ТУФНЕ
Беле туфне на црној хаљини,
најлон чарапе у седмој води
потапам, вадим, испирам, цедим.
Из белих туфни одјекују ми
уздаси скрити, цврче погледи.
Узнети, мере ми узимаху,
непогрешиви као шнајдери.
Спирам с хаљинице жуди голе,
грехом начичкане блудне мисли.
Жено, лепотом распети створе!
Богињо тиха, којој с наклоном
руку нежну џентлмени љубе,
русалко пркосна, у заносу
пакленим би пламом да те слуде!
Беле туфне на црној хаљини,
најлон чарапе у седмој води
давим, уједно их благословим.
Кап воде још памти, ветар гони.
НА ПРАГУ
Је ли то стигло време
за "Жену на камену,
коју одложих на полицу
да сачека коју деценију?
Мом лику више не пријања
поглед искоса и заносна искра.
Из огледала збуњено ме гледа
на прагу старица.
У моју би кућу да се усели!
"Пакуј кофере!
Носи потпетице,
подвезице, корсете...
Треба ми простора
за вунене попке,
дубоке појасе и шалове."
Коректором бришем
сенке с лица,
прекривам пукотине
порцеланског тена.
Ајлајнер извлачим,
а кроз отворено око
гледа ме старица!
Затварам јој капак.
Трепнем трипут
да одагнам траг.
Не прикрадај ми се,
вештичуријо!
У парампарчад ћу те!
(БЕЗ)ОБЗИР
Између два зида,
на којима су огледала,
разговарамо о послу,
политици, патриотизму...
Поткрепљујеш ме милошћу.
Очински храбриш ми кораке.
Смерна сам, честита.
Декламујем обзире.
У одразу огледала, жена
у царском новом оделу
додирује ти косу шапатом:
У крилу бих ти се
до лудости зањихала...
Иза мог темена
ни гласак огледала.
