детаљ слике: Илија Шаула

КОВАЧ МИЛЕ ПИЛЕ

Педест девете је направио Миле Пиле свој први сплав на Сави. Имао је сплав до 2005, а онда су дошли неки други људи, бахати и силни. Нестајали су полако „савски људи“, како су за себе волели да кажу. Налазим га на Вајсу, једином месту у Београду које је увело казну за све који причају о политици. Ко о политици прича, плаћа туру за целу кафану. Миле је једне вечери пијан у својој мрежи нашао савску сирену. Као што постоје морске, постоје и савске сирене. У замену за слободу она му је дала глас који га је на Сави прославио. Не само на Сави. Певао је он и са најбољим певачем старих косовских песама, Јорданом Николићем, а гостовао и код Мила Лојпура.Певао је и на енглеском, што је нервирало младе скојевце који су му маказама секли кравате.

Које песме воли?

„Је л’ знаш ти да певаш?“

„Не знам“, кажем.

„Како онда да ти кажем... Певам оно што ми се догађа. Волим добре певаче и добре песме. Оне који не фалширају.“

Певао је десет година У Цркви Светог Александра Невског. Због гласа га је још као младог примила тадашња братија савска. Свуда је добродошао, у сваком друштву. Због гласа, и због мајсторлука. Он је идеје Павла Вуисића, његове снове о бродовима, умео да у стварност претвори. Ни сам не зна колико је направио савских бродица, чамаца. Само једне године четири је брода отиснуо низ воду.

Рођен је давне 1943. године. Надимак Пиле наденуо му је Павле Вуисић, стари савски намћор. Намћор који је презирао фолиранте, а волео људе што су од свог заната живели. Не воли ни Миле оне који свој таленат мењају за паре. Пије пиво, пресеца га ракијом, али иако је преполовио осму деценију, добро се са пићем носи.

„Момо Капор је писао да пије, али није пио. Бар не тад, мада је било у моди да се уметници опијају... Ја дођем на Саву и са њом се испричам. Одмах ми лакше... Никад ми није ни било превише тешко. Ни у ковачници кад сам радио. Умео сам да обарам руку са свим невољама.“

Волео је Павле Вуисић, каже, нормалне људе, губитнике. Добитници увек жртвују део себе због успеха. Белог Радојичића, филмаџију којем су увек давали небитне улоге... „Немој да га заборавиш.“ Волио је и Рада Падобранца, који је ронио за кључевима, сатовима који би пали у Саву. Било је то време кад је Миле Лојпур певао и свирао у студентској мензи „Три костура“. На Сави је певао за своје друштво и своју душу Миле Пиле, а у граду Миле Лојпур. 

„Мала моја лези преко јарка, да правимо Краљевића Марака!

Ако нећеш, ти поведи прију, да правимо Мусу Кесеџију. Твист!“

Много је воде Савом протекло и много је људи отишло. Нема више Исе, који је живео на најмањем сплаву на Сави. Имао је сплав до сплава Ђорђа Карађорђевића. Ни Бате Капетана нема (а није био ни Бата ни капетан), са два кучета: бело за дан, и црно за ноћ. Ни последњег славног савског глумца Гаге Николића, доброг човека... Преко пута Вајса је био сплав филмаџија. Миле Пиле скува пун лонац пасуља и однесе им.

„Ко је правио пасуљ?“

„Павле Вуисић!“

Они се прво развале од клопе све хвалећи и кувара и пасуљ, а онда се неко сети да никако није Павле могао да прави пасуљ, јер је Павле у Пули.

Женио се чувени савски крчмар Јоца Жандар малдом Драганом. Свадба је била на броду. Стигао и матичар. Стигла дружина савска. Пошто је привенчао Јоцу и Драгану, матичар приупита веселу братију има ли још расположених да се венчају, кад је већ ту.

„Ево ја хоћу да се удам“ – јави се Бранка.

„Имамо ли кандидата за младожењу?“

Миле Пиле се први понудио. И венчаше се на општу радост савске гуллије Миле Пиле и Бранка. Одлучили су да и зиму проведу на Сави. Сплав дрвен, дувају ветрови, у води топлије него напољу. И геније Миле Пиле направи спаваћу собу под водом! Не би џабе мајстор био. Ту су Миле Пиле и његова Бранка медене месеце проводили, док не угреја циганска фуруна, док лето не дође...

У граду друштво са Саве волело да се окупља у „Позоришној касини“. Миле Ковач узме такси, тад су још београдски таксити били духовити, и од позоришта сто метара пређе таксијем. Гледа глумачка гулија који је даса Миле Пиле кад сваког дана долази таксијем у Касину! Руке су му умашћене, праве ковачке. И сад прави кану. Од отпадног материјала. Две зиме и три лета је живео са другом женом на сплаву. Сад га мучи реума у прстима. Уместо да га сахране, волео би да га једнога дана положе у кану и пусте низ реку. Низ матицу. 

У Позоришној Касини упознао је и заволео Бранка Миљковића. „Зано је Бранко да буде тежак. Да кавгу заметне. А ја сам био ковач... Пратио сам га до Кратовске на Душановцу. Тамо је негде становао... Одведем га једном на сплав. А он много пијан. Био сам млађи од њега. И много сам га волео. Тад га многи нису ценили... Придржим га да умочи главу у воду. Он отресе воду са главе и вели:

„Хтедох да кажем нешто реци, а река оде.“

pixabay

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: