MILICA MILENKOVIĆ

SAMO SU PRIJATELjI OSTALI ISTI

(Dimitrije Milenković: Branko Miljković – sudbinski glas pesnika,

priredio /pogovor, prilozi/ Jovan Mladenović,

Narodni muzej Niš/ Scero print, Niš, 2020)

Da je Branko Miljković živ, danas bi imao osamdeset i šest godina. U Niš bi dolazio iz Beograda ili Zagreba da sa Dimitrijem Milenkovićem popije kafu, obiđe svoju gimnaziju, održi neku tribinu ili književno veče. U tom slučaju i ova knjiga ne bi ovako izgledala, ali bi Miljković sasvim sigurno ponovio svoju misao iz čuvenog intervjua koji je objavljen u Glasu omladine 24. novembra 1960. godine: „Niš se toliko izmenio. Za mene je on, u ovom trenutku, kao neki drugi grad. Samo su prijatelji ostali isti.“ Jer kod Dimitrija Milenkovića, pesnika, urednika, kulturnog pregaoca i poslenika, mladovanje sa Miljkovićem i prijateljstvo ostali su kao netaknut biser u školjci, koji se povremeno otvori sa koricama novih knjiga, da nam pokaže svoj sjaj i svoju posebnost, nenametljivo i sigurno da u čitaocima ostavi trag lepote i večnosti koja živi u srcu prijatelja, a koja se u redovima ove knjige plete kao zlatnom žicom, veličanstvenim sećanjima na jedno vreme, na jedno ime, na to kako je život kratak san koji pesnici žive sluteći zanose vatre i smrti.

Isto onako kako sa toplinom i divljenjem Dimitrije Milenković kazuje o Branku Miljkoviću, nemali je broj slučajeva kada ćete i od prijatelja Dimitrija Milenkovića, koga svi od milošte i drago zovu Mita, čuti iste takve reči koje svedoče o kulturnom i književnom delu koje je Mita zaveštao našoj zemlji sa navek skrajnutog jugoistoka „gde se rodio, gde živi i odakle dela“ (Nedeljko Bogdanović). Terasa njegovog stana u Ulici Mokranjčevoj u Nišu sa koje se vidi Suva planina, odakle su preci Milenkovića i Miljkovića, a pogled pada preko Čegra, na Naisu i Ćele-kulu, često priziva sedeljke, razgovore, reči, knjige i sećanja. Na njoj su sasvim sigurno, prethodnih šest decenija nastajali tekstovi, eseji i intervjui o Branku Miljkoviću, i još sigurnije ispisivani feljtoni namenjeni listu Politika, pod uredništvom Slobodana Kljakića, koji danas objedinjeni čine monografsko delo pred nama o kojem će u jednom svom pismu autor skromno reći da i to nije dovoljno da „na pravi način ugradi sva svoja saznanja o pesniku vatre i ništavila, lepote i mudrosti poetske reči, pesniku koji je i u samoći sam sebi bio ceo svet“. Razumljivo je što Milenković smatra da se i sa mnogo reči može ostati nedorečeno, ali to je stoga što je Branko Miljković postao jedan pesnički kult, simbol poezije i neosimbolizma, pesnik čijim stihovima Niš i dalje diše. Kao što diše i pripovetkama Stevana Sremca. Kao što vihori delom Dimitrija Milenkovića! I nema ničega u tome čudnog, jer umetnost je večna, a neki se umetnici i stvaraoci još za života svojim radom poistovete sa njom. Svaka njihova reč, za nas čitaoce i poklonike muzama lepote i stvaralaštva, nosi antologijsku vrednost i sjaj značenja koje odgonetamo dubokim poniranjima u njene duhovne visine.

Monografija sabranih feljtona i tekstova Branko Miljković – sudbinski glas pesnika, iz pera prvog priređivača Sabranih dela Branka Miljkovića (u saradnji – 1972), Milenkovićev je doprinos kulturi sećanja na pesnika Miljkovića, kulturi sećanja na njegove prijatelje i sve one koji su za života i posle života ostali uz princa naše poezije. Ovom knjigom defiluju ličnosti jedne epohe koja je obeležena prvo talentom mladog pesnika iz Niša, njegovim zbirkama pesama, antologijskim pesmama, tragičnom smrti u Ksaverskoj šumi nemalo nakon 27. rođendana, a potom i kolopletom događaja na kulturnoj razini kojima je cilj bio da se sačuva ime ovog pesnika. Glavni akter u tim kulturnim nastojanjima da grad Niš sa ponosom nosi ime Branka Miljkovića, bio je i još uvek jeste Dimitrije Milenković. Sa visokih funkcija u kulturnim ustanovama, uvek dostojno, a najčešće ne lako, postizao je da sa saradnicima sačuva poeziju Miljkovića ostavljajući ovog pesnika uvek živim i aktuelnim. Uz Sabrana dela Branka Miljkovića na kojima je radio sedamdesetih godina prošlog veka, imao ja čast da bude u žiriju za dodelu nagrade „Branko Miljković“ uz koju je velikanima našeg književnog korpusa uručivao i odlivak Jupitera na prestolu, repliku arheološkog nalaza u Nišu, čime je aktualizovao božansku moć umetnosti i poezije, metaforički pokazujući sa kojih duhovnih prostora je potekao princ pesnika. Ova monografija svedočanstvo je dugo pola veka o preplitanju pesničkih, umetničkih i kulturnih sudbina stvaralaca, o susretanjima i raskršćima na kojima je stajao znak pesnika Miljkovića, pored kojeg su mnogi prolazili, prolaze i tek će prolaziti. A taj uzvišeni znak svedoči, onako kako Milenković to zapisuje svojim visokim narativno-poetskim stilom, da je ono što u stvari teče i nepovratno odlazi – život, jedino je umetnost večna. Značenje večnog i večnosti, nosi i ova knjiga stoga je smatramo nezaobilaznom kulturnom riznicom i kulturnim dobrom koja svoje mesto zaslužuje na policama biblioteka i u rukama čitalaca.

PODELITE OVAJ TEKST NA: