Verica Žugić

Sorabi u vanvremenu 

Odlomak 2

Razmišljao se koliko su im se razlikovali prvi i drugi susret. Stvarno, koliko god ga je neka čudna čežnja da je još jednom vidi, posle rastanka pritiskala, ovakvom nečem se nije nadao, ni u najluđim snovima ovako nešto nije očekivao. Nije ni znao da se može doživeti. A prošle su oko dve godine od tad. Kao i sad, želeo je da se osami i raster'o je sluge i pratnju od sebe, s nejasnom mišlju - možda će loviti, a možda samo jahati po brežuljkastom predelu. Video je srnu i poterao konja prema njoj. Životinja se, suprotno očekivanom, nije dala u trk. Osetio je dubinu njenih crnih očiju. Siđe s konja na dva metra od nje. Srna lagano krenu prema njemu. Ta reakcija ga blokira, pa i ne poteže luk. Tad, iz nekog grmlja izađe ona. Tu ju je prvi put video. I tada mu je susret s njom bio šok. Sama žena u gori bez igde ikoga! Kasnije, kad je razmišljao o susretu, činilo mu se da je ceo razgovor vodila ona, kako je htela. Ništa o njoj nije saznao, kao da je taj susret sam po sebi bio najnormalnija stvar koja se mogla desiti. I on se nije predstavljao. Prvo što nije navikao, drugo što ga i nije pitala. Čim ga je srela, ponašala se kao da ga zna, kao da je tu već neko vreme samo na njega čekala.

On, koji nikad nije mario za svoju spoljašnost, nosio je prosto odelo koje se teško razlikovalo od odeće njegove pratnje. Beše to odežda obična, nevežena svilom i zlatom, bez ikakvih ukrasa, sašivena od prostog platna. Za razliku od brata, nakit nije nosio. Njegove bagrenice bile su krajnje skromne, samo krojem podsećajući na skupocene tunike, bez nakićenih ukrasa i tkanja. Tad u lovu, nije je ni obukao. Nosio je dugu belu grubu košulju, vezanu pojasom oko struka, za koji je zadenuo dugačak nož. Kožni tobolac sa strelama, visio mu je preko desnog ramena. Zbunjen njenom iznenadnom pojavom, na tako neočekivanom mestu, za trenutak je samo zastao, ne progovarajući. Njena crvena kosa presijavala se na suncu i odvlačila pažnju od svega drugog. Bila je puštena, a na glavi nije ništa nosila. Činilo se da se vatra od nje može upaliti. Visoka toliko da nikad višu ženu u životu nije video. On sam izrazito visok, retko kad je imao prilike sresti i muškarca približnog stasa, a kamoli ženu. Da je ne srete u šumi, mislio bi da je neka plemkinja, po nežnoj građi i savršeno glatkim rukama, po smelom i prodornom pogledu sivih očiju Ležeći s njom pokušavao je da se seti nekih pojedinosti, ali ni dalje je ništa nije pitao, iz straha od onoga što može saznati. Tog puta, između njih nije bilo nikakvog fizičkog kontakta, ali ceo susret bio je više nego upečatljiv. Hodali su jedno kraj drugog, ravnopravnog koraka, i činilo se kao da ih je čitava šuma pratila. Srna je išla kao pseto za njima, ptice samo što joj u kosu nisu sletale.

-Znači, ovako izgledaju veštice- mislio je dok ju je posmatrao krajičkom oka. Prvi put kad mu je neke bobice prinela ustima, trgnuo se, a ona se grlenim smehom oglasila, čikajući ga da okusi. Takve žene se i trebalo plašiti, znao je. Svaki njen pokret bio je spretan, gibak. Šuma se pred njenim koracima otvarala. Sigurnim korakom ih je vodila, videlo se da je na svom terenu. U jednom trenutku, kad je okrenuo glavu, nigde iza njih ne vide put kojim su prošli. Zastade, ali ona umirujućim glasom, kao da se samo o tome moglo raditi, reče da mu je vranac na sigurnom, da ne brine. O konju u tom trenutku nije ni razmišljao. Da mu je neko rekao da će za nepoznatom ženom krenuti u nepoznato, grohotom bi se nasmejao! Začuđen, shvatio je -nije imao ni želje ni snage da se odupre. Pokuša da usresredi misli, ali ona ga u tom trenutku povuče za ruku i sve misli prhnuše u vazduh, poput jata ptica.

-Ne boj se- reče.

Zar on nečeg da se boji?! Ženo, pazi se! Izađoše na proplanak. Sa jedne strane brdo, s druge duboka jaruga. Malo iznad, ozelenela livada prepuna cveća. Ne bi rekao da im je vreme bilo, ali ona odnegde odbra šumske jagode i pruži mu ih na dlanu. Sede na travu, prostre pregaču i njemu da sedne. Na sva pitanja odgovarala je kratko, prelazeći na druge teme.

-Sve što o meni treba da znaš, saznaćeš, ne boj se! Veće su tvoje, nego moje tajne! A i o tebi znam više od tebe!

O svakom, nažalost - to je prećutala, gledajući njegov unezveren pogled, zadržavajući, ipak, svoje misli za sebe. Smejala se punog grla, bez imalo stidljivosti, ili ženske uzdržanosti. Hipnotisala je pogledom tako da čovek i nije mogao odgovore da traži. Sva pitanja nametala su mu se tek kasnije. Kao da je omađijan, što bi rekao naš svet. Pružala je voće čiji su sokovi curili sa njenih dlanova, cedeći se kroz duge prste.
-Dovešće konje, rekla je, sad pođi za mnom, moram ti nešto pokazati.

Krenula je i ne pomišljajući da je neće slediti. A i on, beše dovoljno radoznao, zatečen i sluđen, da bi razmišljao trezveno. Kao i dalje u polusnu. Za lepu ženu bi se i onako uvek našlo opravdanje. Prizor je bio nesvakidašnji -s druge strane jaruge, ispod starog cera, dve ptičurine komadale su telo nekog jelena, činilo se. Od položaja i lepršanja ptica nije se jasno videlo, ali u jednom trenutku bili su u prilici da vide rogove jadne životinje.

-Iznad im je gnezdo- pokazala mu je ka vrhu drveta- znaš li da se orlovi pare u vazduhu? Ljudi će ih uskoro istrebiti… Sad ti je prilika da ih ovde vidiš.

-Ptice kraće žive, a i love ih-odgovorio je.

-Ne, ne to. Cela jedna vrsta nestaće, uskoro.

-Uskoro… Odakle ti to?

-Malo je toga što ne znam. Samo ono što je pruženo ljudima da mogu izabrati- a to je uvek suprotno od onog što bi razum rekao da treba.

-A od kojih si ti onda?

Nije stigla da odgovori jer konji zanjištaše iza njih. Njegov vranac i njen zelenko.

-Doveli su ih, 'ajmo.

-A ko ih dovede- i ne stiže da izusti.

Nije trebalo da ga čudi, jer majka mu je na konju obilazila podanike, ali način na koji je ova žena konja uzjahala, nijedan ratnik nije. Kobila je bila bez sedla, a uzjahala ju je muški, držeći se za grivu. Kakvo li je ovo čudo Božije, mislio je. Ili još gore, nije ni Božije…

Kako je jahala, kao srasla na konju da je bila! Činilo se da konj krila dobija kad je nisko šiblje preskakala. Muškarac se svojski trudio da je prati, ali da ga nije sačekivala, ne bi je stigao. A nije bilo boljeg jahača od njega! Kuda ga je vodila i kuda prošla, da bi se onda na isto mesto vratili. Na kraju izbiše na čistinu. Polegnu po kobili, i u galopu dohvati nešto sa zemlje, držeći se samo za grivu. Šta je ovo, pitao se čovek, žena-čudo! Veče je padalo, a to je značilo i vreme rastanka.

-Ostani noćas ovde, rekla mu je.

Zašto je oćutao, ne zna ni sam. U njemu su se mešala osećanja, želje i strahovi.

-Čekaju me-jedva izusti.

Nije znao kako je smogao snage to da kaže. Više od straha da sa takvom ženom ostane tu noću.

-Ne dođem li, doći će po meni. Gde ću te naći sutra?

-Neće doći. Zato ostani.

-Ni ime ti ne znam.

-Simana. Samo jednom nudim. Ali, s tobom ću se sresti bar još jednom.

I eto, dođe i taj drugi put… Ustala je, popravljajući odeću. Seo je i on, osećajući čudan stid. Zakopča košulju dok mu je bila okrenuta leđima.

Tri dana ju je tražio loveći sa pratnjom. Četvrtog dana reče im da produže. Dimitrije se opirao, ali mu reče da napravi logor na dva dana jahanja odatle, prema Savi, na starom sastajalištu u blizini grada Mačve. Sa zetom, kraljem Ladislavom IV, trebao je da se nađe u lovu u toku kog bi završili započete dogovore. Na predviđenom mestu sačekaće ih bar njegova pratnja. Znao je da u tom trenutku ponajmanje ima vremena, a opet, nije mogao dalje. Sad je još više bio zagrejan za taj susret, priželjkivao ga je čitavim telom, uprkos svim nepoznanicama.

Čekao ga je pohod, ovo je trebala da bude nedelja pred oluju. Ratne akcije saveznika protiv Vizantije. Dobijao je izveštaje da vojska opseda Berat. Vizantinci su potukli Karlovu vojsku i krenuli prema Albaniji. Srpsku vojsku trebao je da povede od Šar planine, ali, neće srljati, mudro će sačekati razvoj događaja. Za tri nedelje trebalo bi da se priključi vojsci. Pre toga, čekalo ga je prilično razgovora i dogovora sa saveznicima. U tom trenutku, ponajviše je očekivao pismenu potvrdu vizantijskog vojvode Kotanice , podatak da li će se držati dogovora. Sve je trebalo tih dana da se odluči. Karlo je imao veliku podršku pape, jer, uz njegovu pomoć je i dobio papsku stolicu. Papa, Martin IV, poreklom Francuz, bacio je anatemu na vizantijskog cara i krenule su ratne akcije protiv Vizantije. Znalo se i da car Mihailo neće čekati skrštenih ruku. Sklopio je savez sa aragonskim kraljem. Kao posledica toga proleće je doneo krvavi pir na Siciliji, gde je u toku noći pobijeno oko četiri hiljade Francuza. Karlo, kao kralj Sicilije i Napulja, morao je da gasi vatru na svom terenu, pa se u tom trenutku nije očekivalo njegovo ozbiljnije delovanje. Iako je njegov cilj bio ponovno obnavljanje Latinskog carstva, nikako se nije smeo ignorisati. Ceo taj haos nije mu ulivao previše optimizma. Dosta je stvari trebalo uklopiti, tako da je svakim danom očekivao glasnika. Ovaj predah mu je baš trebao. Bio je daleko od žarišta i još uvek se dvoumio da li da u njega uđe.

-Ne kreći. Ostani ovde.

-Možda se vratim. Sada ne mogu duže ostati- iz nekog razloga je nije gledao u oči.

-Ne idi. Od tog puta i od tih misli ništa dobro neće biti.

-I misli mi znaš?

-Opkladi se ako smeš- glas joj je zvonio.

-Moje misli i tvoje se razlikuju, u to se mogu kladiti.

-Sigurno. Tvoji vidici, a i misli su plići.

-Hmmm... Pripazi se, pre bih rekao- glas mu je dobijao malo na oštrini.

-Eto, to ti htedoh reći. Miruj tu gde si.

Njena kobila zanjišta, pa se i njegov vranac poče propinjati.

-Mirna, Međedice! – reče prilazeći joj.

-Pričaš mi nešto, a ni za ime me nisi pitala- skoro ljutito ponovo joj se obrati.

Pogleda ga i nasmeši se. Rukom blago pređe preko prekrivača za sedlo na kome se šepurio izvezeni crveni dvoglavi orao, vešto umetnut na srebrnoj podlozi.

-Stvarno? Ne veruj u slučajnosti. Zato ostani.

-Rekao sam, možda se vratim.

Koliko god da ga je vuklo da s njom provede još malo vremena, obaveze su bile obaveze, a on kralj.

-Grešiš. Za dobrobit svih, ostani. Ostani sa mnom. Sa mnom gradi svet. Imaćeš više nego bilo ko pre tebe. Tvoja odluka sada, doneće ti nemir, poraz i uništavanje tvoga naroda. Na raskrsnici si. Kreneš li putem koji si namerio, nećeš dugo vladati ovim narodom. Ne marim zbog tvoje vladavine, ali zbog naroda, da. Toliko će ljudi izginuti da će se zemlja natopiti krvlju. Šta seješ, to i žanješ. Koliko god tvoji naslednici prošire, privid je. Jer, doći će dan koji će sve promeniti. A posle toga pet stotina godina tame. Srpski narod će nestajati, a jedan je od najstarijih naroda na kugli zemaljskoj. Ako te pitaju šta Srbin znači, reći ću ti - i čovek i ratnik, vladar i plemić, ali i ljudskost, junaštvo, hrabrost… Ne smeš izdati ni narod ni ono ukorenjeno u njegovom jeziku, njegovu istoriju, poreklo. Od vere i naroda ništa nije bitnije. Život je prolazan- ono što ćeš ostaviti za sobom je mnogo bitnije. Ono po čemu će te narod tvoj pamtiti, tvoja je crkva koju za života gradiš.
Ponos kralja je nešto što imaju samo kraljevi. Dopustio je previše. Oćutao mnogo. Njemu neko o njegovom narodu ne sme da priča! Krv mu šiknu u lice.

-Znaš li ti ko sam ja?! Zaista, znaš li? Ako znaš, još gore po tebe!- zagrmeo je iz dubine grla.
Nekoliko trenutaka tišine lebdele su nad njima, a onda se okrenula licem prema njemu. Ništa nije rekla, samo je lagano pocela  da podiže ruke u vis. Sa svakim laganim pokretom vetar je počinjao da duva, drveće da šumi, ptice da krešte, životinje da trče. Međedica se prope, konj mu se otrgnu i krenu u galop. Kosa joj se zavijori, i glas, kao da gromovi udaraju, se prosu:

-A, znaš li ti ko sam ja!? Tek pedeset i neki si vladar srpskog naroda, a misliš da je to nešto! Misliš da si bitniji od ove zemlje ovde, od ovog naroda ovde, od mene! Svaka druga reč koju izgovaraš starija je od pedeset vekova! Ko su Nemanjići naspram istorije ovog naroda?! I ono što ti govorim, ne tiče se samo tvog dobra, jer nebitan si! Zrno peska u pustinji! Ne postoji pojedinac važniji od naroda! Bar ti nisi takav! Uradi šta si naumio, pa ćeš me ubrzo tražiti. I treba, jer ću ti pomoći- glas joj je postao tiši, pogled skoro nežan- Ali tad već nećeš moći nazad, a i ja ću imati samo jednu mogućnost. Nikom dobro neće biti!

-U zemlji u kojoj veštice misle da su bitnije od kraljeva, tako biva!

-Ova veštica više će uraditi za srpski narod od tebe, nažalost! Od vile do veštice, samo je tanka vlas moje kose! Od dobrog do lošeg vladara, ceo jedan napaćeni narod i reka krvi…A šta sam ja, nikad nećeš spoznati.
Čovek od skoro dva metra visine, duge, zalizane kose, zastade na nešto izusti. Uze vazduh i samo ga izduva kroz nos, kao aždaja kad dune vatru.

-Ne znam ženo šta mi govoriš, prokleta bila! Zlo ne dozivaj! Ja moj narod u propast ne vodim! Još jednu reč i neće dobro završiti! Rek'o, a reč moja je zakon!

-Ama, ne preti onome kome ne možeš pretiti! Svestan li si svojih reči, ej-čoveče! Carstvo ću s tobom napraviti, ne kraljevstvo! Zamisli prostore, dosegnućeš do njih. Vekovi koji slede, tvoje će ime slaviti! Nijedan vladar ti neće biti ravan. Bez krvi, bez nasilja. Probaj da veruješ. Vera tvog naroda biće vera koja će se širiti. Uz Božiji blagoslov će se prenositi. Papa će se tebi klanjati. Svet će osvanuti na tvome dlanu. Zatvori oči, vidi!

Priđe mu s leđa i njena energija ga povuče nazad. Opet mu se sve zašareni pred očima! Predeli počeše da se ređaju, slike kao u nizu. Ljudi, čudno obučeni, zemlje koje do sad nije upoznao. Vide mnoga srećna lica kako ga pozdravljaju. Preleti pogledom preko mora, planina, ugleda čudesa o kojima nije ni sanjao. On, najobrazovaniji čovek svoga vremena, Stefan Dragutin lično...

A, onda, iznenada kao što je i počelo, sve stade. Kao odbačen iz vrtloga, čovek zatetura i pade. Osloni se na svoje koleno i zadrža u tom položaju nekoliko dugih trenutaka.

-Nešto čovek može da bira, nešto ne. I nešto kralj može da sluša, a nešto ne. Od kakvih god da si, nestani treći put kad se prekrstim.

Stade mirno, spuštene glavi i krenu da se krsti. Kad otvori oči i dalje je bila tu.

-Zaboravi šta si rekao. Nek 'prkos ne vlada tobom. Oslobađam te reči, ako treba.

-Ti mene?!

-Reč je tvoja samo dok je ne izgovoriš. Kasnije postaje tvoj gospodar ili omogući drugima da vladaju tobom. Zato ti kažem- zamisli da ništa do sad nisi rekao i ostani…

Netremice je gledao par trenutaka, negde iza njenog ramena, zamišljen. Da li se i na trenutak premišljao, na osnovu izraza lica, nije se moglo utvrditi.

-Darovaću ti sina- izreče to tihim, jedva čujnim glasom- A kad neko, kao ja što sam, rodi muško dete, ono je poklon za ljudski rod. Neko ko će ih toliko zadužiti, da ga nikad neće zaboraviti. Najveća žrtva...

-Sina? O čemu govoriš ženo? Imam sinove!

-Nemaš! ! Htede nastaviti- takvog ne može žena roditi. Ali zastade. Ono što je ponudila bilo je već previše…

Izabrala je čoveka retkih vrlina, kome suđaje na rođenju dadoše i mudrost i snagu, pravednost i bogobojažljivost, moralnu čvstitost i čistoću duše da ispašta na ovom svetu. Da, nije izabrala pravog. Mogao je da ima sve. Ali on to u ovom trenutku ne vidi. Za svoj narod bi učinio sve, ali on pred sobom ne vidi Božiju promisao koja vodi, već nečastivog koji iskušava... Zato ne nastavi dalje. U pola rečenice, samo stisnu usne, zavrti glavom i pruži mu uzde.

-Žao mi je zbog tvoje odluke. Povedi Međedicu sa sobom. Ne jaši drugog konja do nje.

Htede da odmahne rukom, ali ona ga zgrabi za ruku tako jako, da bi prisiljen da je pogleda u oči.

Ono što je video, najviše je bilo nalik velikom, nedokučivom bolu koji ga paralisa. Klimnu glavom i uze uzde. Povede konja i krenu. Posle dva koraka zastade i okrenu se da joj još nešto kaže. Ali, već beše otišla. Nečiste sile- pomisli i prekrsti se još jednom.

Zajaši konja i krenu u pravcu logora. Šta mu se sve vrzmalo po glavi, Bog sveti zna! Imao je pred sobom više sati dobrog jahanja, taman misli da sabere. Negde na pola potu, Dimitrije ga dočeka vidno uznemiren. Izričito je zahtevao da ide bez pratnje, što je bilo krajnje neobično. Ništa mu nije govorio, što je Dimitrija dodatno mučilo. Kao dete je došao u dvor i praktično su odrasli zajedno. Bio mu je lična pratnja. Ni približne konstitucije kao njegov gospodar, ali tela kao isklesanog. Jak, spretan i okretan, spreman da za njega pogine u svakom trenutku. U najboljim momačkim godinama, crne talasaste kose, pravilnih crta lica i prodornog pogleda, zaludeo bi svaku ženu kraj koje bi prošao. O ženidbi nije razmišljao. Ona kojoj je srce dao bila je nedostižna. Trudio se da ne razmišlja previše, ali njene oči i plavi uvojci bili su mu uvek u pameti.

-Krećemo pre zore. Nek' me niko ne uznemirava.

Sa te dve rečenice se i pozdravio i oprostio od njega. Nešto tu nije u redu, zaključio je Dimitrije. Sa kim li se viđao? Dojahao na nepoznatoj kobili, a reč mu nije rekao...

Nastaviće se...

PODELITE OVAJ TEKST NA: