DOBRA RUKA, LOŠE LICE
Goran Markov
Da je ovo film...pričao bih na drugi način, ali kako nije, moraću se snalaziti i dovijati na razne načine da priču nekako dovučem do kraja. Ili narodski rečeno...ne gine mi improvizacija. A, i ako nešto prećutim, valja mi se vratiti natrag i to odgonetnuti.
Kako su mi imena uvek nekako teško išla, tako ću glavnim licima, a bogami i nekim sporednim, morati izmišljati ili inicijale, ili cela imena, simbolična razume se...zaverenička. Na neki način, je l'.
E, sad kad smo se upoznali s pravilima ove, malo čudne, igre, valja nam krenuti dalje. Da priču počinjem svojim rođenjem nema smisla, a ni potrebe, jer za dokaz da sam rođen je dovoljna i činjenica da ovo pišem, a sad kad i gde...koga je briga. Ipak, ono do čega ćemo kasnije doći će o meni već dovoljno reći.
Nikad mi nije bilo naročito jasno otkud to da mamlazi uvek imaju, a pametni uvek kubure. Sve dok nisam shvatio da pametni ne znaju da su pametni pa se valjda zato i ne guraju. A možda pametni i nisu tako pametni ako to ne znaju. Ili su jednostavno dovoljno pametni da znaju da ne treba da se guraju, jer budalu je teško pobediti na tuđem, tj. njegovom, terenu, i kako to neko reče „On je budala mnogo duže od tebe, ima iskustva“, pa je to unapred izgubljena bitka budalu dovesti razumu. Bilo kako bilo, i sa i bez inteligencije i pameti, i ja sam uspeo biti uvučen u glupost, u koju sam praktično sam sebe i bio ugurao...zbog gluposti.
Moj jedini mogući odgovor na provokaciju kad sam shvatio u šta sam se bio do grla upetljao bio je vrlo, vrlo logičan:
„J...ga!“ Možda nije najlepša reč, ali je svakako univerzalna! Kad ne ide kako treba: „J...ga!“.
Kad ide, pa smo pozitivno naelektrisani dobrim raspoloženjem – „J...ga!“. Kad smo krivi – „J...ga!“ I tako...moj odgovor je bio kratak i jasan – „J...ga!“
Da, da...ne treba psovati, treba biti fin, uljudan i vaspitan dečko. Ali, kako su psovke samo obične reči sa malo težim i konkretnijim značenjem, ova psovka i nije psovka, već samo obična reakcija. Jer, kad udariš prst o sto ili se opečeš zato što je nekog mrzelo da posle vrele vode pusti hladnu, ne skačeš po kući i rasipaš hvalospeve o stolu i ne hvališ česmu što je tako vrela, već joj psuješ sve po spisku, pa dokle god doguralo. A onda i spisku sve po spisku, jer je taj isti spisak u stvari spisak stvari za psovanje pa tako vrlo pogodan za datu ulogu. A i kad se brate tako besno isprazniš psovki, drugi si čovek...da se ne lažemo.
Osim kad te psovka nigde ne odvede. Kao mene.
„J... se!“ – rekla je. I pokazala srednji prst.
Ovo s prstom bilo je u redu, i ja to umem s vremena na vreme, ali ova besna reakcija...e to me izbacilo iz takta. Naročito jer, po običaju, pojma nisam imao o čemu se tu radi. Tvrdila je da se pravim blesav, kako ništa ne razumem...a ja stvarno ništa nisam ni razumeo. Ili nisam BIO razumeo. Evo bre, ne znam ni koje vreme da upotrebim! Aaaa, ženske stvari! A njih ne znam. Pojma nemam! I kad te guraju, i kad te pljuju, i kad mrze, ma i kad te vole uvek je tu neko da nešto zezne. Uvek neko treći. Ili neka treća. Ona mislila da je tu neka treća, jer „nikad nisi tu... aaaaaaaa!“!“ (ovo poslednje je vrisak), a džaba sam objašnjavao da radim na projektu...kakvom...mnogo pita. Ja sam mislio da je tu neko treći jer kad s projekta dignem glavu, ona tera kontru...i opet „Aaaaaaaaa!“ E, onda me iznervira to „Aaaaaaaaa!!“ i onda poludim, i kažem da mi se sklanja i ne dernja jer ako nešto mrzim i ne podnosim, to je cika i vika. I „Aaaaaaaaa!“
I tako smo se na obostrano zadovoljstvo...rastali. Mirno.
Kako svaka akcija ima reakciju, čak i kad kasni, i moja je reakcija stigla...kasno.
„Šta ako ja pitam, i ne dobijem odgovor? Ili ti pitaš, i ne dobiješ odgovor?” To mi se vrzmalo po glavi. Kakva idiotska misao! Moj mozak ne može da ispuni i dostigne standarde i uslove koje je sam sebi (bio) postavio.
Navečer mi nisu pričali bajke, niti su mi čitali pesmice, a svaka im je i nežnost bila strana. Ti će se svi nedostaci pokazati u svetlu velikih mana kad jedne večeri budem imao čast da budem na redovnom zasedanju našeg malog kruga. Kakvog kruga? Strpljenja! Sve će se razjasniti.
Zrak je bio čist te večeri, i baš ništa u vazduhu nije nagoveštavalo ono što će se dogoditi dalje. I sve je nekako bilo mirno, baš sve, dok u kuću nije ušetao niko drugi do Mate Skovlar. Ušao je mirno, skoro ga niko niti čuo niti opazio nije, a možda i ne bi, da se uvaženi gospodin Skovlar nije namerno nakašljao da obavesti prisutne o svome prisustvu. Taj je Mate ušetao tako lagano i sigurno, da su bar trojica od šestorice prisutnih u sobi razdražljivo pomislili kako ne bi bilo loše kad bi u totalno suprotnom raspoloženju izašao. Potpuno prilagođen prilici, i skroz na skroz potlačen navici da zeza i nateže živce svoga starog druga Skovlara, stari lijan Vida, odsečno i direktno reče Skovlaru dok je ovaj sedao na stolicu, držeći još uvek svoj grombi kaput u rukama:
„E moj Mate, kad bi samo znao šta se sve o tebi iza tvojih leđa priča!“
Posle kraće pauze i direktnog prepucavanja pogleda po sobi, od jednog do drugog člana ovoga sastanka, streljajući pogledom sve prisutne a naročito Vidu Bajčetića, čoveka sa kojim ima zajedničku istoriju još od osnovne škole i zajedničkih dana u istoj klupi, Mate ironično odgovori:
„A, šta se to, moj Vido, o meni priča?“
„Pa...“ – poče drug Vida, „Priča se da tvoja žena...više nije samo tvoja, već da je postala i narodno vlasništvo.“
U sobi grohot i poluskriven smeh.
„Slušaj ti Vido“, nastavi Skovlar, „samo se ti zajebavaj, nećeš daleko dogurati! Seti se šta je prošli put bilo kad si me zajebava'! A te teorije o mojoj ženi, ljudi...te priče...pa to su smejurije! I ne bi me čudilo da si baš ti Vido to pustio u promet da meni napakostiš!“
„'Ajde vas dvojica, tišina!“ – umeša se Mirko, nezvanični vođa sastanka, zapravo svih sastanaka. „Svima ste preko glave! Svaki put isto! Dajte se više smiriti ili obojica put pod noge!“
„Vidi ovog što danas šefuje!“ – podrugljivo viknu Vida.
„E, niste vi čisti, života mi! Diću ruke od ovog, ja vam kažem!“
„Vidi ovog sad! Koji vam je više, ljudi!“
Jedan po jedan polako se počeše poklapati, naklapati, i preklapati, pa i podsmehivati...prava slika đaka nižih razreda škole. I još nižih, kad bi postojali, s jednom razlikom...sve su to bili ljudi od četrdeset, pedeset, pa i više godina, osim mene - dvadeset sedam.
Trpeo sam sve to nekako sa poslednje stolice u levom uglu, u krugu sedam stolica, ali kako sam bio prilično nervozan i potišten zbog svih ružnih zbivanja (onaj srednji prst i vrisak „Aaaaaaaaa“) u poslednjih par dana pre toga (meni nepotrebnog) sastanka, neuobičajeno za mene, skočih sa stolice i besno vrisnuh na sve u sobi da se smire i dovedu u red, jer mi idu na živce istim glupostima svaki put kad se sastanemo. I „Više nije smešno!“
„Vidi malog, što se prožgadio!“ – viknu neko.
„Začepi! Ne živciraj!“ – rekao sam i okrenuvši se Mirku dodao „Otvori više ovaj sastanak, pa da počnemo!“
Kad su videli da je vrag odneo šalu i da mi nije baš bilo do zezanja i glupiranja, Vida samo klimnu glavom Mirku da počne.
Mirko je ustao, „U redu, sastanak broj devet...“ – pogledom je prošao po sobi, „proglašavam otvorenim.“
I seo na stolicu. „Svi znate šta je danas na dnevnom redu, pa o tome ne treba više razglabati...“ Okrenuvši se Pavelu, sitnom starijem čoveku, sede kose i velikih naočara znatne dioptrije, češkog porekla, upitao „Jesi nabavio i spremio ono?“
„Sve je na sigurnom, bez brige.“
„Onda je sve spremno! Sve ide po planu. Jedino još da ponovimo ko šta radi, čisto zbog utvrđivanja gradiva, i to je to.“
Nikad se, ni pre, ni posle, nije skupila takva grupa ljudi željna tuđih mrvica sa stola. Baš onakva kakve se u filmovima opisuju, da nekog prevare, zavrnu, zeznu, da otmu, povuku, provuku, prevuku, zakinu, ozlede, kukavički izvuku i najmanju paru, a sve iz zavisti i jeftine filozofije protiv kapitalističkog pogleda na svet. Sirotinja im je bila svetinja, na nju se pozivali, a sami nisu hteli biti deo nje. Ni siroče neće i ne želi biti siroče, a siromah još manje 'oće dalje bez para, dok drugi jedu najbolje i kupuju najblještavije u ponudi, makar i nikad to ne nosili i ne koristili.
Uh, odleteh u monolog i propustih početak sastanka, dok su drugi pomno slušali nezvaničnog šefa i organizatora Mirka.
„A ti bi se mali mog'o malo uklopit' u priču, i manje sanjariti! A, šta kažeš?!“ - reče mi Slobodan, od milošte zvani Boba. Možda je taj njegov savet zvučao dobronamerno, ali nije. Bivši robijaš, četrdeset i koja godina mu nagriza čelo, a nikad nikom nije rekao zbog čega je uopšte i bio u zatvoru. Možda i ne sme, mora da je neka teška glupost pa ga na'vatali bezveze i sad zbog sramote i stida pred nama glumi žestokog momka i dobrog frajera. Mrzim frajere. Ali kako je jedno triput jači od mene, odlučio sam da poslušam „savet“ i vratim se u priču. Psihički. Da ne stradam fizički.
Mirko nastavi:
„Dobro onda...ti mali, Boba sklanja sve sa strane, šta ti onda radiš?“
*
“Otvori oči…! Otvori oči!“ – čuo se nepoznat glas.
Hteo sam da poslušam i otvorim oči, da spojim glas s likom, ali su mi kapci bili neobično teški. Kao posle teškog mamurluka pokušavao sam da dignem kapke, da se uverim da ne sanjam i ne haluciniram glasove, da se uverim da nije dotle došlo. Hteo sam i da prstima pomerim kapke, ali nisam mogao da pomerim ni ruke. Nešto ih je pritiskalo i vuklo nazad. Što sam više pokušavao da dignem i pomerim ruke, to me sve više nešto stezalo oko zglobova. A i leđa su me ubijala, očito sam sedeo na nekom vrlo neudobnom ležaju ili stolici.
„Budan si, znam da jesi! Čuješ ti sve! Ne igraj se sa mnom.“ – opet nepoznati glas.
Ma ko to gnjavi dok se nalazim u teškom stanju uklapanja i vraćanja u stvarnost posle teške noći...Čekaj! Pa ja nisam ni izlazio sinoć! Ili noćas! Koje je doba dana? Je li noć? Gde se nalazim? I onda se sve polako počelo vraćati! Prokleta noć! Odvratni zadatak, loša, površna organizacija! I hapšenje! Da, hapšenje! Sve nas je policija pohvatala! Tako je! Sinoć su nas pohvatali k'o ćuriće! Čekali su da krenemo, da počnemo, pa da nas rasture i pozatvaraju. Sad se sećam! Sećam se kako su Mirka, Skovlara i mene strpali u istu maricu, dovođenja u stanicu, vezivanja ruku iza naslona stolice na kojoj sad sedim! Da, zato ne mogu da pomerim ruke! Sećam se onog pandura sadiste što me ispitivao, i još ispituje, između dva šamara i batinanja ovako vezanog na stolici. Zato ne mogu da otvorim oči! Kakav crni mamurluk, ubila me od batina ova bitanga uobražena, gospodin Veliki policajac! Vrištao sam da znam svoja prava, da mi odveže ruke pa da se pošteno obračunamo a ne ovako kukavički. Ništa nije pomoglo. Osim što su se sadista i jedan drugi smenjivali u ispitivanju. Prvi me izudara, pa kad vidi da nema vajde, izađe da uđe drugi da proba na fin način razgovorom da nešto izvuče. Klasičan slučaj igre „dobar i loš“ policajac! Samo, znam ja to! Video sam kako se to radi u filmovima. Nisam ja ni blesav ni lud! Vidim šta se događa, šta se radi!
„Govori šta te pitam!“ – vrištao je Sadista, kad se vratio u sobu pošto je Dobri izašao.
„A šta pitaš!?“ – vrištao sam ja nazad. „Podseti me!“ – glumio sam hrabrost.
Tako me je pljenuo po licu desnicom da sam sve zvezde video, i u Mlečnom putu, i u drugim galaksijama. Ovaj mi je put šakom i uvo potkačio, pa mi je sve zujalo kao kanal bez signala.
„Rek'o sam ti da ne mudruješ sa mnom! Govori! Gde se kriju ona dvojica!?“
„Dvojica?! Koja dvojica?!“
Pljas! Šamarčina! Pao sam zajedno sa stolicom na pod, samo se izvrnuo na desnu stranu pod pritiskom teške šake ovog đubreta! Kao teg od pedeset i još par kila po glavi, obrazi mora da su mi se crveneli kao nos alkoholičara.
„Još jednom samo zucni, a da ne daš odgovor na pitanje, gotov si!“
Dvojica! Traži dvojicu! Onda nisu sve pohvatali! Neko se izvukao. Ali ko?!
Bilo nas je sedmorica, uhvaćeni su Skovlar i Mirko, to znam. I da sam ja u'vaćen...i to znam. To je trojica! Trojica sa prednje strane! Bilo još trojica sa zadnje, na zadnjem ulazu...odnosno, tehnički to je izlaz, jer ulaz je sa prednje strane, gde sam i ja bio, što znači da je zadnji u stvari izlaz...ili sporedni ulaz...ili drugi glavni ulaz...ma, svejedno, traže dvojicu! Đovani, Italijan...on je bio u kombiju za pretovar. Mora da je on zbrisao! A, ko je onda drugi?! Neko je još kidnuo! Sadista je verovatno bio primetio da mi se nešto vrzma po glavi, možda je mislio da smišljam neku laž pa se spremao da me dobro isprebija za primer. Taman je podigao ruku da mi održi novu lekciju iz predmeta „Trpljenje bola i unakažavanje lica u 100 udaraca“, kad sam vrisnuo:
„Stani! Sve ću reći! Daj prvo vode. Da dođem sebi! Sve ćeš čuti! Ali da i onaj drugi bude tu.“
Ovo poslednje tražio sam jer je statistika dotadašnjeg jednoličnog i jednostranog bokserskog meča govorila da je bio prekid runde kad god je Dobri bio u sobi. Doduše, dosad nisu bili zajedno u sobi, ali kakvo je vreme došlo, bilo je daj šta daš. Morao sam da kupim malo vremena. Pa sam bio rešio da isprobam i primenim jedan od retkih talenata što sam imao, i što sam znao da uvek pali (bar na određeno vreme) dok me ne provale, a to je – proseravanje. Ja što umem da se napravim (iako nisam) blesav i lud, ne ume niko! A to ću i da pokažem ovom skotu što mi oba oka zatvorio pa sad me verovatno ni rođena majka ne bi prepoznala. Mora da izgledam k'o Roki Balboa!
Kad sam na podu popio čašu vode, tako slatko kao da nikad pre nisam ni bio video vodu, i kad je žeđ malo minula, otvorio sam ja novu rundu:
“Sve ću vam reći, ali da mi obećaš da me nećeš dirati, i da ćete me pustiti da pričam iz početka da bi shvatili moje motive.“
Sadista mi se uneo u lice dok sam još ležao na podu vezan na stolici, i procedio kroz zube: „Šta je!? Poplašio se dečačić!?“, pa odigao i stolicu i mene zajedno s njom i otišao po Dobrog da ga pozove u sobu. Dok sam smišljao kako da se izvučem iz svega, pomislio sam da bi Sadista bar trebalo da proveri rok upotrebe svoje paste za zube...izgleda da je istekao. Davno. Ako je uopšte koristi.
„Sve je počelo kad me Skovlar“ – počeo sam, „inače moj bivši profesor Filozofskog fakulteta, uveo u grupu kao svog bivšeg studenta. Verovatno je video da može da mi veruje, pa je...“
„Vidi se! Sav si pun poverenja...Vidi kako ga sad cinkariš i olajavaš!“- smejao se Sadista.
„Ne prekidaj! I skini taj kez s lica ili ništa od priče!“ – pretio sam.
„Ma, slušaj ti...“ – taman da me udari Sadista kad se umešao Dobri: „Ma, pusti ga više da završi, da krenemo s mrtve tačke već jednom! Smiri se, sedi i ćuti!“
Sadista je samo spustio pogled, ućutao, seo na stolicu, odigao je na zadnje noge i naslonio se na zid. Možda je čak i cigaretu zapalio, osetio se zagušujući dim...
„Nastavi.“ – obratio mi se Dobri.
„Skovlar me uveo u grupu. Bili su kao neka vrsta...tajne organizacije, nešto kao...polu-tajno, polu...ma nisam ni znao u početku kakva je to grupa, osim onog što mi je Skovlar bio rekao...“
„A šta je to?“ – pitao je Dobri.
„Šta?“
„Pa šta ti je o toj grupi bio rekao Skovlar?“
„Ma, da vodi neku vrstu savetovališta, pa da bi' mogao da budem asistent na nekim sastancima. Da bi imali od toga koristi svi. Tad još nisam znao šta je time mislio, ali sam zato kasnije saznao.“
Gledao sam u Sadistu s druge strane stola, naslonjenog na zid. Očekivao sam da se svaki čas umeša, da se ubaci, nešto odvali ili bar zapreti da ću na slamčicu vodu piti, i slično...a on ništa. Ćuti, igra se cigaretom među prstima, i gleda u pod.
„Bili su kao neka vrsta sastanaka alkoholičara ili narkomana, kao svako priča svoju pričicu kad se sastanu.
Kasnije kad sam i ja postao deo kruga, shvatio sam da su to samo radili dok mene probaju i testiraju. Onda su mi jedan dan samo pokazali neki ogromni hangar, magacin pun neke robe, i polako objasnili šta su zapravo.“
Posegao sam za čašom vode koju je Dobri bio dopunio i stavio na sto. Posle par gutljaja:
„Bili su međunarodna organizacija dobro uigranih prevaranata. Ali vi to sve već znate.“
„Tačno! Čekam kad ćeš da počneš više! Skačeš mi po živcima!“ – konačno se javio Sadista.
Dobri je skočio sa stolice, mahnuo rukom Sadisti da se izgubi iz kancelarije: „Idi prošetaj malo! Zvaću te kad zatrebaš!“
„Ali, ovaj samo...“
„Izlazi!“
Sadista je izašao i teško zalupio vrata za sobom.
„Tako, samo priča! Smeta! Nervozan je, brate.“ – prijateljski se postavio Dobri. Opet glume dobre i loše policajce ili je ovo njegovo pravo lice, nisam mogao da procenim. Svejedno, odlučio sam da nastavim.
„Bilo je dobro iskustvo, ulazak u neku grupu ljudi, grupu istomišljenika...ili sam bar tako mislio. Posle nekog vremena počeo sam da sumnjam da se tu događa nešto mnogo više nego što su pokazivali.“
„Zašto?“
„Šta „zašto“?
„Što si počeo da sumnjaš da tu ima nešto više? Šta se to desilo pa je pokrenulo sumnje?“
„Ma, ništa posebno, nikakav jedinstven slučaj. Jednostavno je atmosfera bila takva, uvek su se nešto došaptavali, nešto gledali, jednostavno ostavljali utisak da se suzdržavaju od nečega. Pa sam prvo posumnjao da su nekakva okultna grupa, kao crnomagijska organizacija ili tako nešto. Mislim da su čak i ohrabrivali takve zaključke.“
Stao sam, stisnuo zube i ućutao na kratko, ubijala me glava, oči skoro skroz zatvorene, usne rascvetane od batina, ruke vezane, totalno nepokretan, umoran...A prednji zub...klimav! „Ma jebem ti i pandure, i grupe, i Skovlara, i pare, i organizacije, i zube!“ – vrištao sam u sebi. „Sve u majčinu! Vrag im mater!“ Dobri je izgledao kao da sve to razume pa me pustio na kratko da se saberem i nastavim. Delovalo je kao da ne glumi normalnog čoveka, već da jeste, potpuna suprotnost onom divljaku van kancelarije, ali ko će ga znati...panduri su to.
„Pa, dobro! Šta su onda oni?? Šta ste VI?“
„Mogu li dobiti opet čašu vode?“
„Ne zajebavaj više!!! Nemam živaca da te slušam kako odugovlačiš! Zvaću onog nazad, života mi, i više ga neću ni terati van!“ – buknuo je Dobri.
Uh, vrag odneo šalu, gotovo je.
„Dobro, dobro! Nemoj ga zvati!“
„Govori! Koji si ti tu faktor!? Gde se ti tu uklapaš? Pa da završavamo više!“
„Mirko me ucenio da će Skovlaru otkriti da se švaleram s njegovom ženom!“ – viknuo sam k'o iz topa.
„Čijom?“
„Pa, Skovlarovom!“
„A, ti si taj!“ – smejao se Dobri. „Skovlar mi baš bio rekao na ispitivanju da je znao da mu se žena s nekim viđa ali nije znao s kim! Pa je planirao posle akcije da sazna ko je i obračuna se s njim. Znao je da je neko iz grupe.“
„Ma, ni ja se više ne viđam.“
„Je l'! A otkad?“
„Od sinoć!“
Dobri se sad tako glasno smejao da sam imao osećaj da me maltretira psihički. Namerno mi podilazi i staje na muku, on psihički a onaj drugi fizički. Lep tandem!
„Od sinoć.“ - nastavio sam. „I ne smej se tako! Nervira me! Smeta mi! U lice mi se smeješ! Ne podnosim to!“
„E, kakva ste vi to grupica idiota. Nije ni čudo što ste tako svi đuture pali!“ – smejao se Dobri i dalje.
„A, ne! Rekli ste da su vam dvojica umakla! Nismo svi pali!“
„Tačno. Ali, samo je pitanje vremena kad će i ta dvojica pasti. Neko će od vas da progovori uskoro. Čini mi se baš ti.“
„Malo si se zajeb'o!“ – vrisnuo sam unezvereno. „Pričam ti gluposti već satima! A ti gubiš vreme sa mnom!“ – smejao bih se i ja da mi natečene usne i klimavi zub nisu pravili probleme.
„Čekaj samo da Skovlar sazna da si ti taj koji mu je 'vatao ženu, gotov si. I on je gotov. Svi ste gotovi.
Progovoriće kao gramofonska ploča!“ – govorio je Dobri dok je kupio zapisnike sa stola i ustajao sa stolice.
Znao sam da je u pravu. Zato sam i histerisao na stolici. Hteo sam ja njih da zezam, a oni mene rasturiše.
Urlao sam. Vrištao. Vređao. Pljuvao.
Dobri je bio stigao do vrata i otvorio ih da izađe, kad mu je nešto od mog arsenala psovki i uvreda verovatno zasmetalo. Okrenuo se, vrata ostavio otvorena, i sa dokumentima u levoj ruci mi prišao vezanom na stolici, i desnom rukom...udario šamarčinu. Kad me je ućutkao, ponovo je krenuo prema otvorenim vratima i zadovoljno i nasmejano izašao iz sobe.
„Dobri! K... dobri! Loš!“
Od kazne zatvora od pet godina ostalo mi još...pet godina.
„J...ga!“
