PESNIK MORA BITI SVOJ, ROB SOPSTVENIH OSEĆANjA I SLUGA STIHOVIMA

Pesnik Anđelko Zablaćanski, autor osam zbirki pesama i osnivač i urednik časopisa Suština poetike govorio je za naš portal o novoj zbirci pesama Noći vučjeg zova. Zablaćanski je jedan od onih pesnika koji neumorno i predano služe Poeziji i Reči, potpuno se predajući stihovima, ali i podržavajući i afirmišući stvaralaštvo mladih autora u Srbiji i regionu. Za njega suština poetike nije u tome da raspredamo šta je pisac hteo da kaže, već da pri svakom čitanju nađemo deo njegove duše, ali i sopstvene. Deo pesnikove duše i njegovih razmišljanja pokušali smo da otkrijemo i u ovom razgovoru.

Milica Milenković 8. januar 2021. 

 

Песник Анђелко Заблаћански

 

Poštovani Anđelko, čast mi je što u ime Književne radionice Kordun razgovaram sa Vama. Obradovali ste nas novom zbirkom pesama Noći vučjeg zova koja u mnogim svojim segmentima peva o poeziji i pesništvu. Odakle je došla inspiracija da u njoj preispitujete položaj pesnika i pesme u današnjem vremenu?

Najpre bih da se zahvalim pokretaču i uredniku portala Književne radionice "Kordun" gospodinu Iliji Šauli, čoveku koji je mnogim pesnicima bio potpora za objavljivanje knjiga. Naravno, zahvaljujem se i Vama i mogu reći da mi je čast da odgovorim na pitanja vrsne srpske kritičarke. Kad je reč o samom Vašem pitanju, odgovor bi Vam mogao dati bilo koji pesnik koji trenutno stvaralaštvo u srpskoj književnosti želi da vidi iz ugla suprotnog onome što naši savremeni pesnici danas nazivaju poezijom. Dakle, nadahnuće mojim pesmama dala je sama poezija, tj. njen današnji put koji je u mnogome različit od mog shvatanja i doživljavanja iste. Ne želim reći da je istina samo u mom peru, no nije ni kod onih koji samo svoje stvaralaštvo i uskih krugova, da ne kažem klanova, dižu na pijedestal, a sve drugo bacaju pod noge. Naravno, nisam protiv napretka, nečeg novog, ali mislim da je poezija u tom segmentu slična matematici, mora da ima kontinuitet. Nešto novo može doći samo na osnove starog, a nikako se tog pređašnjeg potpuno odreći. Lično mi ne smeta bilo kakva forma pesme: važan mi je sadržaj, da li će me ili ne dirnuti ono što je u njoj. Međutim, većini savremenih pesnika, čini mi se, dovoljno je da vide katren i rime i da se za takvu pesmu ne upitaju šta u sebi nosi. To je glavna inspiracija o preispitivanju položaja pesme i pesnika u današnjem vremenu. Namerno sve te pesme pisane su u formi katrena.

Od početka devedesetih pa sve do danas, objavljujete svoju poeziju. Osnivač ste i glavni urednik časopisa Suština poetike. Da li je lakše uz poeziju i umetnost prepoznati suštinski važne stvari u životu i šta je za Vas suština poetike?

Tačno je, prvu knjigu sam objavio početkom devedesetih i evo pišem sve do danas. Na početku sam pisao češće, ponekad i dve do tri pesme na dan, ali sam mnoge od njih i spalio. Kasnije sam shvatio da je veoma bitno čitati što više pesnika klasika da bih čitanjem dobrih pesama i među svojim mogao razdvojiti žito od kukolja.

Umetnost, čini mi se, nosi naziv po umeću, a umeće i znanje su donekle različite kategorije. Znanje se može steći učenjem, a umeće je dar od Boga, ali to za umetnost nije dovoljno ako se tome ne doda i znanje. Umetnost je oduvek bila bitan segment društva, a lično poeziju smatram umetnošću svih umetnosti. Mislim da je tako lakše prepoznati prave vrednosti kojih je u ovim smutnim vremenima sve manje. Zato je danas postojanje umetnosti i njeno propagiranje bitnije nego ikad

Kao mlad pesnik nisam imao mnogo sreće sa objavljivanjem svojih pesama. Bilo je to drugačije vreme, vreme pisaćih mašina i pisama kad su se radovi slali poštom na adrese časopisa i listova do kojih sam teško dolazio, s obzirom da živim u maloj sredini u kojoj sam „zatvoren“ igrom sudbine i nekih nesrećnih okolnosti. Ponekad sam slučajno dolazio do saznanja da mi je neka pesma objavljena, jer mi niko nije slao obaveštenje o objavi istih. Baš iz tog razloga, a u novom vremenu gde su mi nove tehnologije omogućile, pokrenuo sam časopis Suština poetike. I danas, posle punih sedam godina postojanja časopisa osnovna zamisao i ideja vodilja je – dati šansu mladim i neafirmisanim književnim stvaraocima.

Kad je reč o samoj poetici tu bih se zadržao na njenom izvornom značenju – usredsređivanje na unutrašnji plan sagledavanja književnog dela. Suština poetike nije u tome da raspredamo šta je pisac hteo da kaže, već da pri svakom čitanju nađemo deo njegove duše, ali i sopstvene. I to tako da jedno delo, posebno pesmu ne doživimo uvek isto, nego zavisno od godina u kojim ih čitamo, a ponekad i od samog našeg raspoloženja. Crnjanski je o tome govorio da jedno delo nije isto u svim vekovima i generacijama. Potpuno sam saglasan s njim.

U zbirci Noći vučjeg zova prepoznajemo tri elementa: noć, snagu vuka i zov. U čemu se ogleda njihovo stavljanje u jedno određeno htonsko vreme i šta ste ili koga, kakvog čitaoca možda, želeli da prizovete ovom zbirkom pesama?

Dobrica Ćosić je u jednom intervjuu otprilike rekao ovako: pisac upada u veliku zamku objašnjavajući sopstveno delo, jer njegovo objašnjenje može se potpuno razlikovati od onoga što je čitalac doživeo.

Kad pišem nikad ne razmišljam ko će biti čitaoci mojih pesama, jer tako bih morao razmišljati o njihovim ukusima, sklonostima, a to bi već bilo podilaženje, da ne kažem kič. Pesnik mora biti svoj, rob sopstvenih osećanja i sluga stihovima. To sam i napisao u pesmi Samosvojnost posvećenu pesniku.

Noć je uvek pesnička ljubavnica i njoj se pesnici rado predaju, a ona kao da ima neku moć da im podari najlepše stihove. U srpskoj tradiciji vuk zauzima posebno mesto, čak se ide dotle da su Srbi verovali u svoje vučje poreklo. Vuk je moćna životinja, mene posebno impresionira vuk samotnjak po čemu je sličan pesniku, jer i pesnik voli

samoću. Otuda oni u mojim stihovima. Kao vuk pesnik zavija u noći, samo ne u njenu tišinu već u stihova suštinu. Dakle, stihovi su spoj noći, vuka i zova u pesniku.

Između rodoljublja i ljubavi vrhune pesme zbirke o kojoj govorimo. U njoj iščitavamo i položaj individue pred našim kolektivnim nasleđem. Da li je pesma kadra da svojom porukom i idejom probudi rodoljubiva osećanja u savremenom čoveku danas na Balkanu?

Mislim da posle Đure Jakšića, Šantića, Dučića pisanje rodoljubive poezije gubi svaki smisao. Posebno danas kad u srpskom narodu ne postoji nekakav odnos prema državi, a da budemo iskreni ni sama država nam nije potpuno zaokružena. Ponekad, reći ću iskreno, nerviraju me rodoljubive pesme pisane u stilu gore pomenutih pesnika – „Drzneš li dalje?... Čućeš gromove…“ Zato se trudim da moje pesme pisane otadžbini budu drugačije. Ne da pozivaju, već da nas opominju gde ili šta smo pogrešili.

Kome su posvećene ljubavne pesme zbirke Noći vučjeg zova?

Žena je nešto najlepše što je Bog stvorio i verujem da to misli većina umetnika. Pisac ne može sve da izmašta. Svako književno delo u osnovi ima jedan istiniti, životni momenat oko kojeg pisac plete priču. Tako je i sa poezijom. Pesniku je ponekad dovoljno da čuje ženinu toplu reč, da oseti njen pogled, pa da o tome napiše pesmu. Među mojim ljubavnim pesmama najviše je onih proživljenih i dušom i telom, ali svaka je imala nadgradnju mog pesničkog umeća. Pisati o jednoj ženi, a da se u tim stihovima ne može naći bilo koja druga, nije poezija.

Mnogi mi zameraju da je moja ljubavna poezija previše erotizovana, a ja tvrdim da se ljubav između žene i muškarca po tome razlikuje od drugih ljubavi. Kako sam jednom zapisao: ljubav bez strasti je kao sok od grožđa, liči na vino, ali ne opija.

U ovoj zbirci ima ljubavnih pesama koje su donekle inspirisane Lazom Kostićem i njegovom Lenkom. Kažem samo donekle.

Zahvaljujem na razgovoru i želim Vam izuzetne uspehe u ovoj godini, kako životne tako i pesničke.

Bilo mi je zadovoljstvo. Želim srećnu Novu godinu vama i čitaocima portala Književne radionice Kordun.

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: