TUFNE
Bele tufne na crnoj haljini,
najlon čarape u sedmoj vodi
potapam, vadim, ispiram, cedim.
Iz belih tufni odjekuju mi
uzdasi skriti, cvrče pogledi.
Uzneti, mere mi uzimahu,
nepogrešivi kao šnajderi.
Spiram s haljinice žudi gole,
grehom načičkane bludne misli.
Ženo, lepotom raspeti stvore!
Boginjo tiha, kojoj s naklonom
ruku nežnu džentlmeni ljube,
rusalko prkosna, u zanosu
paklenim bi plamom da te slude!
Bele tufne na crnoj haljini,
najlon čarape u sedmoj vodi
davim, ujedno ih blagoslovim.
Kap vode još pamti, vetar goni.
NA PRAGU
Je li to stiglo vreme
za "Ženu na kamenu,
koju odložih na policu
da sačeka koju deceniju?
Mom liku više ne prijanja
pogled iskosa i zanosna iskra.
Iz ogledala zbunjeno me gleda
na pragu starica.
U moju bi kuću da se useli!
"Pakuj kofere!
Nosi potpetice,
podvezice, korsete...
Treba mi prostora
za vunene popke,
duboke pojase i šalove."
Korektorom brišem
senke s lica,
prekrivam pukotine
porcelanskog tena.
Ajlajner izvlačim,
a kroz otvoreno oko
gleda me starica!
Zatvaram joj kapak.
Trepnem triput
da odagnam trag.
Ne prikradaj mi se,
veštičurijo!
U paramparčad ću te!
(BEZ)OBZIR
Između dva zida,
na kojima su ogledala,
razgovaramo o poslu,
politici, patriotizmu...
Potkrepljuješ me milošću.
Očinski hrabriš mi korake.
Smerna sam, čestita.
Deklamujem obzire.
U odrazu ogledala, žena
u carskom novom odelu
dodiruje ti kosu šapatom:
U krilu bih ti se
do ludosti zanjihala...
Iza mog temena
ni glasak ogledala.
