IZMEĐU DVA BOŽANSTVA
Jovanu Dučiću
Kako da prepoznam šta je iskupljenje
I kako pred Tvorca u nemoći stati,
U dodiru žene šta je iskušenje,
A šta ljubav čista kô kad voli mati.
Znam, žene su uvek u nečemu lične.
Ni majka ni kćeri nikad nisu iste.
Da vole i mrze nekad isto vične ‒
Il' đavolje sestre, il' pred Bogom čiste.
Ne umem da ćutim pred tajnom lepote,
Ni da se odreknem zemaljskoga raja,
A strepim pred Tobom zbog svoje grehote
I ridam pred svakom izvesnošću kraja.
Veran svome bilu, izazovu strasti
Pokorno se molim Tebi Stvoritelju:
Podaj svakoj ženi ljubavi i časti,
A muškome rodu navek s jednom želju.
NISAM STENA
Đuri Jakšiću
Bio bih stena al' sam tužno slab,
Ni granični kam ne znam gde stoji;
Pred svojima gord ja tuđinski rab
Ne znam reći ko su preci moji.
Neko se drzne, čereči mi majku,
Topovi ćute kô noć iza kiše,
Sviram bendžo, ne našu svirajku,
I po kući vonj mi čeljad udiše.
Čim namignu kleknem pred Evropom.
Molim tu maćehu kô svako pastorče,
Dušu uzmu svojim punim džepom
Da na dedovinu čizmom mi kroče.
IZGUBLjENA MLADOST
Milutinu Bojiću
Na znojna mi nedra vetar s gore piri,
Mislim krv će vrela ubiti hladnoću;
Milujući žice tek stasaloj liri
Umreću zagledan u ljudsku samoću.
Sakupiću reči prosute hartijom:
U stih udenuti pomen herojima,
I krv svoju vrelu daću času tijom –
Onom kad se duša s kantara uzima.
U bunilu, ropcu – videću sve slike:
Ljubljene mi žene, svoga rodnog kraja,
Na morskoj pučini sablasne prilike;
Sopstveno rođenje negdašnjega maja.
Mitrovdanski rastanak koga više boli:
Izgubljenu mladost, srpsku poeziju?
Na dlanu tragovi Jonskog mora soli
I tišina koju mrtva tela kriju.
BEZ SVRATIŠTA
U mraku, slepilu duše
Dugo su te trovale misli
Sputane neukošću izrecivog
Kad u reč stane više od svemira
Samo iz jednog grča guše
Iz jednog treptaja i nemira
I svega u tebi sivog
Nisi znao koja je reč teža
U kojoj zvoni dubina
U kojoj zjapi praznina
I zašto uvek zaboli isto
Kad ćutiš u nedoba svako
Kad zla vreža raširi se lako
I uvek nečisto
Nebeski svod zagrliš ćutanjem
Ne vidiš, ne čuješ ništa
Od sopstvene senke što sedi u tebi
I reči posutih injem
A svud oko tebe lomače, zgarišta
Misli bez svratišta
Skučene u sebi
MIMIKRIJA
Ne, draga – nisam ja taj do vrha stepenik
Na koji stupaš u halji svilenih strasti
Znaš i ti – ja sam životom rođen pesnik
Otuđen od svake – čak i pesničke vlasti
Nisam ni grana na koju kačiš osmehe
Bestidno lažne s očima na vrhu brega
Nisam anđeo, jer volim i ja neke grehe
Kad stradaš u odricanju od svih i svega
Znaj, niko nije vlasnik pesničkih tapija
A ja ni u vlasti bilo čijih priviđenja
Niti me zadivljuje s vrha mimikrija
Već život bez laži – put nevelikih htenja
Ne molim se u crkvi s tronom mesto oltara
Niti slušam graktanje ptica kreštalica
Lepet njihovih krila čula mi umara
Ne, nisam stepenik prljavih stepenica
JESEN U ČOVEKU
Suštinu dana suton gasi
I oblak crn, bremenit.
Nad krovovima noći vlasi,
Pozne jeseni prtena nit.
Sred gole krošnje sove huk.
Pseći lavež zvonak kô strah.
Odjednom ravnicom prosut muk,
U duši čoveka težak uzdah.
U kućerku čovek i pauk:
Jedan je drugom najbolji drug,
Jer niko ne ču s uzdahom jauk,
Zavet prošlosti, najcrnji dug.
Maglom skrita samoća teška.
Zaboravljeni očevi, majke,
Svaka drukčije ista greška,
Uhvaćene duše životom hajke.
Jesen pritisla uspomene
S graktanjem vrana u svitanja,
Dok gasnu negde nečije zene,
A s njima nerečena pitanja.
