МАЛА АЊА О ЉУБАВИ САЊА
Ноћас ми ветар магијом својом
спретно одвеза мисао неку.
Ту мисао свима добро знану,
а само мени тако далеку.
На прозор нагнух лагано главу
и очи склопих помало снене.
Свако ноћас на некога мисли.
Да л' неко сада мисли на мене?
Гле, ено трава нежно се њише.
Сија срећна под светлима свица.
И она чаробна, брза река
стрпљиво чека свога принца.
Бреза се тихо примакну храсту.
Са њим уплете листове своје.
И не можеш више оком да видиш
да ли су једно или су двоје.
Колико само векова прође
док оне јаке, велике горе
мирно на једном месту стоје
и чувају неко своје море.
Знам, времена још доста има
док моје срце све тајне дозна.
Оно младо, нестрпљиво куца
да љубав праву, велику спозна.
Испустих уздах у ту ноћ летњу,
а месец се луди закикота.
„Видиш на небу ту звезду сјајну?
Оно је звезда твога живота.
А ноћас на неком прозору другом
још једно срце за љубављу трепће
Кад звезда ова свим сјајем засја,
твоје срце са овим се срешће.
А ти не тугуј, срце умири.
Не дај да ишта више те мучи.
Посматрај траву, реку и гору.
Од њих се љубав најбоље учи.“
илустрација: Биљана Мрмош
