Верица Жугић

Сораби у ванвремену 

Одломак 2

Размишљао се колико су им се разликовали први и други сусрет. Стварно, колико год га је нека чудна чежња да је још једном види, после растанка притискала, оваквом нечем се није надао, ни у најлуђим сновима овако нешто није очекивао. Није ни знао да се може доживети. А прошле су око две године од тад. Као и сад, желео је да се осами и растер'о је слуге и пратњу од себе, с нејасном мишљу - можда ће ловити, а можда само јахати по брежуљкастом пределу. Видео је срну и потерао коња према њој. Животиња се, супротно очекиваном, није дала у трк. Осетио је дубину њених црних очију. Сиђе с коња на два метра од ње. Срна лагано крену према њему. Та реакција га блокира, па и не потеже лук. Тад, из неког грмља изађе она. Ту ју је први пут видео. И тада му је сусрет с њом био шок. Сама жена у гори без игде икога! Касније, кад је размишљао о сусрету, чинило му се да је цео разговор водила она, како је хтела. Ништа о њој није сазнао, као да је тај сусрет сам по себи био најнормалнија ствар која се могла десити. И он се није представљао. Прво што није навикао, друго што га и није питала. Чим га је срела, понашала се као да га зна, као да је ту већ неко време само на њега чекала.

Он, који никад није марио за своју спољашност, носио је просто одело које се тешко разликовало од одеће његове пратње. Беше то одежда обична, невежена свилом и златом, без икаквих украса, сашивена од простог платна. За разлику од брата, накит није носио. Његове багренице биле су крајње скромне, само кројем подсећајући на скупоцене тунике, без накићених украса и ткања. Тад у лову, није је ни обукао. Носио је дугу белу грубу кошуљу, везану појасом око струка, за који је заденуо дугачак нож. Кожни тоболац са стрелама, висио му је преко десног рамена. Збуњен њеном изненадном појавом, на тако неочекиваном месту, за тренутак је само застао, не проговарајући. Њена црвена коса пресијавала се на сунцу и одвлачила пажњу од свега другог. Била је пуштена, а на глави није ништа носила. Чинило се да се ватра од ње може упалити. Висока толико да никад вишу жену у животу није видео. Он сам изразито висок, ретко кад је имао прилике срести и мушкарца приближног стаса, а камоли жену. Да је не срете у шуми, мислио би да је нека племкиња, по нежној грађи и савршено глатким рукама, по смелом и продорном погледу сивих очију Лежећи с њом покушавао је да се сети неких појединости, али ни даље је ништа није питао, из страха од онога што може сазнати. Тог пута, између њих није било никаквог физичког контакта, али цео сусрет био је више него упечатљив. Ходали су једно крај другог, равноправног корака, и чинило се као да их је читава шума пратила. Срна је ишла као псето за њима, птице само што јој у косу нису слетале.

-Значи, овако изгледају вештице- мислио је док ју је посматрао крајичком ока. Први пут кад му је неке бобице принела устима, тргнуо се, а она се грленим смехом огласила, чикајући га да окуси. Такве жене се и требало плашити, знао је. Сваки њен покрет био је спретан, гибак. Шума се пред њеним корацима отварала. Сигурним кораком их је водила, видело се да је на свом терену. У једном тренутку, кад је окренуо главу, нигде иза њих не виде пут којим су прошли. Застаде, али она умирујућим гласом, као да се само о томе могло радити, рече да му је вранац на сигурном, да не брине. О коњу у том тренутку није ни размишљао. Да му је неко рекао да ће за непознатом женом кренути у непознато, грохотом би се насмејао! Зачуђен, схватио је -није имао ни жеље ни снаге да се одупре. Покуша да усресреди мисли, али она га у том тренутку повуче за руку и све мисли прхнуше у ваздух, попут јата птица.

-Не бој се- рече.

Зар он нечег да се боји?! Жено, пази се! Изађоше на пропланак. Са једне стране брдо, с друге дубока јаруга. Мало изнад, озеленела ливада препуна цвећа. Не би рекао да им је време било, али она однегде одбра шумске јагоде и пружи му их на длану. Седе на траву, простре прегачу и њему да седне. На сва питања одговарала је кратко, прелазећи на друге теме.

-Све што о мени треба да знаш, сазнаћеш, не бој се! Веће су твоје, него моје тајне! А и о теби знам више од тебе!

О сваком, нажалост - то је прећутала, гледајући његов унезверен поглед, задржавајући, ипак, своје мисли за себе. Смејала се пуног грла, без имало стидљивости, или женске уздржаности. Хипнотисала је погледом тако да човек и није могао одговоре да тражи. Сва питања наметала су му се тек касније. Као да је омађијан, што би рекао наш свет. Пружала је воће чији су сокови цурили са њених дланова, цедећи се кроз дуге прсте.
-Довешће коње, рекла је, сад пођи за мном, морам ти нешто показати.

Кренула је и не помишљајући да је неће следити. А и он, беше довољно радознао, затечен и слуђен, да би размишљао трезвено. Као и даље у полусну. За лепу жену би се и онако увек нашло оправдање. Призор је био несвакидашњи -с друге стране јаруге, испод старог цера, две птичурине комадале су тело неког јелена, чинило се. Од положаја и лепршања птица није се јасно видело, али у једном тренутку били су у прилици да виде рогове јадне животиње.

-Изнад им је гнездо- показала му је ка врху дрвета- знаш ли да се орлови паре у ваздуху? Људи ће их ускоро истребити… Сад ти је прилика да их овде видиш.

-Птице краће живе, а и лове их-одговорио је.

-Не, не то. Цела једна врста нестаће, ускоро.

-Ускоро… Одакле ти то?

-Мало је тога што не знам. Само оно што је пружено људима да могу изабрати- а то је увек супротно од оног што би разум рекао да треба.

-А од којих си ти онда?

Није стигла да одговори јер коњи зањишташе иза њих. Његов вранац и њен зеленко.

-Довели су их, 'ајмо.

-А ко их доведе- и не стиже да изусти.

Није требало да га чуди, јер мајка му је на коњу обилазила поданике, али начин на који је ова жена коња узјахала, ниједан ратник није. Кобила је била без седла, а узјахала ју је мушки, држећи се за гриву. Какво ли је ово чудо Божије, мислио је. Или још горе, није ни Божије…

Како је јахала, као срасла на коњу да је била! Чинило се да коњ крила добија кад је ниско шибље прескакала. Мушкарац се својски трудио да је прати, али да га није сачекивала, не би је стигао. А није било бољег јахача од њега! Куда га је водила и куда прошла, да би се онда на исто место вратили. На крају избише на чистину. Полегну по кобили, и у галопу дохвати нешто са земље, држећи се само за гриву. Шта је ово, питао се човек, жена-чудо! Вече је падало, а то је значило и време растанка.

-Остани ноћас овде, рекла му је.

Зашто је оћутао, не зна ни сам. У њему су се мешала осећања, жеље и страхови.

-Чекају ме-једва изусти.

Није знао како је смогао снаге то да каже. Више од страха да са таквом женом остане ту ноћу.

-Не дођем ли, доћи ће по мени. Где ћу те наћи сутра?

-Неће доћи. Зато остани.

-Ни име ти не знам.

-Симана. Само једном нудим. Али, с тобом ћу се срести бар још једном.

И ето, дође и тај други пут… Устала је, поправљајући одећу. Сео је и он, осећајући чудан стид. Закопча кошуљу док му је била окренута леђима.

Три дана ју је тражио ловећи са пратњом. Четвртог дана рече им да продуже. Димитрије се опирао, али му рече да направи логор на два дана јахања одатле, према Сави, на старом састајалишту у близини града Мачве. Са зетом, краљем Ладиславом ИВ, требао је да се нађе у лову у току ког би завршили започете договоре. На предвиђеном месту сачекаће их бар његова пратња. Знао је да у том тренутку понајмање има времена, а опет, није могао даље. Сад је још више био загрејан за тај сусрет, прижељкивао га је читавим телом, упркос свим непознаницама.

Чекао га је поход, ово је требала да буде недеља пред олују. Ратне акције савезника против Византије. Добијао је извештаје да војска опседа Берат. Византинци су потукли Карлову војску и кренули према Албанији. Српску војску требао је да поведе од Шар планине, али, неће срљати, мудро ће сачекати развој догађаја. За три недеље требало би да се прикључи војсци. Пре тога, чекало га је прилично разговора и договора са савезницима. У том тренутку, понајвише је очекивао писмену потврду византијског војводе Котанице , податак да ли ће се држати договора. Све је требало тих дана да се одлучи. Карло је имао велику подршку папе, јер, уз његову помоћ је и добио папску столицу. Папа, Мартин ИВ, пореклом Француз, бацио је анатему на византијског цара и кренуле су ратне акције против Византије. Знало се и да цар Михаило неће чекати скрштених руку. Склопио је савез са арагонским краљем. Као последица тога пролеће је донео крвави пир на Сицилији, где је у току ноћи побијено око четири хиљаде Француза. Карло, као краљ Сицилије и Напуља, морао је да гаси ватру на свом терену, па се у том тренутку није очекивало његово озбиљније деловање. Иако је његов циљ био поновно обнављање Латинског царства, никако се није смео игнорисати. Цео тај хаос није му уливао превише оптимизма. Доста је ствари требало уклопити, тако да је сваким даном очекивао гласника. Овај предах му је баш требао. Био је далеко од жаришта и још увек се двоумио да ли да у њега уђе.

-Не крећи. Остани овде.

-Можда се вратим. Сада не могу дуже остати- из неког разлога је није гледао у очи.

-Не иди. Од тог пута и од тих мисли ништа добро неће бити.

-И мисли ми знаш?

-Опклади се ако смеш- глас јој је звонио.

-Моје мисли и твоје се разликују, у то се могу кладити.

-Сигурно. Твоји видици, а и мисли су плићи.

-Хммм... Припази се, пре бих рекао- глас му је добијао мало на оштрини.

-Ето, то ти хтедох рећи. Мируј ту где си.

Њена кобила зањишта, па се и његов вранац поче пропињати.

-Мирна, Међедице! – рече прилазећи јој.

-Причаш ми нешто, а ни за име ме ниси питала- скоро љутито поново јој се обрати.

Погледа га и насмеши се. Руком благо пређе преко прекривача за седло на коме се шепурио извезени црвени двоглави орао, вешто уметнут на сребрној подлози.

-Стварно? Не веруј у случајности. Зато остани.

-Рекао сам, можда се вратим.

Колико год да га је вукло да с њом проведе још мало времена, обавезе су биле обавезе, а он краљ.

-Грешиш. За добробит свих, остани. Остани са мном. Са мном гради свет. Имаћеш више него било ко пре тебе. Твоја одлука сада, донеће ти немир, пораз и уништавање твога народа. На раскрсници си. Кренеш ли путем који си намерио, нећеш дуго владати овим народом. Не марим због твоје владавине, али због народа, да. Толико ће људи изгинути да ће се земља натопити крвљу. Шта сејеш, то и жањеш. Колико год твоји наследници прошире, привид је. Јер, доћи ће дан који ће све променити. А после тога пет стотина година таме. Српски народ ће нестајати, а један је од најстаријих народа на кугли земаљској. Ако те питају шта Србин значи, рећи ћу ти - и човек и ратник, владар и племић, али и људскост, јунаштво, храброст… Не смеш издати ни народ ни оно укорењено у његовом језику, његову историју, порекло. Од вере и народа ништа није битније. Живот је пролазан- оно што ћеш оставити за собом је много битније. Оно по чему ће те народ твој памтити, твоја је црква коју за живота градиш.
Понос краља је нешто што имају само краљеви. Допустио је превише. Оћутао много. Њему неко о његовом народу не сме да прича! Крв му шикну у лице.

-Знаш ли ти ко сам ја?! Заиста, знаш ли? Ако знаш, још горе по тебе!- загрмео је из дубине грла.
Неколико тренутака тишине лебделе су над њима, а онда се окренула лицем према њему. Ништа није рекла, само је лагано поцела  да подиже руке у вис. Са сваким лаганим покретом ветар је почињао да дува, дрвеће да шуми, птице да креште, животиње да трче. Међедица се пропе, коњ му се отргну и крену у галоп. Коса јој се завијори, и глас, као да громови ударају, се просу:

-А, знаш ли ти ко сам ја!? Тек педесет и неки си владар српског народа, а мислиш да је то нешто! Мислиш да си битнији од ове земље овде, од овог народа овде, од мене! Свака друга реч коју изговараш старија је од педесет векова! Ко су Немањићи наспрам историје овог народа?! И оно што ти говорим, не тиче се само твог добра, јер небитан си! Зрно песка у пустињи! Не постоји појединац важнији од народа! Бар ти ниси такав! Уради шта си наумио, па ћеш ме убрзо тражити. И треба, јер ћу ти помоћи- глас јој је постао тиши, поглед скоро нежан- Али тад већ нећеш моћи назад, а и ја ћу имати само једну могућност. Ником добро неће бити!

-У земљи у којој вештице мисле да су битније од краљева, тако бива!

-Ова вештица више ће урадити за српски народ од тебе, нажалост! Од виле до вештице, само је танка влас моје косе! Од доброг до лошег владара, цео један напаћени народ и река крви…А шта сам ја, никад нећеш спознати.
Човек од скоро два метра висине, дуге, зализане косе, застаде на нешто изусти. Узе ваздух и само га издува кроз нос, као аждаја кад дуне ватру.

-Не знам жено шта ми говориш, проклета била! Зло не дозивај! Ја мој народ у пропаст не водим! Још једну реч и неће добро завршити! Рек'о, а реч моја је закон!

-Ама, не прети ономе коме не можеш претити! Свестан ли си својих речи, еј-човече! Царство ћу с тобом направити, не краљевство! Замисли просторе, досегнућеш до њих. Векови који следе, твоје ће име славити! Ниједан владар ти неће бити раван. Без крви, без насиља. Пробај да верујеш. Вера твог народа биће вера која ће се ширити. Уз Божији благослов ће се преносити. Папа ће се теби клањати. Свет ће осванути на твоме длану. Затвори очи, види!

Приђе му с леђа и њена енергија га повуче назад. Опет му се све зашарени пред очима! Предели почеше да се ређају, слике као у низу. Људи, чудно обучени, земље које до сад није упознао. Виде многа срећна лица како га поздрављају. Прелети погледом преко мора, планина, угледа чудеса о којима није ни сањао. Он, најобразованији човек свога времена, Стефан Драгутин лично...

А, онда, изненада као што је и почело, све стаде. Као одбачен из вртлога, човек затетура и паде. Ослони се на своје колено и задржа у том положају неколико дугих тренутака.

-Нешто човек може да бира, нешто не. И нешто краљ може да слуша, а нешто не. Од каквих год да си, нестани трећи пут кад се прекрстим.

Стаде мирно, спуштене глави и крену да се крсти. Кад отвори очи и даље је била ту.

-Заборави шта си рекао. Нек 'пркос не влада тобом. Ослобађам те речи, ако треба.

-Ти мене?!

-Реч је твоја само док је не изговориш. Касније постаје твој господар или омогући другима да владају тобом. Зато ти кажем- замисли да ништа до сад ниси рекао и остани…

Нетремице је гледао пар тренутака, негде иза њеног рамена, замишљен. Да ли се и на тренутак премишљао, на основу израза лица, није се могло утврдити.

-Дароваћу ти сина- изрече то тихим, једва чујним гласом- А кад неко, као ја што сам, роди мушко дете, оно је поклон за људски род. Неко ко ће их толико задужити, да га никад неће заборавити. Највећа жртва...

-Сина? О чему говориш жено? Имам синове!

-Немаш! ! Хтеде наставити- таквог не може жена родити. Али застаде. Оно што је понудила било је већ превише…

Изабрала је човека ретких врлина, коме суђаје на рођењу дадоше и мудрост и снагу, праведност и богобојажљивост, моралну чвститост и чистоћу душе да испашта на овом свету. Да, није изабрала правог. Могао је да има све. Али он то у овом тренутку не види. За свој народ би учинио све, али он пред собом не види Божију промисао која води, већ нечастивог који искушава... Зато не настави даље. У пола реченице, само стисну усне, заврти главом и пружи му узде.

-Жао ми је због твоје одлуке. Поведи Међедицу са собом. Не јаши другог коња до ње.

Хтеде да одмахне руком, али она га зграби за руку тако јако, да би присиљен да је погледа у очи.

Оно што је видео, највише је било налик великом, недокучивом болу који га паралиса. Климну главом и узе узде. Поведе коња и крену. После два корака застаде и окрену се да јој још нешто каже. Али, већ беше отишла. Нечисте силе- помисли и прекрсти се још једном.

Зајаши коња и крену у правцу логора. Шта му се све врзмало по глави, Бог свети зна! Имао је пред собом више сати доброг јахања, таман мисли да сабере. Негде на пола поту, Димитрије га дочека видно узнемирен. Изричито је захтевао да иде без пратње, што је било крајње необично. Ништа му није говорио, што је Димитрија додатно мучило. Као дете је дошао у двор и практично су одрасли заједно. Био му је лична пратња. Ни приближне конституције као његов господар, али тела као исклесаног. Јак, спретан и окретан, спреман да за њега погине у сваком тренутку. У најбољим момачким годинама, црне таласасте косе, правилних црта лица и продорног погледа, залудео би сваку жену крај које би прошао. О женидби није размишљао. Она којој је срце дао била је недостижна. Трудио се да не размишља превише, али њене очи и плави увојци били су му увек у памети.

-Крећемо пре зоре. Нек' ме нико не узнемирава.

Са те две реченице се и поздравио и опростио од њега. Нешто ту није у реду, закључио је Димитрије. Са ким ли се виђао? Дојахао на непознатој кобили, а реч му није рекао...

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: