детаљ слике: Monika Osnato, Micro-mare

ПОСТОЈЕ ЉУДИ

 

Постоје људи са којима не мораш

разговарати да би их разумео.

Не мораш их ни виђати,

ни поклоне им слати,

не мораш о њима ни мислити,

а радујеш им се када ти,

не тражећи дозволу,

изненадно,

ниодакле,

незвани,

у живот бану.

 

Постоје људи којима

не мораш писма писати,

не мораш ни на њихова одговарати,

не мораш им знати кућну адресу

ни матерњи језик,

а блиски су ти,

знани,

толико стварни и присутни

да утичу на твоја годишња доба,

на ритам твог стиха,

боју гласа, риму,

избор одеће,

ресторана,

или јела и вина.

 

Постоје људи о којима

не знаш готово ништа,

ништа више него што знаш о птици

која ти случајно

на трен закрили видик

док забленут одсутним погледом

стремиш у небеса,

у недођин,

а мислима на доле,

у утробу земљину,

као у сопствену,

у недокучиви мрак у срцу светиљке

која ти неком невидљивом руком ношена

понекад осветљава пут.

 

Постоје људи који ти

обичним е-маил-ом

уместо сијалице

упале мало сунце

на плафону полумрачне собе

у којој већ данима

безуспешно покушаваш

донети одлуку

да ли има смисла

још једанпут спремити доручак,

још једанпут мењати постељину,

још једанпут преметати по мозгу

да ли све то мора

баш тако да се збива

или си ти негде дебело омануо

и сада нема назад,

то ти је што ти је.

 

Постоје људи који ти

у празну чашу на столу,

на којој се нејасно огледају

трагови твојих презрелих усана

и влажност одбегле сузе,

својом недодирљивом руком

сипају најопојније вино

баш у тренутку

када је казаљка

умало склизнула

на ону страну

на којој си обележио

крај свега,

крај света.

 

Постоје људи који у својим мислима,

вукући за собом

своје неодлучне кораке

у бесциљним лутањима

улицама неког свог града

на неком континенту,

очајни од своје туробне свакодневице

и бесмисла који се шири планетом

без наде да се икада заустави,

баш тебе

око свог врата

вежу као шал

од најлепше и најнежније свиле,

и због тог нестварног додира,

због жуте нијансе

кашмирове шаре

на том шалу,

у трену поверују

да није све изгубљено,

да има још,

да има више,

и боље,

и да и није све

тако бесмислено

како се понекада чини.

 

Постоје људи који

твојим обичним речима

осветљавају пут

својим тешким

и тамним мислима,

твојим бледим лицем

зачињавају своју усамљену

суботњу вечеру

и засмејавају

благословено божићње јутро

као да се свет стварно

сваког Божића поново рађа.

 

Постоје људи који

твојим рукама,

којима тако често кршиш прсте,

стежеш их,

ломиш,

и још чешће

уопште не знаш

шта ћеш са њима,

редовно и са љубављу

заливају ситне цветне пупољке

у свеже офарбаним саксијама

на својој тераси,

или у свом врту,

или бојажљиво

приносе нарамке

младе лековите траве

срнама које отмено

и готово нечујно

пролазе њиховим

све теже ухватљивим сном.

 

Постоје људи који,

када се изгубе,

када пожеле да се убију

или макар на час да се сакрију

у бескрају

црне свемирске рупе,

готово у незнању

упиру поглед у небо

да тамо улове

макар један твој

давно загубљени осмех,

и уместо да се удаве

у надубљем виру

тешко загађене завичајне реке,

једноставно уђу у први бистро,

наруче обично пиво

и приносећи полако чашу

на трен оживелим уснама

нечујно али побожно изговоре твоје име.

 

Постоје људи

који су се отуђили

од свих и свега,

и од самих себе сасвим се отуђили,

одбегли,

самоизгнали се,

све иза себе поништили,

одрекли се прошлог и будућег

одбацивши веру у обоје,

одбацили сећање чак,

али понекад,

ходајући по ивици ножа

коју су годинама лично оштрили,

до лудила,

до судње међе,

до тачке преласка

на ону страну свега,

када им дође да их не буде,

да све престане,

да небо у земљу сиђе

и угаси се и светло прасветла,

прве муње,

једноставно застану на мах,

нешто им се негде помери,

у глави,

у мозгу или стомаку,

ко зна,

чудно се осмехну

и помисле на тебе.

 

Постоје људи - и - постојиш и ти.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: