Главна улога у опери 'Ла Троваторе'
Забрањена српска оперска певачица - 5. део
Анастаиса Х. Ларвол
Одлука да за време Другог светског рата настави да пева у Бечкој државној опери и истовремено ради за Савезнике ће Даницу Илић много скупо коштати. Да она и њена сестра нису у стану шест месеци криле шпијуна МИ6, који је мапирао подземне нуклеарне фабрике нациста, морао би неко други. Али, урадиле су то и треба да им одамо признање.
Ипак, као што “уме да буде” са цивилним починиоцима великих ратних херојстава, због војних тајни остају непознати широј јавности и зато после рата многи од њих страдају на веома глуп начин. Ален Туринг је одличан пример за то, Даница исто тако. Одмах по капитулацији сила Осовине, неки површни, обавештајни службеник баш у Енглеској необавештено је закључио да је Д. И, певајући за бечку публику у којој је било пуно нациста, свакако сарађивала са окупатором. Ставили су је на “Листу уметника-колаборатора”, која је раздељена свим обавештајним службама у победничким земљама, укључујући и нову, социјалистичку Југославију.
Не само да није добила орден за ратне заслуге, него је изостављена чак и из енциклопедије српско-југословенских оперских певача, а име јој се није помињало. Избрисана је са свих спискова грађана и уметника, и зато је Даница Илић позната само промилу врсних познавалаца српске културе или опере или Старог града.
У стварности је Глаубер, што значи “онај који верује”, послао сигнал из њеног стана и успешно обавестио Савезнике о позицијама нацистичких подземних фабрика оружја. Одмах затим, пролећа 1945. су сви пројектни нацрти, скоро завшена атомска бомба и сами научници, који су на њој радили, одвежени у Америку да је тамо заврше.
У програму метрополитенске опере из 1947. пише да је певачица после енглеског шпијуна требало да повеже са “својим партизанима” у Југославији, али су се нацисти маскирали као партизани и ухватили га у замку. То звучи као добар амерички, ратни филм из 50-тих, али није објективно могуће. Партизани су били заклети непријатељи фамилије њене мајке, Јаролимека, а и очеве фамилије, “чисто по класној основи”, ништа лично. Иако су и овај пут сви одрасли, већ помало стари, мушки Јаролимекови били на свим антифашистичким фронтовима. Проницљиви и васпитавани да брзо сагледају околности, били су на правој страни рата, чим се она јасније дефинисала. Као носиоци мноштва ордења из Првог рата, били су, свакако, “сумњиви” у Другом, али су се потрудили да покажу оданост земљи у којој живе, ко год да је њом владао.
Судбину савезничког шпијуна, који је пола године живео у стану Илић (и можда Даници помогао да научи енглески) знатно реалистичније описују сами Немци на Bикипедији. Они кажу да је Глаубер једног јануарског дана 1945. изашао да се прошета и био је ухваћен. Гештапо га је срео на улици и одвео у логор Маутхусен, где је 1. 4. 1945. стрељан. Енглеска краљица га је постхумно одликовала високим орденом за ратне заслуге, а чим су њега ухапсили, Гештапо је дошао и по Даницу и Раду.
Након кратког саслушања, одвели су их у концентрациони логор поред Беча. Вероватно “транзитни” логор Wien Strasshof, јер је то био једини камп у предграђу престонице. Називи аустријских логора, којих је на крају било око 10.000, прекривени су данас заједничким термином “Тhe Arolsen Archives” (мање је непријатно), па су зато покушаји истраживања по њима комплексни и спори. Аустријска држава је тек 1997. преузела одговорност за тај логор Штрасхоф, који је изграђен касне 1944, па је зато и могао да буде тако близу града. Раније су их крили по шумама, а пред крај им је само било важно да не троше време и средства на транспорт.
Женска пионирска организација
Меморијални центар “Wien Strasshof” подигли су самоиницијативно грађани тог места 2011, јер нису више могли да поднесу да се о томе тако покварено ћути. Ту пише да су у њему посебно страдали људи који су говорили словенске језике и да је било Срба, што се иначе не помиње на другим листама логорских страдалника (само понегде као Југословени). Уосталом, Немци и Аустријанци и њихови савезници, од земаља “победница”, само Југославији нису исплатили ратну одштету. Јер, су тврдили да су народи на њеној територији највише страдали у логорима и ратним походима од народа са те исте територије. Ни логорске жртве нису примерено поменуте. Наравно да ће да остане “зла крв”.
Аустријски фашисти су свакако знали да је Даница била примадона и миљеница бечке публике. Знали су и да је била “пола” Српкиња, из мале земље која их је упркос свему поразила у Првом рату, што их је још увек веома много болело. Није било давно, изгубили су част и углед, царевина им се распала и зато су “морали” да нађу сатисфакцију у неким другим стварима. У њиховим очима, Аустрија је била индиректни победник – имала је високу културу, која се повратила и заправо бујала, врхунску оперу, у којој је певала млада и темпераментна Danitza Ilitsch, и све своје дворце и тврђаве сачуване, а Србија није.
“Daniza” им је била као својеврстан “трофеј”, а и певала је јако узбудљиво. Ниска, слатка и обла, с дечијим лицем и наивном глумом, али препуна емоција, које дотичу чак и оне који се не дају баш лако. Овако, “приватно”, обзиром да је била пола Српкиња, а бака јој је била Немица, све је било (скоро) уреду – док је радила за њих. Али, када их је у “таквим околностима ипак издала”, радећи им иза леђа за Савезнике, и то на откривању нуклеарног оружја, њиховог најјачег и последњег адута против човечанства, “морали” су озбиљно да је казне! Свирепо. Да више никад ни за кога не може да пева!
Из логора потиче једна Радина анегдота, испричана у неком послератном интервјуу, која се раширила у много верзија, али је суштина иста. У једном тренутку је Даница била толико болесна и повређена да је Рада отишла код стражара и (на немачком) најусрдније замолила да позову лекара, или да њеној сестри барем дају неку помоћ за екстремне болове које је имала у пределу грла и читавом телу, додавши да је она ипак оперска певачица. Јасно је да се у концентрационом логору, где на дневној основи убијају стотине људи због случајно залуталог погледа, а и без тога, човек обраћа стражару само у највећој нужди! Са пуном свешћу о ризику који то има и по властити и по туђе животе, поготову ако тражи нешто од њих. Зато нам мора бити јасно да је Рада мислила да ће јој сестра иначе умрети, кад је то урадила. Стражар је хладно одговорио да не може, јер “она и онако више никад неће певати!”
Три месеца су сестре Илић провеле у заточеништву, једући грашак, сочива и пасуљ, што је касније Даница, на питање, опет у интервјуу, навела као нешто што највише мрзи на свету! Умрле би ту да се није завршио рат. Ипак, само Немци у јавности помињу “непознату”, али могућу корелацију између догађаја у логору и озбиљних здравствених проблема, који су уследили и довели до њене преране смрти од рака костију 1965.
“Inwieweit gesundheitliche Probleme, zurückzuführen auf die schweren Monate im KZ, eine Rolle spielten, ist nicht bekannt.” У којој мери су тешки месеци у КЦ (логору) били одговорни за њене здравствене проблеме, није познато.
Многима је данас познато да је рак костију једна од честих последица јонизујуће радијације. Недавно је Америчка национална библиотека за медицину (US National Library of Medicine, 2011) објавила резултате једне дуге и опсежне студије о карциному костију код жртава атомских бомби, које су августа 1945. Американци бацили на Хирошиму и Нагасаки. Студирали су бројне примере озрачених људи (1958-2001) са раком костију и закључили да – “изгледа да развој карцинома костију као последица јонизујуће радијације може бити везан за много мање дозе јонизујуће радијације него што се до сада рапортирало”.
Логор Матхаузен
Неспорно знамо да су Американци нацрте за атомску бомбу отели од Немаца, управо открићем подземних постројења које је Глаубер нашао. Међутим, колико они тада још нису знали шта раде, казује нам једно друго, сасвим ново истраживање са Универзитета у Сао Паолу из фебруара 2019, о коме јавља Вашингтон Пост. Након веома дугог тражења адекватне методе, успели су да измере снагу радијације бачене на Хирошиму, коју је апсорбовала једна вилична кост. Виличне кости најпрецизније показују ниво озрачености, а открили су да је ова примила удар од 9.46 Gy (Греја), што је данас непојмљиво! Моментално се умире зрачењем целог тела снагом од 5 Греја, што значи да су (нацистички научници) ставили скоро дуплу дозу од убитачне! Можда нису знали, а можда су помислили да када ипак нема њиховог Рајха, онда нека иде све до ђавола! Али, то не знамо. Знамо да тим научницима никад није суђено.
Радиоактивност и “магичне” моћи зрачења су 1940-тих година биле “сензација века”, као што је 60-тих био свемирски програм, а нама данас квантна физика. Wилхелм Рöнтген је био Немац и многи светски, врхунски радиолози 30-тих и 40-тих година били су управо Немци. Тек су откривали чудесна и чудовишна својства зрачних атома. У међуратном периоду је радиоактивност испитивана у свим водећим научним круговима, посебно у Француској и Немачкој, а Немци су се током ИИ рата интензивно бавили истраживањем реакција људског ткива на јонизујуће зрачење, што је на најужаснији начин довело до данашњих сазнања и предострожности у овим областима.
“Euthanasia Squad”. Оне су асистирале у медицинским експериментима, а самостално су “гасиле” животе “који нису вредни живљења” (тј. немачких ментално и физички заосталих, психијатријских болесника, старих и слабих), као и људи након извршених експеримената (иностраног порекла)
Euthanasia Squad
До скора се о овоме само шапутало, а 2010. су коначно Немачка унија радиолога и Државно удружење зрачне онкологије узели да прелистају своје архиве из концентрационих логора. Читајући три године, мапирали су улогу радиолога “под национал-социјализмом” и на симпозијуму, који је уследио 2016. на Универзитету у Туебингену, недвосмислено је потврђено да су зрачењем насилно стерилисали људе, највише у Аушвицу, као и да је зрачење коришћено у свим логорима за широк спектар “Nazi policies”.
Признали су да је СС имао посебну рендгенску јединицу, основану за откривање туберкулозе, која је ипак много чешће радила садистичке експерименте и стерилисала јединке “ниже врсте”. У пројекту суочавања с нацистичком употребом радиоактивности издвојена су 160 радиолога, који су активно учествовали у монструозним експериментима. Неки од њих, јеврејског порекла, били су присиљени и после убијени, а баш су они допринели радиологији неким битним открићима, која и данас служе. Али, они су били у мањини.
Пројекат су извели Department of Radiation Oncology University of Tuebingen; Oxford University – Department of History, Philosophy and Religion; Sachsenhausen Memorial; University of Strasbourg – Department of History of Life Sciences and Health. Закључак је 2018. објављен у Америчкој националној библиотеци за медицину (National Institute of Health), што значи да више није тајна.
С обзиром на све те околности, које су сада јавне, и чињеницу да је Даница Илић од своје 46. године практично била непокретна у кревету са карциномом костију, можемо рећи да је сасвим могуће да су СС-радиолози помислили да би било примерено да јој стерилишу гласне жице, као адекватну казну за њену велеиздају. Таман се радило о атомској енергији, па је “можда могла мало и да окуси о чему се ради”. Умрла је двадесетак година касније, што је типично и за велик број жртава Чернобила. Унапред није боловала ни од чега, а већина њених рођака (с мајчине стране), доживели су дубоку старост. Њена сестра Рада је, на пример, живела 102 године, а мајка 92.
Треба узети у обзир још и данашње податке из меморијалних центара око концентрационих логора. Посебно оних везаних за Матхаузен, који је био и центар управе свих осталих аустријских логора. Они наводе да су све особе женског рода, без осврта на старост, здравствено стање и положај у нацистичкој хијерархији, пре свега биле сексуално робље. То је зато што према нацистичким мерилима, женска радна, односно физичка снага није довољно корисна и јака за каменоломе, копање тунела и други, тешки физички рад, па су морале да компензују тај недостатак сексуалним радом. “Чистије” жене су биле робиње њима, чуварима и руководству, а “нечисте”, Роми и не-европски етницитети, “даване” су привилегованим логорашима на вишим нивоима хијерархије, углавном белим криминалцима, као награда за лојалност. И рад на контролисању и цинкарењу осталих логораша и асистирање у експериментима, који су били део сваког мало већег аустријског логора, укључујући и Strasshof.
Фашисти су у многим од ових места отварали борделе с логорашицама, чији су рад наплаћивали “конзументима” из “спољног” света. Посебно су геј-жене на овај начин “лечили” од њихове “изопачености”, као и Јеховине сведоке. Мушке гејеве су брзим поступком кремирали. У Немачкој је постојао читав логор само за жене, Rävensburg, одакле су у групама од по 600 или 1500 “комада” кроз цео рат довожене возовима у друге логоре, као сексуално робље. Али, о томе се минимално или уопште није говорило међу историчарима или у јавности до самог краја 20. века. Тај логор је после рата потпао под Источну Немачку и зато су 45 година могли да кажу да “не могу ништа да учине по том питању”, па се заборавило.
Генерално су у нацизму, Немице, Аустријанке, Норвежанке, Швеђанке и остале жене “аријских нација” у сваком погледу биле сматране инфериорном и слабијом “врстом”. Без права одлучивања, осим када раде за њих, униформисане, као њихове “љупке асистенткиње” и љубавнице, у униформама са истакнутим струкићима. Ева Браун, са којом се Хитлер на крају, ипак, у бункеру оженио, оставила је велику колекцију “селфи”-филмова. Овде се, на пример, нага праћака у водопаду, плива, ради гимнастику и разне друге љупке активности, док је Адолф или неко други снима.
Оне жене које су се противиле њиховој идеологији, одбијале да буду асистенткиње или потпадале под “ниже расе” било где на територији под нацистичком окупацијом, бивале су заточене у логоре, без икаквог чекања. Једнако су третирани и “нелојални” мушкарци. После рата су многи порицали свест о постојању КЦ кампова у “Великој Немачкој”, али то се знало. Посебно међу интелектуалцима и уметницима, који су све време били на удару. Ово је битно, јер се у вези Данице Илић и дан данас поставља питање “зашто није просто отишла одатле, него је певала за нацисте?” Или “продала се непријатељу и зато је треба презрети”. Како је могла да оде?
Да не улазимо дубље у огавне детаље, који су данас детаљно описани на сајтовима који се тиме баве, посебно Gusen – The Holocaust Encyclopedia, US Holocaust Memorial Museum i KZ-Gedenkstätte Mauthausen, али чак ни девојчице нису биле изузете, као ни старије жене, ако би их неко пожелео. Ако не, одмах би их по доласку, после иницијалне гинеколошке инспекције и уклањања косе и осталих длака, ликвидирали и кремирали. Не знамо да ли су и како су Даница и Рада Илић могле да избегну ову голготу, али ова прича не може да буде целовита, пошто је документарна, ако не узмемо у обзир и ове чињенице. Велика је срећа што су у КЦ логору биле само три месеца и што је нацистима већ “прош’о воз”. Када је Немачка капитулирала, велики број нациста по свету је извршило “харикири”, посебно међу Немацима и Јапанцима. Магда Гeбелс је лично цијанидом успавала сво шесторо своје деце.
Гебелси су често снимали своје девојчице и дечака, поређане по величини и обучене у бело, сви са именима која почињу на Х, док певају тати, Ромелу или Фиреру поприлично фалш, али послушно. У страху. Једна од њих је била Хитлерова “најомиљенија девојчица у Рајху”.
Њихов отац Јозеф Гебелс је био шеф нацистичке пропаганде и медија, а Магда је била “прва дама” Немачке. Као већина његових колега и пријатеља, Гебелс је био тешки зависник о “Die Drogen”, највише о мет-амфетамину, које су немачки хемичари управо “истраживали” и производили у великим количинама. Велики број њих је до краја рата ужасе апстиненцијалних криза од “убрзавајућих” дестилата “лечио” хероином, тако да су у збиру били у делиријуму, после десетак година тога.
Позната Хитлерова урликања у бункеру била су пре свега због тога што нико није хтео да састави чету која ће да иде да поврати хемијске фабрике, које су Савезници преузели, продирући са свих страна у исто време. Тад су Гебелси “успавали” своју децу, а Јозеф је по договору упуцао Магду, па себе, као што је Хитлер упуцао Еву, а са њим не знамо тачно шта се десило. Геринга су Савезници ухватили живог, али је он успео некако, у четкици за зубе или рубу од панталона, да у затвор провуче ампулицу хероина, довољно јаког да се у ћелији са тим “заврши”.
Бројни светски медији који су обавештавали о бечко-српској примадони која је “скривала шпијуна па завршила у логору”, су само еуфорично пренели да су обе сестре преживеле и то захваљујући руском освајању Беча и капитулацијом Аустрије и Немачке. Ни једном речју се нису осврнули на њена могућа искуства одатле. Немачка Википедија на то “равним гласом” додаје да су их нацисти, типично, оставили закључане у баракама када су побегли, препустивши их руским авионима, који су интензивно избомбардовали аустријску престоницу и 6. априла 1945. ослободили логораше.
Ослобађање Матхаузена
Исти логорски извори напомињу да су руски ослободиоци, кад су дошли, такође силовали логорашице, а најслабије међу њима су тек тада издахнуле. Онда су дошли Американци, са фотоапаратима, скували им чорбице и почео је Мир.
Наставиће се...
