ГРАНИЦЕ

Када је гвоздена песница Новог Поретка разбила земљу, никле су границе где их никад није било. Стојчету је извор са којег је довео воду у кућу остао на брду у Маћедонији. Кућа и пола имања у Србији. Да извади штету, Стојче је сваког дана одлазио трактором на пумпу у Кумоново и куповао нафту. У резервоар за воду под врхом брда је празнио бидоне. А онда са празним бидонима ишао кући. Ту је на чесми поново пунио бидоне нафтом. Обноћ, по невиделици, долазили су купци. Стојче је имао свој нафтовод све док га нису провалиле љубоморне комшије. Али, дотад је он већ успео да купи кућу у Врању и још понешто да му остане. Кријумчарење није само занат. Оно с временом постане страст, вечна игра у којој није важан успех или неуспех, већ игра сама.

Стојче је набавио магарад. На магарад натоварио канистере. Научио их да прелазе границу. Магарад су послушно одлазила у Маћедонију, а Стојче је сваком магарету стављао на уво штипаљком прикачено десет марака. За војску у патроли, ако је случајно сретну. У Маћедонији је магарад чекао овас, у Србији со. Тако је Стојче са Љаника повише Прешева разбијао блокаду. Живела маштовита власт прогресивне интелигенције, што би рекли шесетосмаши. Како смо се поделили у државице, и границе се умножиле. Граница није географски појам, већ привредни објекат. Занимање. Сећам се чамџија Зеке Буљубаше на Дрини. Није било тога што они нису могли да набаве. Ако имаш мерак да купиш тенк, и то ће да ти набаве. Рускиње, Молдавке, Украјинке, калашњикове – све што ти треба. Наравно, највеће користи и штете од границе има држава. Што су невоље веће, то је држава опаснија. Највећи мафијаш је увек држава. Па није џабе Империја у којој сунце никад не залази водила два опијумска рата против Кине. Ту остане и мрвица за ситну рају која крај границе и од границе живи. Само што сам стигао у Црну Гору, кад ето ти границе ка Херцеговини. Код Никшића, чије ме сивило подсећа на пропадање Мајданпека пре двадесет година. (У Мајданпеку у хотелу није било ни струје ни воде. Улична расвета није радила. Није било ни једне једине кафане. Град пензионера и унука који дувају лепак у посластичарници. Двособан стан две хиљаде марака. Родитељи по свету у потрази за хлебом.) Са ужасом слутим сличну судбину која чека Никшић.

Осам хиљада људи је радило у Жељезари. Пећи угашене. У пивари ко зна колико. Остало их двеста. Опустео Дурмитор. Све је у Никшић шљегло. Туга као у поезији Вита Николића. Књижевно вече. И осећање стида. Нисам на толику пажњу научио.Знам да то није оно што би хтели да чују. Двадесет један професор је остао без посла, јер нису пристали да предају црногорски језик. Свето писмо преводе на црногорски. Ваљда Шербо Растодер, ко ли. Светог Саву Српског полако али сигурно претварају у Светог Саву Освећеног, Овог нашег нису никад штовали, кажу. Требало би им нешто рећи, а ја не знам шта да им кажем. Сем оног што је Рака Драинац рекао: „Дао бих вам све, ал’ ништа немам, / глад ми је бескрајна, а руке вечно презне.“ Одатле са пријетељима идем према Херцеговини. Ка граници. Где границе ни Турци нису постављали. Ни Аустријанци. Долазимо до царинског прелаза. Црногорског. Службено лице гледа личну карту. Још не траже особну.

„Кад си ти доша у Црну Гору?“

„Седаманаестог петог хиљаду девесто педесет девете“ – кажем.

„Ти мене зајебајеш.“

„Не него ти мене. Је л’ видиш тамо да лепо пише.“ Враћамо се из Требиња пред поноћ.

Поред пута под окриљем мрака пролазе поред нас избеглице.

„Избеглице из Сирије, Авганистана и Ирака иду према Босни“ – каже Никола Даковић, добри човек, мој домаћин. „Старчад у Бањанима, пустим Бањанима, која је по селима остала, не сме од њих да заноћи.“

На челу колоне која се обноћ из Никшића према Херцеговини краде препознајем глас Вита Николића:

Пустите ме, пустите да одем, oвако лијепо помућеног ума, да тражим граница, граница, граница,
И иза сваке само парче друма!

pixabay

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: