ЈА, ЧОВЕК
Ја, неимар, човек,
на темељима чврстим
саградих дворе своје.
Камен са каменом
стрпљиво спајах вековима.
Лепих га својим знојем,
својом крвљу и душом.
Покрих га кровом љубави и вере
и оградих сновима својим.
А онда пустих вас у дом свој.
Јер човек сам
и мислио сам да сте људи.
Отворих вам врата широм,
усмерих своје светло ка вама
и чврсто вам стиснух руку.
Као човек,
мислећи и ви сте људи.
А ви уђосте не марећи
и оном руком коју вам стиснух
кидате зидове двора мојих,
мрвите чаше из којих вам наздрављам,
просипате вино којим вас појим,
газите хлеб којим вас храним.
Све вам то дадох,
јер човек сам
и мислио сам да сте и ви људи.
Дадох вам, ал’ не осиромаших.
Ја, човек,
сачувах оно свето што ником не дам.
Не дам вам јастуке беле
на којима су отац и мајка срећу снили.
Не дам вам колевку
у којој ме мајка са сестром уз песму њихала.
Не дам вам кандило
које је бака под иконом јутрима палила.
Не дам вам секиру
којом је отац Бадњаке секао.
Не дам вам блатњаве опанке
које је деда вековима на прагу изувао.
Не дам,
и никад дати нећу.
И не мрзим вас,
јер човек сам.
Жалим,
јер могли сте бити људи.
