ИЗМЕЂУ ДВА БОЖАНСТВА
Јовану Дучићу
Како да препознам шта је искупљење
И како пред Творца у немоћи стати,
У додиру жене шта је искушење,
А шта љубав чиста кô кад воли мати.
Знам, жене су увек у нечему личне.
Ни мајка ни кћери никад нису исте.
Да воле и мрзе некад исто вичне ‒
Ил' ђавоље сестре, ил' пред Богом чисте.
Не умем да ћутим пред тајном лепоте,
Ни да се одрекнем земаљскога раја,
А стрепим пред Тобом због своје грехоте
И ридам пред сваком извесношћу краја.
Веран своме билу, изазову страсти
Покорно се молим Теби Створитељу:
Подај свакој жени љубави и части,
А мушкоме роду навек с једном жељу.
НИСАМ СТЕНА
Ђури Јакшићу
Био бих стена ал' сам тужно слаб,
Ни гранични кам не знам где стоји;
Пред својима горд ја туђински раб
Не знам рећи ко су преци моји.
Неко се дрзне, черечи ми мајку,
Топови ћуте кô ноћ иза кише,
Свирам бенџо, не нашу свирајку,
И по кући воњ ми чељад удише.
Чим намигну клекнем пред Европом.
Молим ту маћеху кô свако пасторче,
Душу узму својим пуним џепом
Да на дедовину чизмом ми кроче.
ИЗГУБЉЕНА МЛАДОСТ
Милутину Бојићу
На знојна ми недра ветар с горе пири,
Мислим крв ће врела убити хладноћу;
Милујући жице тек стасалој лири
Умрећу загледан у људску самоћу.
Сакупићу речи просуте хартијом:
У стих уденути помен херојима,
И крв своју врелу даћу часу тијом –
Оном кад се душа с кантара узима.
У бунилу, ропцу – видећу све слике:
Љубљене ми жене, свога родног краја,
На морској пучини сабласне прилике;
Сопствено рођење негдашњега маја.
Митровдански растанак кога више боли:
Изгубљену младост, српску поезију?
На длану трагови Јонског мора соли
И тишина коју мртва тела крију.
БЕЗ СВРАТИШТА
У мраку, слепилу душе
Дуго су те тровале мисли
Спутане неукошћу изрецивог
Кад у реч стане више од свемира
Само из једног грча гуше
Из једног трептаја и немира
И свега у теби сивог
Ниси знао која је реч тежа
У којој звони дубина
У којој зјапи празнина
И зашто увек заболи исто
Кад ћутиш у недоба свако
Кад зла врежа рашири се лако
И увек нечисто
Небески свод загрлиш ћутањем
Не видиш, не чујеш ништа
Од сопствене сенке што седи у теби
И речи посутих ињем
А свуд око тебе ломаче, згаришта
Мисли без свратишта
Скучене у себи
МИМИКРИЈА
Не, драга – нисам ја тај до врха степеник
На који ступаш у хаљи свилених страсти
Знаш и ти – ја сам животом рођен песник
Отуђен од сваке – чак и песничке власти
Нисам ни грана на коју качиш осмехе
Бестидно лажне с очима на врху брега
Нисам анђео, јер волим и ја неке грехе
Кад страдаш у одрицању од свих и свега
Знај, нико није власник песничких тапија
А ја ни у власти било чијих привиђења
Нити ме задивљује с врха мимикрија
Већ живот без лажи – пут невеликих хтења
Не молим се у цркви с троном место олтара
Нити слушам грактање птица крешталица
Лепет њихових крила чула ми умара
Не, нисам степеник прљавих степеница
ЈЕСЕН У ЧОВЕКУ
Суштину дана сутон гаси
И облак црн, бременит.
Над крововима ноћи власи,
Позне јесени пртена нит.
Сред голе крошње сове хук.
Псећи лавеж звонак кô страх.
Одједном равницом просут мук,
У души човека тежак уздах.
У кућерку човек и паук:
Један је другом најбољи друг,
Јер нико не чу с уздахом јаук,
Завет прошлости, најцрњи дуг.
Маглом скрита самоћа тешка.
Заборављени очеви, мајке,
Свака друкчије иста грешка,
Ухваћене душе животом хајке.
Јесен притисла успомене
С грактањем врана у свитања,
Док гасну негде нечије зене,
А с њима неречена питања.
