MALA ANjA O LjUBAVI SANjA
Noćas mi vetar magijom svojom
spretno odveza misao neku.
Tu misao svima dobro znanu,
a samo meni tako daleku.
Na prozor nagnuh lagano glavu
i oči sklopih pomalo snene.
Svako noćas na nekoga misli.
Da l' neko sada misli na mene?
Gle, eno trava nežno se njiše.
Sija srećna pod svetlima svica.
I ona čarobna, brza reka
strpljivo čeka svoga princa.
Breza se tiho primaknu hrastu.
Sa njim uplete listove svoje.
I ne možeš više okom da vidiš
da li su jedno ili su dvoje.
Koliko samo vekova prođe
dok one jake, velike gore
mirno na jednom mestu stoje
i čuvaju neko svoje more.
Znam, vremena još dosta ima
dok moje srce sve tajne dozna.
Ono mlado, nestrpljivo kuca
da ljubav pravu, veliku spozna.
Ispustih uzdah u tu noć letnju,
a mesec se ludi zakikota.
„Vidiš na nebu tu zvezdu sjajnu?
Ono je zvezda tvoga života.
A noćas na nekom prozoru drugom
još jedno srce za ljubavlju trepće
Kad zvezda ova svim sjajem zasja,
tvoje srce sa ovim se srešće.
A ti ne tuguj, srce umiri.
Ne daj da išta više te muči.
Posmatraj travu, reku i goru.
Od njih se ljubav najbolje uči.“
илустрација: Биљана Мрмош
