereno da joj sterilišu glasne žice, kao adekvatnu kaznu za njenu veleizdaju. Taman se radilo o atomskoj energiji, pa je “možda mogla malo i da okusi o čemu se radi”. Umrla je dvadesetak godina kasnije, što je tipično i za velik broj žrtava Černobila. Unapred nije bolovala ni od čega, a većina njenih rođaka (s majčine strane), doživeli su duboku starost. Njena sestra Rada je, na primer, živela 102 godine, a majka 92.
Treba uzeti u obzir još i današnje podatke iz memorijalnih centara oko koncentracionih logora. Posebno onih vezanih za Mathauzen, koji je bio i centar uprave svih ostalih austrijskih logora. Oni navode da su sve osobe ženskog roda, bez osvrta na starost, zdravstveno stanje i položaj u nacističkoj hijerarhiji, pre svega bile seksualno roblje. To je zato što prema nacističkim merilima, ženska radna, odnosno fizička snaga nije dovoljno korisna i jaka za kamenolome, kopanje tunela i drugi, teški fizički rad, pa su morale da kompenzuju taj nedostatak seksualnim radom. “Čistije” žene su bile robinje njima, čuvarima i rukovodstvu, a “nečiste”, Romi i ne-evropski etniciteti, “davane” su privilegovanim logorašima na višim nivoima hijerarhije, uglavnom belim kriminalcima, kao nagrada za lojalnost. I rad na kontrolisanju i cinkarenju ostalih logoraša i asistiranje u eksperimentima, koji su bili deo svakog malo većeg austrijskog logora, uključujući i Strasshof.
Fašisti su u mnogim od ovih mesta otvarali bordele s logorašicama, čiji su rad naplaćivali “konzumentima” iz “spoljnog” sveta. Posebno su gej-žene na ovaj način “lečili” od njihove “izopačenosti”, kao i Jehovine svedoke. Muške gejeve su brzim postupkom kremirali. U Nemačkoj je postojao čitav logor samo za žene, Rävensburg, odakle su u grupama od po 600 ili 1500 “komada” kroz ceo rat dovožene vozovima u druge logore, kao seksualno roblje. Ali, o tome se minimalno ili uopšte nije govorilo među istoričarima ili u javnosti do samog kraja 20. veka. Taj logor je posle rata potpao pod Istočnu Nemačku i zato su 45 godina mogli da kažu da “ne mogu ništa da učine po tom pitanju”, pa se zaboravilo.
Generalno su u nacizmu, Nemice, Austrijanke, Norvežanke, Šveđanke i ostale žene “arijskih nacija” u svakom pogledu bile smatrane inferiornom i slabijom “vrstom”. Bez prava odlučivanja, osim kada rade za njih, uniformisane, kao njihove “ljupke asistentkinje” i ljubavnice, u uniformama sa istaknutim strukićima. Eva Braun, sa kojom se Hitler na kraju, ipak, u bunkeru oženio, ostavila je veliku kolekciju “selfi”-filmova. Ovde se, na primer, naga praćaka u vodopadu, pliva, radi gimnastiku i razne druge ljupke aktivnosti, dok je Adolf ili neko drugi snima.
One žene koje su se protivile njihovoj ideologiji, odbijale da budu asistentkinje ili potpadale pod “niže rase” bilo gde na teritoriji pod nacističkom okupacijom, bivale su zatočene u logore, bez ikakvog čekanja. Jednako su tretirani i “nelojalni” muškarci. Posle rata su mnogi poricali svest o postojanju KC kampova u “Velikoj Nemačkoj”, ali to se znalo. Posebno među intelektualcima i umetnicima, koji su sve vreme bili na udaru. Ovo je bitno, jer se u vezi Danice Ilić i dan danas postavlja pitanje “zašto nije prosto otišla odatle, nego je pevala za naciste?” Ili “prodala se neprijatelju i zato je treba prezreti”. Kako je mogla da ode?
Da ne ulazimo dublje u ogavne detalje, koji su danas detaljno opisani na sajtovima koji se time bave, posebno Gusen – The Holocaust Encyclopedia, US Holocaust Memorial Museum i KZ-Gedenkstätte Mauthausen, ali čak ni devojčice nisu bile izuzete, kao ni starije žene, ako bi ih neko poželeo. Ako ne, odmah bi ih po dolasku, posle inicijalne ginekološke inspekcije i uklanjanja kose i ostalih dlaka, likvidirali i kremirali. Ne znamo da li su i kako su Danica i Rada Ilić mogle da izbegnu ovu golgotu, ali ova priča ne može da bude celovita, pošto je dokumentarna, ako ne uzmemo u obzir i ove činjenice. Velika je sreća što su u KC logoru bile samo tri meseca i što je nacistima već “proš’o voz”. Kada je Nemačka kapitulirala, veliki broj nacista po svetu je izvršilo “harikiri”, posebno među Nemacima i Japancima. Magda Gebels je lično cijanidom uspavala svo šestoro svoje dece.
Gebelsi su često snimali svoje devojčice i dečaka, poređane po veličini i obučene u belo, svi sa imenima koja počinju na H, dok pevaju tati, Romelu ili Fireru poprilično falš, ali poslušno. U strahu. Jedna od njih je bila Hitlerova “najomiljenija devojčica u Rajhu”.
Njihov otac Jozef Gebels je bio šef nacističke propagande i medija, a Magda je bila “prva dama” Nemačke. Kao većina njegovih kolega i prijatelja, Gebels je bio teški zavisnik o “Die Drogen”, najviše o met-amfetaminu, koje su nemački hemičari upravo “istraživali” i proizvodili u velikim količinama. Veliki broj njih je do kraja rata užase apstinencijalnih kriza od “ubrzavajućih” destilata “lečio” heroinom, tako da su u zbiru bili u delirijumu, posle desetak godina toga.
Poznata Hitlerova urlikanja u bunkeru bila su pre svega zbog toga što niko nije hteo da sastavi četu koja će da ide da povrati hemijske fabrike, koje su Saveznici preuzeli, prodirući sa svih strana u isto vreme. Tad su Gebelsi “uspavali” svoju decu, a Jozef je po dogovoru upucao Magdu, pa sebe, kao što je Hitler upucao Evu, a sa njim ne znamo tačno šta se desilo. Geringa su Saveznici uhvatili živog, ali je on uspeo nekako, u četkici za zube ili rubu od pantalona, da u zatvor provuče ampulicu heroina, dovoljno jakog da se u ćeliji sa tim “završi”.
Brojni svetski mediji koji su obaveštavali o bečko-srpskoj primadoni koja je “skrivala špijuna pa završila u logoru”, su samo euforično preneli da su obe sestre preživele i to zahvaljujući ruskom osvajanju Beča i kapitulacijom Austrije i Nemačke. Ni jednom rečju se nisu osvrnuli na njena moguća iskustva odatle. Nemačka Vikipedija na to “ravnim glasom” dodaje da su ih nacisti, tipično, ostavili zaključane u barakama kada su pobegli, prepustivši ih ruskim avionima, koji su intenzivno izbombardovali austrijsku prestonicu i 6. aprila 1945. oslobodili logoraše.
Ослобађање Матхаузена
Isti logorski izvori napominju da su ruski oslobodioci, kad su došli, takođe silovali logorašice, a najslabije među njima su tek tada izdahnule. Onda su došli Amerikanci, sa fotoaparatima, skuvali im čorbice i počeo je Mir.
Nastaviće se...
