О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ДОБРА РУКА, ЛОШЕ ЛИЦЕ

Горан Марков


ДОБРА РУКА, ЛОШЕ ЛИЦЕ

Горан Марков



Да је ово филм...причао бих на други начин, али како није, мораћу се сналазити и довијати на разне начине да причу некако довучем до краја. Или народски речено...не гине ми импровизација. А, и ако нешто прећутим, ваља ми се вратити натраг и то одгонетнути.


Како су ми имена увек некако тешко ишла, тако ћу главним лицима, а богами и неким споредним, морати измишљати или иницијале, или цела имена, симболична разуме се...завереничка. На неки начин, је л'.
Е, сад кад смо се упознали с правилима ове, мало чудне, игре, ваља нам кренути даље. Да причу почињем својим рођењем нема смисла, а ни потребе, јер за доказ да сам рођен је довољна и чињеница да ово пишем, а сад кад и где...кога је брига. Ипак, оно до чега ћемо касније доћи ће о мени већ довољно рећи.
Никад ми није било нарочито јасно откуд то да мамлази увек имају, а паметни увек кубуре. Све док нисам схватио да паметни не знају да су паметни па се ваљда зато и не гурају. А можда паметни и нису тако паметни ако то не знају. Или су једноставно довољно паметни да знају да не треба да се гурају, јер будалу је тешко победити на туђем, тј. његовом, терену, и како то неко рече „Он је будала много дуже од тебе, има искуства“, па је то унапред изгубљена битка будалу довести разуму. Било како било, и са и без интелигенције и памети, и ја сам успео бити увучен у глупост, у коју сам практично сам себе и био угурао...због глупости.


Мој једини могући одговор на провокацију кад сам схватио у шта сам се био до грла упетљао био је врло, врло логичан:

„Ј...га!“ Можда није најлепша реч, али је свакако универзална! Кад не иде како треба: „Ј...га!“.

Кад иде, па смо позитивно наелектрисани добрим расположењем – „Ј...га!“. Кад смо криви – „Ј...га!“ И тако...мој одговор је био кратак и јасан – „Ј...га!“


Да, да...не треба псовати, треба бити фин, уљудан и васпитан дечко. Али, како су псовке само обичне речи са мало тежим и конкретнијим значењем, ова псовка и није псовка, већ само обична реакција. Јер, кад удариш прст о сто или се опечеш зато што је неког мрзело да после вреле воде пусти хладну, не скачеш по кући и расипаш хвалоспеве о столу и не хвалиш чесму што је тако врела, већ јој псујеш све по списку, па докле год догурало. А онда и списку све по списку, јер је тај исти списак у ствари списак ствари за псовање па тако врло погодан за дату улогу. А и кад се брате тако бесно испразниш псовки, други си човек...да се не лажемо.
Осим кад те псовка нигде не одведе. Као мене.

„Ј... се!“ – рекла је. И показала средњи прст.


Ово с прстом било је у реду, и ја то умем с времена на време, али ова бесна реакција...е то ме избацило из такта. Нарочито јер, по обичају, појма нисам имао о чему се ту ради. Тврдила је да се правим блесав, како ништа не разумем...а ја стварно ништа нисам ни разумео. Или нисам БИО разумео. Ево бре, не знам ни које време да употребим! Аааа, женске ствари! А њих не знам. Појма немам! И кад те гурају, и кад те пљују, и кад мрзе, ма и кад те воле увек је ту неко да нешто зезне. Увек неко трећи. Или нека трећа. Она мислила да је ту нека трећа, јер „никад ниси ту... аааааааа!“!“ (ово последње је врисак), а џаба сам објашњавао да радим на пројекту...каквом...много пита. Ја сам мислио да је ту неко трећи јер кад с пројекта дигнем главу, она тера контру...и опет „Ааааааааа!“ Е, онда ме изнервира то „Ааааааааа!!“ и онда полудим, и кажем да ми се склања и не дерња јер ако нешто мрзим и не подносим, то је цика и вика. И „Ааааааааа!“
И тако смо се на обострано задовољство...растали. Мирно.


Како свака акција има реакцију, чак и кад касни, и моја је реакција стигла...касно.


„Шта ако ја питам, и не добијем одговор? Или ти питаш, и не добијеш одговор?” То ми се врзмало по глави. Каква идиотска мисао! Мој мозак не може да испуни и достигне стандарде и услове које је сам себи (био) поставио.
Навечер ми нису причали бајке, нити су ми читали песмице, а свака им је и нежност била страна. Ти ће се сви недостаци показати у светлу великих мана кад једне вечери будем имао част да будем на редовном заседању нашег малог круга. Каквог круга? Стрпљења! Све ће се разјаснити.


Зрак је био чист те вечери, и баш ништа у ваздуху није наговештавало оно што ће се догодити даље. И све је некако било мирно, баш све, док у кућу није ушетао нико други до Мате Сковлар. Ушао је мирно, скоро га нико нити чуо нити опазио није, а можда и не би, да се уважени господин Сковлар није намерно накашљао да обавести присутне о своме присуству. Тај је Мате ушетао тако лагано и сигурно, да су бар тројица од шесторице присутних у соби раздражљиво помислили како не би било лоше кад би у тотално супротном расположењу изашао. Потпуно прилагођен прилици, и скроз на скроз потлачен навици да зеза и натеже живце свога старог друга Сковлара, стари лијан Вида, одсечно и директно рече Сковлару док је овај седао на столицу, држећи још увек свој громби капут у рукама:


„Е мој Мате, кад би само знао шта се све о теби иза твојих леђа прича!“


После краће паузе и директног препуцавања погледа по соби, од једног до другог члана овога састанка, стрељајући погледом све присутне а нарочито Виду Бајчетића, човека са којим има заједничку историју још од основне школе и заједничких дана у истој клупи, Мате иронично одговори:


„А, шта се то, мој Видо, о мени прича?“


„Па...“ – поче друг Вида, „Прича се да твоја жена...више није само твоја, већ да је постала и народно власништво.“
У соби грохот и полускривен смех.


„Слушај ти Видо“, настави Сковлар, „само се ти зајебавај, нећеш далеко догурати! Сети се шта је прошли пут било кад си ме зајебава'! А те теорије о мојој жени, људи...те приче...па то су смејурије! И не би ме чудило да си баш ти Видо то пустио у промет да мени напакостиш!“


„'Ајде вас двојица, тишина!“ – умеша се Мирко, незванични вођа састанка, заправо свих састанака. „Свима сте преко главе! Сваки пут исто! Дајте се више смирити или обојица пут под ноге!“


„Види овог што данас шефује!“ – подругљиво викну Вида.


„Е, нисте ви чисти, живота ми! Дићу руке од овог, ја вам кажем!“


„Види овог сад! Који вам је више, људи!“


Један по један полако се почеше поклапати, наклапати, и преклапати, па и подсмехивати...права слика ђака нижих разреда школе. И још нижих, кад би постојали, с једном разликом...све су то били људи од четрдесет, педесет, па и више година, осим мене - двадесет седам.


Трпео сам све то некако са последње столице у левом углу, у кругу седам столица, али како сам био прилично нервозан и потиштен због свих ружних збивања (онај средњи прст и врисак „Ааааааааа“) у последњих пар дана пре тога (мени непотребног) састанка, неуобичајено за мене, скочих са столице и бесно вриснух на све у соби да се смире и доведу у ред, јер ми иду на живце истим глупостима сваки пут кад се састанемо. И „Више није смешно!“
„Види малог, што се прожгадио!“ – викну неко.


„Зачепи! Не живцирај!“ – рекао сам и окренувши се Мирку додао „Отвори више овај састанак, па да почнемо!“
Кад су видели да је враг однео шалу и да ми није баш било до зезања и глупирања, Вида само климну главом Мирку да почне.


Мирко је устао, „У реду, састанак број девет...“ – погледом је прошао по соби, „проглашавам отвореним.“


И сео на столицу. „Сви знате шта је данас на дневном реду, па о томе не треба више разглабати...“ Окренувши се Павелу, ситном старијем човеку, седе косе и великих наочара знатне диоптрије, чешког порекла, упитао „Јеси набавио и спремио оно?“


„Све је на сигурном, без бриге.“


„Онда је све спремно! Све иде по плану. Једино још да поновимо ко шта ради, чисто због утврђивања градива, и то је то.“


Никад се, ни пре, ни после, није скупила таква група људи жељна туђих мрвица са стола. Баш онаква какве се у филмовима описују, да неког преваре, заврну, зезну, да отму, повуку, провуку, превуку, закину, озледе, кукавички извуку и најмању пару, а све из зависти и јефтине филозофије против капиталистичког погледа на свет. Сиротиња им је била светиња, на њу се позивали, а сами нису хтели бити део ње. Ни сироче неће и не жели бити сироче, а сиромах још мање 'оће даље без пара, док други једу најбоље и купују најбљештавије у понуди, макар и никад то не носили и не користили.


Ух, одлетех у монолог и пропустих почетак састанка, док су други помно слушали незваничног шефа и организатора Мирка.


„А ти би се мали мог'о мало уклопит' у причу, и мање сањарити! А, шта кажеш?!“ - рече ми Слободан, од милоште звани Боба. Можда је тај његов савет звучао добронамерно, али није. Бивши робијаш, четрдесет и која година му нагриза чело, а никад ником није рекао због чега је уопште и био у затвору. Можда и не сме, мора да је нека тешка глупост па га на'ватали безвезе и сад због срамоте и стида пред нама глуми жестоког момка и доброг фрајера. Мрзим фрајере. Али како је једно трипут јачи од мене, одлучио сам да послушам „савет“ и вратим се у причу. Психички. Да не страдам физички.


Мирко настави:
„Добро онда...ти мали, Боба склања све са стране, шта ти онда радиш?“


*
“Отвори очи…! Отвори очи!“ – чуо се непознат глас.


Хтео сам да послушам и отворим очи, да спојим глас с ликом, али су ми капци били необично тешки. Као после тешког мамурлука покушавао сам да дигнем капке, да се уверим да не сањам и не халуцинирам гласове, да се уверим да није дотле дошло. Хтео сам и да прстима померим капке, али нисам могао да померим ни руке. Нешто их је притискало и вукло назад. Што сам више покушавао да дигнем и померим руке, то ме све више нешто стезало око зглобова. А и леђа су ме убијала, очито сам седео на неком врло неудобном лежају или столици.


„Будан си, знам да јеси! Чујеш ти све! Не играј се са мном.“ – опет непознати глас.


Ма ко то гњави док се налазим у тешком стању уклапања и враћања у стварност после тешке ноћи...Чекај! Па ја нисам ни излазио синоћ! Или ноћас! Које је доба дана? Је ли ноћ? Где се налазим? И онда се све полако почело враћати! Проклета ноћ! Одвратни задатак, лоша, површна организација! И хапшење! Да, хапшење! Све нас је полиција похватала! Тако је! Синоћ су нас похватали к'о ћуриће! Чекали су да кренемо, да почнемо, па да нас растуре и позатварају. Сад се сећам! Сећам се како су Мирка, Сковлара и мене стрпали у исту марицу, довођења у станицу, везивања руку иза наслона столице на којој сад седим! Да, зато не могу да померим руке! Сећам се оног пандура садисте што ме испитивао, и још испитује, између два шамара и батинања овако везаног на столици. Зато не могу да отворим очи! Какав црни мамурлук, убила ме од батина ова битанга уображена, господин Велики полицајац! Вриштао сам да знам своја права, да ми одвеже руке па да се поштено обрачунамо а не овако кукавички. Ништа није помогло. Осим што су се садиста и један други смењивали у испитивању. Први ме изудара, па кад види да нема вајде, изађе да уђе други да проба на фин начин разговором да нешто извуче. Класичан случај игрe „добар и лош“ полицајац! Само, знам ја то! Видео сам како се то ради у филмовима. Нисам ја ни блесав ни луд! Видим шта се догађа, шта се ради!


„Говори шта те питам!“ – вриштао је Садиста, кад се вратио у собу пошто је Добри изашао.


„А шта питаш!?“ – вриштао сам ја назад. „Подсети ме!“ – глумио сам храброст.


Тако ме је пљенуо по лицу десницом да сам све звезде видео, и у Млечном путу, и у другим галаксијама. Овај ми је пут шаком и уво поткачио, па ми је све зујало као канал без сигнала.


„Рек'о сам ти да не мудрујеш са мном! Говори! Где се крију она двојица!?“


„Двојица?! Која двојица?!“


Пљас! Шамарчина! Пао сам заједно са столицом на под, само се изврнуо на десну страну под притиском тешке шаке овог ђубрета! Као тег од педесет и још пар кила по глави, образи мора да су ми се црвенели као нос алкохоличара.


„Још једном само зуцни, а да не даш одговор на питање, готов си!“


Двојица! Тражи двојицу! Онда нису све похватали! Неко се извукао. Али ко?!
Било нас је седморица, ухваћени су Сковлар и Мирко, то знам. И да сам ја у'ваћен...и то знам. То је тројица! Тројица са предње стране! Било још тројица са задње, на задњем улазу...односно, технички то је излаз, јер улаз је са предње стране, где сам и ја био, што значи да је задњи у ствари излаз...или споредни улаз...или други главни улаз...ма, свеједно, траже двојицу! Ђовани, Италијан...он је био у комбију за претовар. Мора да је он збрисао! А, ко је онда други?! Неко је још киднуо! Садиста је вероватно био приметио да ми се нешто врзма по глави, можда је мислио да смишљам неку лаж па се спремао да ме добро испребија за пример. Таман је подигао руку да ми одржи нову лекцију из предмета „Трпљење бола и унакажавање лица у 100 удараца“, кад сам вриснуо:


„Стани! Све ћу рећи! Дај прво воде. Да дођем себи! Све ћеш чути! Али да и онај други буде ту.“


Ово последње тражио сам јер је статистика дотадашњег једноличног и једностраног боксерског меча говорила да је био прекид рунде кад год је Добри био у соби. Додуше, досад нису били заједно у соби, али какво је време дошло, било је дај шта даш. Морао сам да купим мало времена. Па сам био решио да испробам и применим један од ретких талената што сам имао, и што сам знао да увек пали (бар на одређено време) док ме не провале, а то је – просеравање. Ја што умем да се направим (иако нисам) блесав и луд, не уме нико! А то ћу и да покажем овом скоту што ми оба ока затворио па сад ме вероватно ни рођена мајка не би препознала. Мора да изгледам к'о Роки Балбоа!


Кад сам на поду попио чашу воде, тако слатко као да никад пре нисам ни био видео воду, и кад је жеђ мало минула, отворио сам ја нову рунду:


“Све ћу вам рећи, али да ми обећаш да ме нећеш дирати, и да ћете ме пустити да причам из почетка да би схватили моје мотиве.“


Садиста ми се унео у лице док сам још лежао на поду везан на столици, и процедио кроз зубе: „Шта је!? Поплашио се дечачић!?“, па одигао и столицу и мене заједно с њом и отишао по Доброг да га позове у собу. Док сам смишљао како да се извучем из свега, помислио сам да би Садиста бар требало да провери рок употребе своје пасте за зубе...изгледа да је истекао. Давно. Ако је уопште користи.


„Све је почело кад ме Сковлар“ – почео сам, „иначе мој бивши професор Филозофског факултета, увео у групу као свог бившег студента. Вероватно је видео да може да ми верује, па је...“


„Види се! Сав си пун поверења...Види како га сад цинкариш и олајаваш!“- смејао се Садиста.


„Не прекидај! И скини тај кез с лица или ништа од приче!“ – претио сам.


„Ма, слушај ти...“ – таман да ме удари Садиста кад се умешао Добри: „Ма, пусти га више да заврши, да кренемо с мртве тачке већ једном! Смири се, седи и ћути!“


Садиста је само спустио поглед, ућутао, сео на столицу, одигао је на задње ноге и наслонио се на зид. Можда је чак и цигарету запалио, осетио се загушујући дим...


„Настави.“ – обратио ми се Добри.


„Сковлар ме увео у групу. Били су као нека врста...тајне организације, нешто као...полу-тајно, полу...ма нисам ни знао у почетку каква је то група, осим оног што ми је Сковлар био рекао...“


„А шта је то?“ – питао је Добри.


„Шта?“


„Па шта ти је о тој групи био рекао Сковлар?“


„Ма, да води неку врсту саветовалишта, па да би' могао да будем асистент на неким састанцима. Да би имали од тога користи сви. Тад још нисам знао шта је тиме мислио, али сам зато касније сазнао.“


Гледао сам у Садисту с друге стране стола, наслоњеног на зид. Очекивао сам да се сваки час умеша, да се убаци, нешто одвали или бар запрети да ћу на сламчицу воду пити, и слично...а он ништа. Ћути, игра се цигаретом међу прстима, и гледа у под.


„Били су као нека врста састанака алкохоличара или наркомана, као свако прича своју причицу кад се састану.

Касније кад сам и ја постао део круга, схватио сам да су то само радили док мене пробају и тестирају. Онда су ми један дан само показали неки огромни хангар, магацин пун неке робе, и полако објаснили шта су заправо.“


Посегао сам за чашом воде коју је Добри био допунио и ставио на сто. После пар гутљаја:


„Били су међународна организација добро уиграних превараната. Али ви то све већ знате.“


„Тачно! Чекам кад ћеш да почнеш више! Скачеш ми по живцима!“ – коначно се јавио Садиста.


Добри је скочио са столице, махнуо руком Садисти да се изгуби из канцеларије: „Иди прошетај мало! Зваћу те кад затребаш!“


„Али, овај само...“


„Излази!“


Садиста је изашао и тешко залупио вратa за собом.


„Тако, само прича! Смета! Нервозан је, брате.“ – пријатељски се поставио Добри. Опет глуме добре и лоше полицајце или је ово његово право лице, нисам могао да проценим. Свеједно, одлучио сам да наставим.


„Било је добро искуство, улазак у неку групу људи, групу истомишљеника...или сам бар тако мислио. После неког времена почео сам да сумњам да се ту догађа нешто много више него што су показивали.“


„Зашто?“


„Шта „зашто“?


„Што си почео да сумњаш да ту има нешто више? Шта се то десило па је покренуло сумње?“


„Ма, ништа посебно, никакав јединствен случај. Једноставно је атмосфера била таква, увек су се нешто дошаптавали, нешто гледали, једноставно остављали утисак да се суздржавају од нечега. Па сам прво посумњао да су некаква окултна група, као црномагијска организација или тако нешто. Мислим да су чак и охрабривали такве закључке.“


Стао сам, стиснуо зубе и ућутао на кратко, убијала ме глава, очи скоро скроз затворене, усне расцветане од батина, руке везане, тотално непокретан, уморан...А предњи зуб...климав! „Ма јебем ти и пандуре, и групе, и Сковлара, и паре, и организације, и зубе!“ – вриштао сам у себи. „Све у мајчину! Враг им матер!“ Добри је изгледао као да све то разуме па ме пустио на кратко да се саберем и наставим. Деловало је као да не глуми нормалног човека, већ да јесте, потпуна супротност оном дивљаку ван канцеларије, али ко ће га знати...пандури су то.


„Па, добро! Шта су онда они?? Шта сте ВИ?“


„Могу ли добити опет чашу воде?“


„Не зајебавај више!!! Немам живаца да те слушам како одуговлачиш! Зваћу оног назад, живота ми, и више га нећу ни терати ван!“ – букнуо је Добри.


Ух, враг однео шалу, готово је.


„Добро, добро! Немој га звати!“


„Говори! Који си ти ту фактор!? Где се ти ту уклапаш? Па да завршавамо више!“


„Мирко ме уценио да ће Сковлару открити да се швалерам с његовом женом!“ – викнуо сам к'о из топа.


„Чијом?“


„Па, Сковларовом!“


„А, ти си тај!“ – смејао се Добри. „Сковлар ми баш био рекао на испитивању да је знао да му се жена с неким виђа али није знао с ким! Па је планирао после акције да сазна ко је и обрачуна се с њим. Знао је да је неко из групе.“


„Ма, ни ја се више не виђам.“


„Је л'! А откад?“


„Од синоћ!“


Добри се сад тако гласно смејао да сам имао осећај да ме малтретира психички. Намерно ми подилази и стаје на муку, он психички а онај други физички. Леп тандем!


„Од синоћ.“ - наставио сам. „И не смеј се тако! Нервира ме! Смета ми! У лице ми се смејеш! Не подносим то!“


„Е, каква сте ви то групица идиота. Није ни чудо што сте тако сви ђутуре пали!“ – смејао се Добри и даље.


„А, не! Рекли сте да су вам двојица умакла! Нисмо сви пали!“


„Тачно. Али, само је питање времена кад ће и та двојица пасти. Неко ће од вас да проговори ускоро. Чини ми се баш ти.“


„Мало си се зајеб'о!“ – вриснуо сам унезверено. „Причам ти глупости већ сатима! А ти губиш време са мном!“ – смејао бих се и ја да ми натечене усне и климави зуб нису правили проблеме.


„Чекај само да Сковлар сазна да си ти тај који му је 'ватао жену, готов си. И он је готов. Сви сте готови.

Проговориће као грамофонска плоча!“ – говорио је Добри док је купио записнике са стола и устајао са столице.


Знао сам да је у праву. Зато сам и хистерисао на столици. Хтео сам ја њих да зезам, а они мене растурише.
Урлао сам. Вриштао. Вређао. Пљувао.


Добри је био стигао до врата и отворио их да изађе, кад му је нешто од мог арсенала псовки и увреда вероватно засметало. Окренуо се, врата оставио отворена, и са документима у левој руци ми пришао везаном на столици, и десном руком...ударио шамарчину. Кад ме је ућуткао, поново је кренуо према отвореним вратима и задовољно и насмејано изашао из собе.


„Добри! К... добри! Лош!“


Од казне затвора од пет година остало ми још...пет година.
„Ј...га!“







ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"