 |
 |
    |
|
|
Поезија 
Поновни сусрет
Срели смо се на улици На путу Према дворцу Спрема се за одлазак Висока је Права и витка У костиму је Усне јој накармињене Као у тридесетим Смеши се Коса везана Скупљена позади Гледамо се Причамо Доста смо се уздржавали Каже После толико година После толико година, кажем Пружила је руке И ја сам Загрлили смо се Доста смо били раздвојени Више нећемо тајити Крити Волимо се Волимо се Прошетаћемо до дворца До тврђаве Каже Па кроз парк Загрљени смо Ходамо полако Великим сокаком После толико година Срећни смо Гледамо се Смешимо једно другом Остало нам је мало времена Она путује Да искористимо Да будемо заједно Још неколико минута Можда сати До доласка аутобуса Прошетаћемо по парку Причати Гледати се у очи Држати за руке Дуго то нисмо чинили Љубити се Рећи Једно другом Оно о чему смо годинама ћутали Поносио сам се њеном лепотом Ходом Држањем Њен анфас Као да је урањао У бесконачно и модро небо Твој лик, Миленин и Ленкин Једно су Овог поподнева Пред дворцем смо Као пред лавиринтом Само да купим цигарете Кажем И стижем Ја ћу те сачекати у парку Пожури Немамо пуно времена Крај нас су пролазили Људи који су нас познавали А и неки непознати Људи су вршљали Ту баш ту Поред нас Боже Држимо се за руке Хоћу да кренем Ова стварност Је стварнија од свих Које сам до сада живео Тог часа Веровао сам Дубоко Истински Судбински Да смо се овог пута заувек спојили Сачекаћу те У парку Рекла је И сишла степеништем доле До клупе До наше клупе Пожурио сам да нађем киоск Потрчао просто Имамо мало времена Да будемо заједно Без цигарете нисам комплетан Цигарета је део мене Последњи облик Разарајуће нежности Купио сам их Палим Брзо палим Увлачим Грозничаво Дуге Димове Враћам се назад Наједном Предамном неколико улаза Пречицом Помислим Пречицом до ње Срећем неке људе Заустављају ме Питају нешто глупо Потпуно неважно Кажем журим На брзину им одговарам И јурим напред Погрешио сам пут Куд сам то кренуо Схватам Предамном није парк Немам времена Она ме чека Мора да путује Јурим да је поново сретнем Уплашен сам Толико пута сам је губио Зар сад поново Због цигарете Због глупости Трчим Летим просто Махнит Стуштило се надамном Као полумрак је Успут људи Масних одела Поправљају аутомобиле Ваде из њих моторе Као црне смрдљиве утробе Довикују се Галаме једни на друге Псују Поган нека Избија им из уста Јурим даље Полумрак је Небо се спустило Још ниже Јурим Јурим даље Пред дворцем, музејом Група људи Туристи Кажу Прошли су и видели Све за пола сата Од праисторије До данас Како су лепо само Сложене И обележене Кости наших давних предака Извините Извините Господо Јурим У журби сам Јесте ли видели Једну средовечну Црну Високу даму У костиму свечаном Као у тридесетим Јесте ли видели Можда у музеју Даму Необичне лепоте Како се осврће Неког тражи И ишчекује Кажу нису Не познају је Нису је видели Гледали су У стакленим витринама Историју наших предака Кажем Требали смо да се сретнемо У комплексу дворца Заправо у парку А ја сам се изгубио Пошао сам погрешним путем Глуп сам На смешну и баналну Дуванску страст Сам поклекао Изгубио се Тражим Љубав мог живота Опростите Госпођо Ви Ви тамо код врата Да ли сте можда видели Питао сам Немојте ћутати Реците А госпођа Спустила главу И ћути Спустила главу И не примећује ме Ужас Какав је ово свет Какви су то људи Остављам их И трчим даље Пада ноћ Јурим махнит Хоћу ли успети Хоћу ли успети Ево неке куће Попећу се на спрат Погледати у правцу парка Можда ћу је видети Улећем кроз прозор У прву собу Кад тамо неки људи Цигани Порториканци Мафијаши Расправљају нешто Разрачунавају се Извините кажем Хтео бих на спрат На таван Гледају ме Један цикну То је он Упре прстом на мене Он је крив Њега чекамо О чему причате Извините Немам времена Јурим да се нађем Са њом Она ме чека Зар не разумете Она је прва озбиљна Љубав коју сам имао Растали смо се и срели Данас После толико година Не слушају ме Извините Она је постала стварност Поново је постала стварност Током претходних година Преселио сам је у уметност Господо данас је била ту Стварна Нујна и лепа до наднаравности Стопљена с бескрајем Не разумем вас Опростите Кренули су на мене Читава група У тамној соби Са више страна Ишли су да ме сможде Један је извадио пиштољ Прилазили су Господе Губим време Побеснео сам И ричући од беса Полетео на оног с пиштољем Отео сам му оружје Стиснуо га И уперио Према најближем Напаснику Повукао обарач Пиштољ је опалио Један је пао Повукао сам Још једном Други је јечући пао Остали су стали као окамењени Бацио сам пиштољ И скочио кроз прозор На влажну меку траву Полетео сам према суседној кући Ускочио унутра И нашао се у дечјој соби Око мене играчке Дрвени коњић Плишани меда Порцуланске лутке Дечје ципелице Мердевине И мердевине према спрату И тавану Само да не оде Само да је још ту Понављао сам грозничаво у себи Попео сам се на мердевине Отворио врата Тамо ме је дочекала нека породица Били су затечени Упадом Задиханог и усплахиреног незнанца Молим вас Опростите Нисам оно што мислите Требам на таван Да погледам На парк Са висине Како бих је пронашао Имам договор са њом Она ме сигурно чека Погрешио сам пут Говорио сам болећиво И узрујано После толико година Поново смо се срели Породица ме је гледала С чуђењем А буцмасти човек ме прекину Изађите напоље Марш напоље Ово је мој спрат Ово је моја кућа Напоље Разбојниче Нисам разбојник Помозите Преклињао сам Напоље Грмео је У дворишту сам Усплахирен Кида ми се из груди крик Малаксавам Лево кренем Лево мрак је Не видим добро А само тамо Где усмерим пажњу Видим слику Очитавам предмете Трчим Улећем у блато Шта је то Корлат У њему свиње Валов огроман Метални Пода мном Бљацка блато и балега Откуд свињац Откуд ме ту Скрећем опет лево Оптрчаћу цео комплекс дворца Јурићу док ми срце не пукне Као атинском маратонцу Протрчавам поред штала Марва уредно повезана На једној страни На другој леже униформисани људи Војска помислих И јурећи скренух десно Кад одједном У сред окршаја сам Праште пушке Тутње бомбе Севају бајонети Маневар је Помислих Или можда рат Трчећи Стропоштах се у јаму Срце узбуђено туче Понестаје ми ваздуха Гушим се Воња на лешине Свест је обамрла Не могу даље Тешко дишем Смрди Страшно смрди Умељан по лицу Слузавом течношћу Помислих Готов сам Боже Па зар тако глупо Да је изгубим Зар овако Да скончам Кад човек помисли Све је готово Онда има Још тридесет посто снаге Тако су учили Побожни мудраци Напрегнем свест Рембрант светло У јами сам са лешевима Разазнајем мирисе По мени крв Ужас Ужас Забасао сам Она ме чека Пузим Преко лешева Као преко орања Испрва полако Потом брже Грозничавије Брже Успињем се Као уз брдо Не видим Ништа не видим Гледам а не видим Мук До свести ништа не допире Не разазнајем где сам Све до тренутка Кад сам се нашао На росној мекој трави Гледам горе Небо се разведрава Пред вратима дворца сам На травњаку Код степеништа људи Нешто говоре Уморан сам Удови ми млитави Она ме чека Севну мисао Можда још није отишла А стварно смо шетали Загрљени Великим сокаком После толико година Рекла је да ме воли И ја сам јој признао љубав Она путује Немам много времена Обећао сам Да ћемо се наћи Желим је видети Скочио сам наједном И појурио Десно Према дрвећу Знам пут У парк У парк Чекаће Рекла је Пре но што отпутује Да будемо Бар мало заједно Још неколико минута Још неколико сати Улетео сам међу дрвеће Дан тмуран На стази шетачи Гужва Успорио сам И напрегао последњу снагу Препознајем људе Корачам На левој страни група Стоје Неки човек им нешто објашњава Па то су споменици Па то је гробље Неког сахрањују Чујем појање Нећу опело Обиђем их Напрегнем се Погледам јаче У даљини Крај наше клупе Она је Висока Поносна Усне јој накармињене Као у тридесетим Смеши се Пришао сам Онако изможден Упрљан крвљу Израњаван Пружила је руку Где си толико дуго Чекала сам Читаву вечност Аутобус само што није кренуо Морамо пожурити И кренули смо Руку под руку Према великом сокаку Остављајући По росној трави Што певуши Под нашим ногама Дубоке трагове А онда опет Бранко А онда опет Бранко Ње више нема То је био звук Клетва Завет из књиге поезије „Вечерњи акт у девојачкој соби Ленке Дунћерскиˮ  ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:   
|
2024 © Књижевна радионица "Кордун"   |