МИЛИЦА МИЛЕНКОВИЋ

САМО СУ ПРИЈАТЕЉИ ОСТАЛИ ИСТИ

(Димитрије Миленковић: Бранко Миљковић – судбински глас песника,

приредио /поговор, прилози/ Јован Младеновић,

Народни музеј Ниш/ Scero print, Ниш, 2020)

Да је Бранко Миљковић жив, данас би имао осамдесет и шест година. У Ниш би долазио из Београда или Загреба да са Димитријем Миленковићем попије кафу, обиђе своју гимназију, одржи неку трибину или књижевно вече. У том случају и ова књига не би овако изгледала, али би Миљковић сасвим сигурно поновио своју мисао из чувеног интервјуа који је објављен у Гласу омладине 24. новембра 1960. године: „Ниш се толико изменио. За мене је он, у овом тренутку, као неки други град. Само су пријатељи остали исти.“ Јер код Димитрија Миленковића, песника, уредника, културног прегаоца и посленика, младовање са Миљковићем и пријатељство остали су као нетакнут бисер у шкољци, који се повремено отвори са корицама нових књига, да нам покаже свој сјај и своју посебност, ненаметљиво и сигурно да у читаоцима остави траг лепоте и вечности која живи у срцу пријатеља, а која се у редовима ове књиге плете као златном жицом, величанственим сећањима на једно време, на једно име, на то како је живот кратак сан који песници живе слутећи заносе ватре и смрти.

Исто онако како са топлином и дивљењем Димитрије Миленковић казује о Бранку Миљковићу, немали је број случајева када ћете и од пријатеља Димитрија Миленковића, кога сви од милоште и драго зову Мита, чути исте такве речи које сведоче о културном и књижевном делу које је Мита завештао нашој земљи са навек скрајнутог југоистока „где се родио, где живи и одакле дела“ (Недељко Богдановић). Тераса његовог стана у Улици Мокрањчевој у Нишу са које се види Сува планина, одакле су преци Миленковића и Миљковића, а поглед пада преко Чегра, на Наису и Ћеле-кулу, често призива седељке, разговоре, речи, књиге и сећања. На њој су сасвим сигурно, претходних шест деценија настајали текстови, есеји и интервјуи о Бранку Миљковићу, и још сигурније исписивани фељтони намењени листу Политика, под уредништвом Слободана Кљакића, који данас обједињени чине монографско дело пред нама о којем ће у једном свом писму аутор скромно рећи да и то није довољно да „на прави начин угради сва своја сазнања о песнику ватре и ништавила, лепоте и мудрости поетске речи, песнику који је и у самоћи сам себи био цео свет“. Разумљиво је што Миленковић сматра да се и са много речи може остати недоречено, али то је стога што је Бранко Миљковић постао један песнички култ, симбол поезије и неосимболизма, песник чијим стиховима Ниш и даље дише. Као што дише и приповеткама Стевана Сремца. Као што вихори делом Димитрија Миленковића! И нема ничега у томе чудног, јер уметност је вечна, а неки се уметници и ствараоци још за живота својим радом поистовете са њом. Свака њихова реч, за нас читаоце и поклонике музама лепоте и стваралаштва, носи антологијску вредност и сјај значења које одгонетамо дубоким понирањима у њене духовне висине.

Монографија сабраних фељтона и текстова Бранко Миљковић – судбински глас песника, из пера првог приређивача Сабраних дела Бранка Миљковића (у сарадњи – 1972), Миленковићев је допринос култури сећања на песника Миљковића, култури сећања на његове пријатеље и све оне који су за живота и после живота остали уз принца наше поезије. Овом књигом дефилују личности једне епохе која је обележена прво талентом младог песника из Ниша, његовим збиркама песама, антологијским песмама, трагичном смрти у Ксаверској шуми немало након 27. рођендана, а потом и колоплетом догађаја на културној разини којима је циљ био да се сачува име овог песника. Главни актер у тим културним настојањима да град Ниш са поносом носи име Бранка Миљковића, био је и још увек јесте Димитрије Миленковић. Са високих функција у културним установама, увек достојно, а најчешће не лако, постизао је да са сарадницима сачува поезију Миљковића остављајући овог песника увек живим и актуелним. Уз Сабрана дела Бранка Миљковића на којима је радио седамдесетих година прошлог века, имао ја част да буде у жирију за доделу награде „Бранко Миљковић“ уз коју је великанима нашег књижевног корпуса уручивао и одливак Јупитера на престолу, реплику археолошког налаза у Нишу, чиме је актуализовао божанску моћ уметности и поезије, метафорички показујући са којих духовних простора је потекао принц песника. Ова монографија сведочанство је дуго пола века о преплитању песничких, уметничких и културних судбина стваралаца, о сусретањима и раскршћима на којима је стајао знак песника Миљковића, поред којег су многи пролазили, пролазе и тек ће пролазити. А тај узвишени знак сведочи, онако како Миленковић то записује својим високим наративно-поетским стилом, да је оно што у ствари тече и неповратно одлази – живот, једино је уметност вечна. Значење вечног и вечности, носи и ова књига стога је сматрамо незаобилазном културном ризницом и културним добром која своје место заслужује на полицaма библиотека и у рукама читалаца.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: