detalj slike: Monika Osnato, Micro-mare

POSTOJE LjUDI

 

Postoje ljudi sa kojima ne moraš

razgovarati da bi ih razumeo.

Ne moraš ih ni viđati,

ni poklone im slati,

ne moraš o njima ni misliti,

a raduješ im se kada ti,

ne tražeći dozvolu,

iznenadno,

niodakle,

nezvani,

u život banu.

 

Postoje ljudi kojima

ne moraš pisma pisati,

ne moraš ni na njihova odgovarati,

ne moraš im znati kućnu adresu

ni maternji jezik,

a bliski su ti,

znani,

toliko stvarni i prisutni

da utiču na tvoja godišnja doba,

na ritam tvog stiha,

boju glasa, rimu,

izbor odeće,

restorana,

ili jela i vina.

 

Postoje ljudi o kojima

ne znaš gotovo ništa,

ništa više nego što znaš o ptici

koja ti slučajno

na tren zakrili vidik

dok zablenut odsutnim pogledom

stremiš u nebesa,

u nedođin,

a mislima na dole,

u utrobu zemljinu,

kao u sopstvenu,

u nedokučivi mrak u srcu svetiljke

koja ti nekom nevidljivom rukom nošena

ponekad osvetljava put.

 

Postoje ljudi koji ti

običnim e-mail-om

umesto sijalice

upale malo sunce

na plafonu polumračne sobe

u kojoj već danima

bezuspešno pokušavaš

doneti odluku

da li ima smisla

još jedanput spremiti doručak,

još jedanput menjati posteljinu,

još jedanput premetati po mozgu

da li sve to mora

baš tako da se zbiva

ili si ti negde debelo omanuo

i sada nema nazad,

to ti je što ti je.

 

Postoje ljudi koji ti

u praznu čašu na stolu,

na kojoj se nejasno ogledaju

tragovi tvojih prezrelih usana

i vlažnost odbegle suze,

svojom nedodirljivom rukom

sipaju najopojnije vino

baš u trenutku

kada je kazaljka

umalo skliznula

na onu stranu

na kojoj si obeležio

kraj svega,

kraj sveta.

 

Postoje ljudi koji u svojim mislima,

vukući za sobom

svoje neodlučne korake

u besciljnim lutanjima

ulicama nekog svog grada

na nekom kontinentu,

očajni od svoje turobne svakodnevice

i besmisla koji se širi planetom

bez nade da se ikada zaustavi,

baš tebe

oko svog vrata

vežu kao šal

od najlepše i najnežnije svile,

i zbog tog nestvarnog dodira,

zbog žute nijanse

kašmirove šare

na tom šalu,

u trenu poveruju

da nije sve izgubljeno,

da ima još,

da ima više,

i bolje,

i da i nije sve

tako besmisleno

kako se ponekada čini.

 

Postoje ljudi koji

tvojim običnim rečima

osvetljavaju put

svojim teškim

i tamnim mislima,

tvojim bledim licem

začinjavaju svoju usamljenu

subotnju večeru

i zasmejavaju

blagosloveno božićnje jutro

kao da se svet stvarno

svakog Božića ponovo rađa.

 

Postoje ljudi koji

tvojim rukama,

kojima tako često kršiš prste,

stežeš ih,

lomiš,

i još češće

uopšte ne znaš

šta ćeš sa njima,

redovno i sa ljubavlju

zalivaju sitne cvetne pupoljke

u sveže ofarbanim saksijama

na svojoj terasi,

ili u svom vrtu,

ili bojažljivo

prinose naramke

mlade lekovite trave

srnama koje otmeno

i gotovo nečujno

prolaze njihovim

sve teže uhvatljivim snom.

 

Postoje ljudi koji,

kada se izgube,

kada požele da se ubiju

ili makar na čas da se sakriju

u beskraju

crne svemirske rupe,

gotovo u neznanju

upiru pogled u nebo

da tamo ulove

makar jedan tvoj

davno zagubljeni osmeh,

i umesto da se udave

u nadubljem viru

teško zagađene zavičajne reke,

jednostavno uđu u prvi bistro,

naruče obično pivo

i prinoseći polako čašu

na tren oživelim usnama

nečujno ali pobožno izgovore tvoje ime.

 

Postoje ljudi

koji su se otuđili

od svih i svega,

i od samih sebe sasvim se otuđili,

odbegli,

samoizgnali se,

sve iza sebe poništili,

odrekli se prošlog i budućeg

odbacivši veru u oboje,

odbacili sećanje čak,

ali ponekad,

hodajući po ivici noža

koju su godinama lično oštrili,

do ludila,

do sudnje međe,

do tačke prelaska

na onu stranu svega,

kada im dođe da ih ne bude,

da sve prestane,

da nebo u zemlju siđe

i ugasi se i svetlo prasvetla,

prve munje,

jednostavno zastanu na mah,

nešto im se negde pomeri,

u glavi,

u mozgu ili stomaku,

ko zna,

čudno se osmehnu

i pomisle na tebe.

 

Postoje ljudi - i - postojiš i ti.

PODELITE OVAJ TEKST NA: