ПЕСНИК МОРА БИТИ СВОЈ, РОБ СОПСТВЕНИХ ОСЕЋАЊА И СЛУГА СТИХОВИМА

Песник Анђелко Заблаћански, аутор осам збирки песама и оснивач и уредник часописа Суштина поетике говорио је за наш портал о новој збирци песама Ноћи вучјег зова. Заблаћански је један од оних песника који неуморно и предано служе Поезији и Речи, потпуно се предајући стиховима, али и подржавајући и афирмишући стваралаштво младих аутора у Србији и региону. За њега суштина поетике није у томе да распредамо шта је писац хтео да каже, већ да при сваком читању нађемо део његове душе, али и сопствене. Део песникове душе и његових размишљања покушали смо да откријемо и у овом разговору.

Милица Миленковић 8. јануар 2021. 

 

Песник Анђелко Заблаћански

 

Поштовани Анђелко, част ми је што у име Књижевне радионице Кордун разговарам са Вама. Обрадовали сте нас новом збирком песама Ноћи вучјег зова која у многим својим сегментима пева о поезији и песништву. Одакле је дошла инспирација да у њој преиспитујете положај песника и песме у данашњем времену?

Најпре бих да се захвалим покретачу и уреднику портала Књижевне радионице "Кордун" господину Илији Шаули, човеку који је многим песницима био потпора за објављивање књига. Наравно, захваљујем се и Вама и могу рећи да ми је част да одговорим на питања врсне српске критичарке. Кад је реч о самом Вашем питању, одговор би Вам могао дати било који песник који тренутно стваралаштво у српској књижевности жели да види из угла супротног ономе што наши савремени песници данас називају поезијом. Дакле, надахнуће мојим песмама дала је сама поезија, тј. њен данашњи пут који је у многоме различит од мог схватања и доживљавања исте. Не желим рећи да је истина само у мом перу, но није ни код оних који само своје стваралаштво и уских кругова, да не кажем кланова, дижу на пиједестал, а све друго бацају под ноге. Наравно, нисам против напретка, нечег новог, али мислим да је поезија у том сегменту слична математици, мора да има континуитет. Нешто ново може доћи само на основе старог, а никако се тог пређашњег потпуно одрећи. Лично ми не смета било каква форма песме: важан ми је садржај, да ли ће ме или не дирнути оно што је у њој. Међутим, већини савремених песника, чини ми се, довољно је да виде катрен и риме и да се за такву песму не упитају шта у себи носи. То је главна инспирација о преиспитивању положаја песме и песника у данашњем времену. Намерно све те песме писане су у форми катрена.

Од почетка деведесетих па све до данас, објављујете своју поезију. Оснивач сте и главни уредник часописа Суштина поетике. Да ли је лакше уз поезију и уметност препознати суштински важне ствари у животу и шта је за Вас суштина поетике?

Тачно је, прву књигу сам објавио почетком деведесетих и ево пишем све до данас. На почетку сам писао чешће, понекад и две до три песме на дан, али сам многе од њих и спалио. Касније сам схватио да је веома битно читати што више песника класика да бих читањем добрих песама и међу својим могао раздвојити жито од кукоља.

Уметност, чини ми се, носи назив по умећу, а умеће и знање су донекле различите категорије. Знање се може стећи учењем, а умеће је дар од Бога, али то за уметност није довољно ако се томе не дода и знање. Уметност је одувек била битан сегмент друштва, а лично поезију сматрам уметношћу свих уметности. Мислим да је тако лакше препознати праве вредности којих је у овим смутним временима све мање. Зато је данас постојање уметности и њено пропагирање битније него икад

Као млад песник нисам имао много среће са објављивањем својих песама. Било је то другачије време, време писаћих машина и писама кад су се радови слали поштом на адресе часописа и листова до којих сам тешко долазио, с обзиром да живим у малој средини у којој сам „затворен“ игром судбине и неких несрећних околности. Понекад сам случајно долазио до сазнања да ми је нека песма објављена, јер ми нико није слао обавештење о објави истих. Баш из тог разлога, а у новом времену где су ми нове технологије омогућиле, покренуо сам часопис Суштина поетике. И данас, после пуних седам година постојања часописа основна замисао и идеја водиља је – дати шансу младим и неафирмисаним књижевним ствараоцима.

Кад је реч о самој поетици ту бих се задржао на њеном изворном значењу – усредсређивање на унутрашњи план сагледавања књижевног дела. Суштина поетике није у томе да распредамо шта је писац хтео да каже, већ да при сваком читању нађемо део његове душе, али и сопствене. И то тако да једно дело, посебно песму не доживимо увек исто, него зависно од година у којим их читамо, а понекад и од самог нашег расположења. Црњански је о томе говорио да једно дело није исто у свим вековима и генерацијама. Потпуно сам сагласан с њим.

У збирци Ноћи вучјег зова препознајемо три елемента: ноћ, снагу вука и зов. У чему се огледа њихово стављање у једно одређено хтонско време и шта сте или кога, каквог читаоца можда, желели да призовете овом збирком песама?

Добрица Ћосић је у једном интервјуу отприлике рекао овако: писац упада у велику замку објашњавајући сопствено дело, јер његово објашњење може се потпуно разликовати од онога што је читалац доживео.

Кад пишем никад не размишљам ко ће бити читаоци мојих песама, јер тако бих морао размишљати о њиховим укусима, склоностима, а то би већ било подилажење, да не кажем кич. Песник мора бити свој, роб сопствених осећања и слуга стиховима. То сам и написао у песми Самосвојност посвећену песнику.

Ноћ је увек песничка љубавница и њој се песници радо предају, а она као да има неку моћ да им подари најлепше стихове. У српској традицији вук заузима посебно место, чак се иде дотле да су Срби веровали у своје вучје порекло. Вук је моћна животиња, мене посебно импресионира вук самотњак по чему је сличан песнику, јер и песник воли

самоћу. Отуда они у мојим стиховима. Као вук песник завија у ноћи, само не у њену тишину већ у стихова суштину. Дакле, стихови су спој ноћи, вука и зова у песнику.

Између родољубља и љубави врхуне песме збирке о којој говоримо. У њој ишчитавамо и положај индивидуе пред нашим колективним наслеђем. Да ли је песма кадра да својом поруком и идејом пробуди родољубива осећања у савременом човеку данас на Балкану?

Мислим да после Ђуре Јакшића, Шантића, Дучића писање родољубиве поезије губи сваки смисао. Посебно данас кад у српском народу не постоји некакав однос према држави, а да будемо искрени ни сама држава нам није потпуно заокружена. Понекад, рећи ћу искрено, нервирају ме родољубиве песме писане у стилу горе поменутих песника – „Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове…“ Зато се трудим да моје песме писане отаџбини буду другачије. Не да позивају, већ да нас опомињу где или шта смо погрешили.

Коме су посвећене љубавне песме збирке Ноћи вучјег зова?

Жена је нешто најлепше што је Бог створио и верујем да то мисли већина уметника. Писац не може све да измашта. Свако књижевно дело у основи има један истинити, животни моменат око којег писац плете причу. Тако је и са поезијом. Песнику је понекад довољно да чује женину топлу реч, да осети њен поглед, па да о томе напише песму. Међу мојим љубавним песмама највише је оних проживљених и душом и телом, али свака је имала надградњу мог песничког умећа. Писати о једној жени, а да се у тим стиховима не може наћи било која друга, није поезија.

Многи ми замерају да је моја љубавна поезија превише еротизована, а ја тврдим да се љубав између жене и мушкарца по томе разликује од других љубави. Како сам једном записао: љубав без страсти је као сок од грожђа, личи на вино, али не опија.

У овој збирци има љубавних песама које су донекле инспирисане Лазом Костићем и његовом Ленком. Кажем само донекле.

Захваљујем на разговору и желим Вам изузетне успехе у овој години, како животне тако и песничке.

Било ми је задовољство. Желим срећну Нову годину вама и читаоцима портала Књижевне радионице Кордун.

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: