Ponovni susret
Sreli smo se na ulici
Na putu
Prema dvorcu
Sprema se za odlazak
Visoka je
Prava i vitka
U kostimu je
Usne joj nakarminjene
Kao u tridesetim
Smeši se
Kosa vezana
Skupljena pozadi
Gledamo se
Pričamo
Dosta smo se uzdržavali
Kaže
Posle toliko godina
Posle toliko godina, kažem
Pružila je ruke
I ja sam
Zagrlili smo se
Dosta smo bili razdvojeni
Više nećemo tajiti
Kriti
Volimo se
Volimo se
Prošetaćemo do dvorca
Do tvrđave
Kaže
Pa kroz park
Zagrljeni smo
Hodamo polako
Velikim sokakom
Posle toliko godina
Srećni smo
Gledamo se
Smešimo jedno drugom
Ostalo nam je malo vremena
Ona putuje
Da iskoristimo
Da budemo zajedno
Još nekoliko minuta
Možda sati
Do dolaska autobusa
Prošetaćemo po parku
Pričati
Gledati se u oči
Držati za ruke
Dugo to nismo činili
Ljubiti se
Reći
Jedno drugom
Ono o čemu smo godinama ćutali
Ponosio sam se njenom lepotom
Hodom
Držanjem
Njen anfas
Kao da je uranjao
U beskonačno i modro nebo
Tvoj lik, Milenin i Lenkin
Jedno su
Ovog popodneva
Pred dvorcem smo
Kao pred lavirintom
Samo da kupim cigarete
Kažem
I stižem
Ja ću te sačekati u parku
Požuri
Nemamo puno vremena
Kraj nas su prolazili
Ljudi koji su nas poznavali
A i neki nepoznati
Ljudi su vršljali
Tu baš tu
Pored nas
Bože
Držimo se za ruke
Hoću da krenem
Ova stvarnost
Je stvarnija od svih
Koje sam do sada živeo
Tog časa
Verovao sam
Duboko
Istinski
Sudbinski
Da smo se ovog puta zauvek spojili
Sačekaću te
U parku
Rekla je
I sišla stepeništem dole
Do klupe
Do naše klupe
Požurio sam da nađem kiosk
Potrčao prosto
Imamo malo vremena
Da budemo zajedno
Bez cigarete nisam kompletan
Cigareta je deo mene
Poslednji oblik
Razarajuće nežnosti
Kupio sam ih
Palim
Brzo palim
Uvlačim
Grozničavo
Duge
Dimove
Vraćam se nazad
Najednom
Predamnom nekoliko ulaza
Prečicom
Pomislim
Prečicom do nje
Srećem neke ljude
Zaustavljaju me
Pitaju nešto glupo
Potpuno nevažno
Kažem žurim
Na brzinu im odgovaram
I jurim napred
Pogrešio sam put
Kud sam to krenuo
Shvatam
Predamnom nije park
Nemam vremena
Ona me čeka
Mora da putuje
Jurim da je ponovo sretnem
Uplašen sam
Toliko puta sam je gubio
Zar sad ponovo
Zbog cigarete
Zbog gluposti
Trčim
Letim prosto
Mahnit
Stuštilo se nadamnom
Kao polumrak je
Usput ljudi
Masnih odela
Popravljaju automobile
Vade iz njih motore
Kao crne smrdljive utrobe
Dovikuju se
Galame jedni na druge
Psuju
Pogan neka
Izbija im iz usta
Jurim dalje
Polumrak je
Nebo se spustilo
Još niže
Jurim
Jurim dalje
Pred dvorcem, muzejom
Grupa ljudi
Turisti
Kažu
Prošli su i videli
Sve za pola sata
Od praistorije
Do danas
Kako su lepo samo
Složene
I obeležene
Kosti naših davnih predaka
Izvinite
Izvinite
Gospodo
Jurim
U žurbi sam
Jeste li videli
Jednu sredovečnu
Crnu
Visoku damu
U kostimu svečanom
Kao u tridesetim
Jeste li videli
Možda u muzeju
Damu
Neobične lepote
Kako se osvrće
Nekog traži
I iščekuje
Kažu nisu
Ne poznaju je
Nisu je videli
Gledali su
U staklenim vitrinama
Istoriju naših predaka
Kažem
Trebali smo da se sretnemo
U kompleksu dvorca
Zapravo u parku
A ja sam se izgubio
Pošao sam pogrešnim putem
Glup sam
Na smešnu i banalnu
Duvansku strast
Sam poklekao
Izgubio se
Tražim
Ljubav mog života
Oprostite
Gospođo
Vi
Vi tamo kod vrata
Da li ste možda videli
Pitao sam
Nemojte ćutati
Recite
A gospođa
Spustila glavu
I ćuti
Spustila glavu
I ne primećuje me
Užas
Kakav je ovo svet
Kakvi su to ljudi
Ostavljam ih
I trčim dalje
Pada noć
Jurim mahnit
Hoću li uspeti
Hoću li uspeti
Evo neke kuće
Popeću se na sprat
Pogledati u pravcu parka
Možda ću je videti
Ulećem kroz prozor
U prvu sobu
Kad tamo neki ljudi
Cigani
Portorikanci
Mafijaši
Raspravljaju nešto
Razračunavaju se
Izvinite kažem
Hteo bih na sprat
Na tavan
Gledaju me
Jedan ciknu
To je on
Upre prstom na mene
On je kriv
Njega čekamo
O čemu pričate
Izvinite
Nemam vremena
Jurim da se nađem
Sa njom
Ona me čeka
Zar ne razumete
Ona je prva ozbiljna
Ljubav koju sam imao
Rastali smo se i sreli
Danas
Posle toliko godina
Ne slušaju me
Izvinite
Ona je postala stvarnost
Ponovo je postala stvarnost
Tokom prethodnih godina
Preselio sam je u umetnost
Gospodo danas je bila tu
Stvarna
Nujna i lepa do nadnaravnosti
Stopljena s beskrajem
Ne razumem vas
Oprostite
Krenuli su na mene
Čitava grupa
U tamnoj sobi
Sa više strana
Išli su da me smožde
Jedan je izvadio pištolj
Prilazili su
Gospode
Gubim vreme
Pobesneo sam
I ričući od besa
Poleteo na onog s pištoljem
Oteo sam mu oružje
Stisnuo ga
I uperio
Prema najbližem
Napasniku
Povukao obarač
Pištolj je opalio
Jedan je pao
Povukao sam
Još jednom
Drugi je ječući pao
Ostali su stali kao okamenjeni
Bacio sam pištolj
I skočio kroz prozor
Na vlažnu meku travu
Poleteo sam prema susednoj kući
Uskočio unutra
I našao se u dečjoj sobi
Oko mene igračke
Drveni konjić
Plišani meda
Porculanske lutke
Dečje cipelice
Merdevine
I merdevine prema spratu
I tavanu
Samo da ne ode
Samo da je još tu
Ponavljao sam grozničavo u sebi
Popeo sam se na merdevine
Otvorio vrata
Tamo me je dočekala neka porodica
Bili su zatečeni
Upadom
Zadihanog i usplahirenog neznanca
Molim vas
Oprostite
Nisam ono što mislite
Trebam na tavan
Da pogledam
Na park
Sa visine
Kako bih je pronašao
Imam dogovor sa njom
Ona me sigurno čeka
Pogrešio sam put
Govorio sam bolećivo
I uzrujano
Posle toliko godina
Ponovo smo se sreli
Porodica me je gledala
S čuđenjem
A bucmasti čovek me prekinu
Izađite napolje
Marš napolje
Ovo je moj sprat
Ovo je moja kuća
Napolje
Razbojniče
Nisam razbojnik
Pomozite
Preklinjao sam
Napolje
Grmeo je
U dvorištu sam
Usplahiren
Kida mi se iz grudi krik
Malaksavam
Levo krenem
Levo mrak je
Ne vidim dobro
A samo tamo
Gde usmerim pažnju
Vidim sliku
Očitavam predmete
Trčim
Ulećem u blato
Šta je to
Korlat
U njemu svinje
Valov ogroman
Metalni
Poda mnom
Bljacka blato i balega
Otkud svinjac
Otkud me tu
Skrećem opet levo
Optrčaću ceo kompleks dvorca
Juriću dok mi srce ne pukne
Kao atinskom maratoncu
Protrčavam pored štala
Marva uredno povezana
Na jednoj strani
Na drugoj leže uniformisani ljudi
Vojska pomislih
I jureći skrenuh desno
Kad odjednom
U sred okršaja sam
Prašte puške
Tutnje bombe
Sevaju bajoneti
Manevar je
Pomislih
Ili možda rat
Trčeći
Stropoštah se u jamu
Srce uzbuđeno tuče
Ponestaje mi vazduha
Gušim se
Vonja na lešine
Svest je obamrla
Ne mogu dalje
Teško dišem
Smrdi
Strašno smrdi
Umeljan po licu
Sluzavom tečnošću
Pomislih
Gotov sam
Bože
Pa zar tako glupo
Da je izgubim
Zar ovako
Da skončam
Kad čovek pomisli
Sve je gotovo
Onda ima
Još trideset posto snage
Tako su učili
Pobožni mudraci
Napregnem svest
Rembrant svetlo
U jami sam sa leševima
Razaznajem mirise
Po meni krv
Užas
Užas
Zabasao sam
Ona me čeka
Puzim
Preko leševa
Kao preko oranja
Isprva polako
Potom brže
Grozničavije
Brže
Uspinjem se
Kao uz brdo
Ne vidim
Ništa ne vidim
Gledam a ne vidim
Muk
Do svesti ništa ne dopire
Ne razaznajem gde sam
Sve do trenutka
Kad sam se našao
Na rosnoj mekoj travi
Gledam gore
Nebo se razvedrava
Pred vratima dvorca sam
Na travnjaku
Kod stepeništa ljudi
Nešto govore
Umoran sam
Udovi mi mlitavi
Ona me čeka
Sevnu misao
Možda još nije otišla
A stvarno smo šetali
Zagrljeni
Velikim sokakom
Posle toliko godina
Rekla je da me voli
I ja sam joj priznao ljubav
Ona putuje
Nemam mnogo vremena
Obećao sam
Da ćemo se naći
Želim je videti
Skočio sam najednom
I pojurio
Desno
Prema drveću
Znam put
U park
U park
Čekaće
Rekla je
Pre no što otputuje
Da budemo
Bar malo zajedno
Još nekoliko minuta
Još nekoliko sati
Uleteo sam među drveće
Dan tmuran
Na stazi šetači
Gužva
Usporio sam
I napregao poslednju snagu
Prepoznajem ljude
Koračam
Na levoj strani grupa
Stoje
Neki čovek im nešto objašnjava
Pa to su spomenici
Pa to je groblje
Nekog sahranjuju
Čujem pojanje
Neću opelo
Obiđem ih
Napregnem se
Pogledam jače
U daljini
Kraj naše klupe
Ona je
Visoka
Ponosna
Usne joj nakarminjene
Kao u tridesetim
Smeši se
Prišao sam
Onako izmožden
Uprljan krvlju
Izranjavan
Pružila je ruku
Gde si toliko dugo
Čekala sam
Čitavu večnost
Autobus samo što nije krenuo
Moramo požuriti
I krenuli smo
Ruku pod ruku
Prema velikom sokaku
Ostavljajući
Po rosnoj travi
Što pevuši
Pod našim nogama
Duboke tragove
A onda opet Branko
A onda opet Branko
Nje više nema
To je bio zvuk
Kletva
Zavet
iz knjige poezije „Večernji akt u devojačkoj sobi Lenke Dunćerskiˮ