GRANICE

Kada je gvozdena pesnica Novog Poretka razbila zemlju, nikle su granice gde ih nikad nije bilo. Stojčetu je izvor sa kojeg je doveo vodu u kuću ostao na brdu u Maćedoniji. Kuća i pola imanja u Srbiji. Da izvadi štetu, Stojče je svakog dana odlazio traktorom na pumpu u Kumonovo i kupovao naftu. U rezervoar za vodu pod vrhom brda je praznio bidone. A onda sa praznim bidonima išao kući. Tu je na česmi ponovo punio bidone naftom. Obnoć, po nevidelici, dolazili su kupci. Stojče je imao svoj naftovod sve dok ga nisu provalile ljubomorne komšije. Ali, dotad je on već uspeo da kupi kuću u Vranju i još ponešto da mu ostane. Krijumčarenje nije samo zanat. Ono s vremenom postane strast, večna igra u kojoj nije važan uspeh ili neuspeh, već igra sama.

Stojče je nabavio magarad. Na magarad natovario kanistere. Naučio ih da prelaze granicu. Magarad su poslušno odlazila u Maćedoniju, a Stojče je svakom magaretu stavljao na uvo štipaljkom prikačeno deset maraka. Za vojsku u patroli, ako je slučajno sretnu. U Maćedoniji je magarad čekao ovas, u Srbiji so. Tako je Stojče sa Ljanika poviše Preševa razbijao blokadu. Živela maštovita vlast progresivne inteligencije, što bi rekli šesetosmaši. Kako smo se podelili u državice, i granice se umnožile. Granica nije geografski pojam, već privredni objekat. Zanimanje. Sećam se čamdžija Zeke Buljubaše na Drini. Nije bilo toga što oni nisu mogli da nabave. Ako imaš merak da kupiš tenk, i to će da ti nabave. Ruskinje, Moldavke, Ukrajinke, kalašnjikove – sve što ti treba. Naravno, najveće koristi i štete od granice ima država. Što su nevolje veće, to je država opasnija. Najveći mafijaš je uvek država. Pa nije džabe Imperija u kojoj sunce nikad ne zalazi vodila dva opijumska rata protiv Kine. Tu ostane i mrvica za sitnu raju koja kraj granice i od granice živi. Samo što sam stigao u Crnu Goru, kad eto ti granice ka Hercegovini. Kod Nikšića, čije me sivilo podseća na propadanje Majdanpeka pre dvadeset godina. (U Majdanpeku u hotelu nije bilo ni struje ni vode. Ulična rasveta nije radila. Nije bilo ni jedne jedine kafane. Grad penzionera i unuka koji duvaju lepak u poslastičarnici. Dvosoban stan dve hiljade maraka. Roditelji po svetu u potrazi za hlebom.) Sa užasom slutim sličnu sudbinu koja čeka Nikšić.

Osam hiljada ljudi je radilo u Željezari. Peći ugašene. U pivari ko zna koliko. Ostalo ih dvesta. Opusteo Durmitor. Sve je u Nikšić šljeglo. Tuga kao u poeziji Vita Nikolića. Književno veče. I osećanje stida. Nisam na toliku pažnju naučio.Znam da to nije ono što bi hteli da čuju. Dvadeset jedan profesor je ostao bez posla, jer nisu pristali da predaju crnogorski jezik. Sveto pismo prevode na crnogorski. Valjda Šerbo Rastoder, ko li. Svetog Savu Srpskog polako ali sigurno pretvaraju u Svetog Savu Osvećenog, Ovog našeg nisu nikad štovali, kažu. Trebalo bi im nešto reći, a ja ne znam šta da im kažem. Sem onog što je Raka Drainac rekao: „Dao bih vam sve, al’ ništa nemam, / glad mi je beskrajna, a ruke večno prezne.“ Odatle sa prijeteljima idem prema Hercegovini. Ka granici. Gde granice ni Turci nisu postavljali. Ni Austrijanci. Dolazimo do carinskog prelaza. Crnogorskog. Službeno lice gleda ličnu kartu. Još ne traže osobnu.

„Kad si ti doša u Crnu Goru?“

„Sedamanaestog petog hiljadu devesto pedeset devete“ – kažem.

„Ti mene zajebaješ.“

„Ne nego ti mene. Je l’ vidiš tamo da lepo piše.“ Vraćamo se iz Trebinja pred ponoć.

Pored puta pod okriljem mraka prolaze pored nas izbeglice.

„Izbeglice iz Sirije, Avganistana i Iraka idu prema Bosni“ – kaže Nikola Daković, dobri čovek, moj domaćin. „Starčad u Banjanima, pustim Banjanima, koja je po selima ostala, ne sme od njih da zanoći.“

Na čelu kolone koja se obnoć iz Nikšića prema Hercegovini krade prepoznajem glas Vita Nikolića:

Pustite me, pustite da odem, ovako lijepo pomućenog uma, da tražim granica, granica, granica,
I iza svake samo parče druma!

pixabay

PODELITE OVAJ TEKST NA: