JA, ČOVEK
Ja, neimar, čovek,
na temeljima čvrstim
sagradih dvore svoje.
Kamen sa kamenom
strpljivo spajah vekovima.
Lepih ga svojim znojem,
svojom krvlju i dušom.
Pokrih ga krovom ljubavi i vere
i ogradih snovima svojim.
A onda pustih vas u dom svoj.
Jer čovek sam
i mislio sam da ste ljudi.
Otvorih vam vrata širom,
usmerih svoje svetlo ka vama
i čvrsto vam stisnuh ruku.
Kao čovek,
misleći i vi ste ljudi.
A vi uđoste ne mareći
i onom rukom koju vam stisnuh
kidate zidove dvora mojih,
mrvite čaše iz kojih vam nazdravljam,
prosipate vino kojim vas pojim,
gazite hleb kojim vas hranim.
Sve vam to dadoh,
jer čovek sam
i mislio sam da ste i vi ljudi.
Dadoh vam, al’ ne osiromaših.
Ja, čovek,
sačuvah ono sveto što nikom ne dam.
Ne dam vam jastuke bele
na kojima su otac i majka sreću snili.
Ne dam vam kolevku
u kojoj me majka sa sestrom uz pesmu njihala.
Ne dam vam kandilo
koje je baka pod ikonom jutrima palila.
Ne dam vam sekiru
kojom je otac Badnjake sekao.
Ne dam vam blatnjave opanke
koje je deda vekovima na pragu izuvao.
Ne dam,
i nikad dati neću.
I ne mrzim vas,
jer čovek sam.
Žalim,
jer mogli ste biti ljudi.
