БЕСКРАЈНА ПЕСМА
Да ли су и снови моји,
помислили да ће доћи,
једног лета непозвана,
да прерасте моје моћи.
Не видех је, чух јој речи,
како мило лепо звуче.
Не издржах морао сам,
на секунду да је видим.
Мислио смо да је шала,
да и море хлади главе.
Њене очи ту лепоту,
већ је тешко заборавити.
Упознах је тада боље,
да лепота јесте сјајна.
Тада схватих да је волим,
јер ретко се неко рађа,
да је прављен баш по вољи.
Схватили смо није шала,
већ лепота звана јава,
испуњена до бескраја,
свом лепотом овог света.
Што сам проклет да не могу,
да се носим с том лепотом.
Препреке ме наше ломе,
зар не умем ја да волим.
Туга ломи, све се руши,
низ образ ми суза клизи,
зар сва снага, моћи лажне
не помажу више мени,
Да јој кажем „Ја те волим“
