detalj slike: Ilija Šaula

KOVAČ MILE PILE

Pedest devete je napravio Mile Pile svoj prvi splav na Savi. Imao je splav do 2005, a onda su došli neki drugi ljudi, bahati i silni. Nestajali su polako „savski ljudi“, kako su za sebe voleli da kažu. Nalazim ga na Vajsu, jedinom mestu u Beogradu koje je uvelo kaznu za sve koji pričaju o politici. Ko o politici priča, plaća turu za celu kafanu. Mile je jedne večeri pijan u svojoj mreži našao savsku sirenu. Kao što postoje morske, postoje i savske sirene. U zamenu za slobodu ona mu je dala glas koji ga je na Savi proslavio. Ne samo na Savi. Pevao je on i sa najboljim pevačem starih kosovskih pesama, Jordanom Nikolićem, a gostovao i kod Mila Lojpura.Pevao je i na engleskom, što je nerviralo mlade skojevce koji su mu makazama sekli kravate.

Koje pesme voli?

„Je l’ znaš ti da pevaš?“

„Ne znam“, kažem.

„Kako onda da ti kažem... Pevam ono što mi se događa. Volim dobre pevače i dobre pesme. One koji ne falširaju.“

Pevao je deset godina U Crkvi Svetog Aleksandra Nevskog. Zbog glasa ga je još kao mladog primila tadašnja bratija savska. Svuda je dobrodošao, u svakom društvu. Zbog glasa, i zbog majstorluka. On je ideje Pavla Vuisića, njegove snove o brodovima, umeo da u stvarnost pretvori. Ni sam ne zna koliko je napravio savskih brodica, čamaca. Samo jedne godine četiri je broda otisnuo niz vodu.

Rođen je davne 1943. godine. Nadimak Pile nadenuo mu je Pavle Vuisić, stari savski namćor. Namćor koji je prezirao folirante, a voleo ljude što su od svog zanata živeli. Ne voli ni Mile one koji svoj talenat menjaju za pare. Pije pivo, preseca ga rakijom, ali iako je prepolovio osmu deceniju, dobro se sa pićem nosi.

„Momo Kapor je pisao da pije, ali nije pio. Bar ne tad, mada je bilo u modi da se umetnici opijaju... Ja dođem na Savu i sa njom se ispričam. Odmah mi lakše... Nikad mi nije ni bilo previše teško. Ni u kovačnici kad sam radio. Umeo sam da obaram ruku sa svim nevoljama.“

Voleo je Pavle Vuisić, kaže, normalne ljude, gubitnike. Dobitnici uvek žrtvuju deo sebe zbog uspeha. Belog Radojičića, filmadžiju kojem su uvek davali nebitne uloge... „Nemoj da ga zaboraviš.“ Volio je i Rada Padobranca, koji je ronio za ključevima, satovima koji bi pali u Savu. Bilo je to vreme kad je Mile Lojpur pevao i svirao u studentskoj menzi „Tri kostura“. Na Savi je pevao za svoje društvo i svoju dušu Mile Pile, a u gradu Mile Lojpur. 

„Mala moja lezi preko jarka, da pravimo Kraljevića Maraka!

Ako nećeš, ti povedi priju, da pravimo Musu Kesedžiju. Tvist!“

Mnogo je vode Savom proteklo i mnogo je ljudi otišlo. Nema više Ise, koji je živeo na najmanjem splavu na Savi. Imao je splav do splava Đorđa Karađorđevića. Ni Bate Kapetana nema (a nije bio ni Bata ni kapetan), sa dva kučeta: belo za dan, i crno za noć. Ni poslednjeg slavnog savskog glumca Gage Nikolića, dobrog čoveka... Preko puta Vajsa je bio splav filmadžija. Mile Pile skuva pun lonac pasulja i odnese im.

„Ko je pravio pasulj?“

„Pavle Vuisić!“

Oni se prvo razvale od klope sve hvaleći i kuvara i pasulj, a onda se neko seti da nikako nije Pavle mogao da pravi pasulj, jer je Pavle u Puli.

Ženio se čuveni savski krčmar Joca Žandar maldom Draganom. Svadba je bila na brodu. Stigao i matičar. Stigla družina savska. Pošto je privenčao Jocu i Draganu, matičar priupita veselu bratiju ima li još raspoloženih da se venčaju, kad je već tu.

„Evo ja hoću da se udam“ – javi se Branka.

„Imamo li kandidata za mladoženju?“

Mile Pile se prvi ponudio. I venčaše se na opštu radost savske gullije Mile Pile i Branka. Odlučili su da i zimu provedu na Savi. Splav drven, duvaju vetrovi, u vodi toplije nego napolju. I genije Mile Pile napravi spavaću sobu pod vodom! Ne bi džabe majstor bio. Tu su Mile Pile i njegova Branka medene mesece provodili, dok ne ugreja ciganska furuna, dok leto ne dođe...

U gradu društvo sa Save volelo da se okuplja u „Pozorišnoj kasini“. Mile Kovač uzme taksi, tad su još beogradski taksiti bili duhoviti, i od pozorišta sto metara pređe taksijem. Gleda glumačka gulija koji je dasa Mile Pile kad svakog dana dolazi taksijem u Kasinu! Ruke su mu umašćene, prave kovačke. I sad pravi kanu. Od otpadnog materijala. Dve zime i tri leta je živeo sa drugom ženom na splavu. Sad ga muči reuma u prstima. Umesto da ga sahrane, voleo bi da ga jednoga dana polože u kanu i puste niz reku. Niz maticu. 

U Pozorišnoj Kasini upoznao je i zavoleo Branka Miljkovića. „Zano je Branko da bude težak. Da kavgu zametne. A ja sam bio kovač... Pratio sam ga do Kratovske na Dušanovcu. Tamo je negde stanovao... Odvedem ga jednom na splav. A on mnogo pijan. Bio sam mlađi od njega. I mnogo sam ga voleo. Tad ga mnogi nisu cenili... Pridržim ga da umoči glavu u vodu. On otrese vodu sa glave i veli:

„Htedoh da kažem nešto reci, a reka ode.“

pixabay

PODELITE OVAJ TEKST NA: