BESKRAJNA PESMA
Da li su i snovi moji,
pomislili da će doći,
jednog leta nepozvana,
da preraste moje moći.
Ne videh je, čuh joj reči,
kako milo lepo zvuče.
Ne izdržah morao sam,
na sekundu da je vidim.
Mislio smo da je šala,
da i more hladi glave.
Njene oči tu lepotu,
već je teško zaboraviti.
Upoznah je tada bolje,
da lepota jeste sjajna.
Tada shvatih da je volim,
jer retko se neko rađa,
da je pravljen baš po volji.
Shvatili smo nije šala,
već lepota zvana java,
ispunjena do beskraja,
svom lepotom ovog sveta.
Što sam proklet da ne mogu,
da se nosim s tom lepotom.
Prepreke me naše lome,
zar ne umem ja da volim.
Tuga lomi, sve se ruši,
niz obraz mi suza klizi,
zar sva snaga, moći lažne
ne pomažu više meni,
Da joj kažem „Ja te volim“
