SAN  O  SLAVI

Da, jesam Srbin, pa šta!? Kao da je to najvažnije u ovom našem životu. U ovom našem kratkom, lepom životiću! On mine očas posla. Dok se okreneš, nema ga više. Šta si uradio, uradio, druge ti prilike nema. Ja sam se trudio da uradim što više, da steknem, da skućim. A stekao sam i skućio vala, podosta. Kukavni bi kukali, kako nije bio vakat za ovo, da ono ne treba danas no sjutra, ne tamo, to je tuđa vjera, ne s njim, nije on naše gore list. Nisam ih nikad slušao, jer ja nisam kukavan, no soko, Sokolović!

Ali priznajem, lako mi je sad mudrovat', iz ovih daljina.

Na početku, davno, nije bilo lako. Ma šta pričam... šta lako, preteško je bilo, strašno, najstrašnije. Kad su me otrgli iz moje Mileševe i od mog Bijelog anđela, iz mojih Sokolovića, od matere, od oca, od moga drveća, od moje trave, mislio sam došao je kraj svemu, pa i životu. Novi neki ljudi, strogi i opasni, nerazumljivi jezik, nepoznati predeli, biljke i životinje. I nebo k'o da je bilo drugojačije. Od silnog straha nisam imao vremena kad ni da zaplačem. Potpuno sam obamro, prepustio se jačoj sili, ostalo je samo telo kao pusta ljuštura, prazno načisto.

Zaista, potpuno prazan sam bio kad najzad stigosmo pred gradsku kapiju velikoga nekog mjesta. Jedrene, rekoše da se zove.

Čim zakoračismo unutra, ono moje prazno poče da se puni. Nisu stizale oči sve da vide, ruke sve da dodirnu, noge sve da opkorače. Gomila nekog raznog naroda, i crnog i bijelog i žutog. Svi zaneti svojim poslom, trguju, kupuju, prodaju, grade, razgrađuju, podvaljuju, kradu, varaju. Pa onda opet umilno, slatkorečivo, ili svađalački prkosno, uporno dok ne ostvare svoj naum. U svoj toj vrevi i množini svega i svačega, ja sam shvatio da život ipak postoji i dalje. Na drugi način, mnogo bogatiji i zanimljiviji nego što sam dotad znao.

Krenu i škola. Počesmo da razumijevamo i taj tuđi jezik, i što su oni ljudi crni, a što je ovaj prevario onoga i kako nešto može da se izračuna, nacrta, napravi, proda, zaradi, osvoji, zavlada, kazni, zapamti. Učenje mi je bilo lako i zabavno, znanja mi nikad nije bilo dosta. Shvatio sam sve to i kao takmičenje sa ostalom djecom. Pošto sam ih redovno sve pobjeđivao, moj je svijet bivao sve ljepši i srećniji. Već kad sam po nekoliko puta video jedno drvo i jednu livadu, oni su namah postali moje drvo i moja livada. S nebom nisam imao velike muke. Ono je ovdje isto kao i iznad mojih Sokolovića. Moglo je i da se diše, da se okupa, zapjeva, poigra.

Znao sam, ja sam opet bio ja. Možda malo drugojačiji nego onaj od pre, ali poznavao sam i razumeo obojicu „ja“.

U životu se inače sve mijenja. I gora i voda, pa što ne bi i čovjek. Voljno ili nevoljno, u suštini, mala je razlika. Važno je samo prepoznati šta je to što ti tvoj mali, veliki životić nudi.

A nudilo se, bogami, mnogo. Naučio sam da budem i ratnik i diplomata i blagajnik i savetnik. Da lepo govorim, još pažljivije da slušam. Da ne kažem i ne uradim sve što znam odjednom, da ostavim i za posle. Shvatio sam šta je čovjek i zato nisam vjerovao nikome iako sam se prikazivao drugačije. Uvijek sam imao bar dvoja vrata za izlaz, ali pamtio sam gdje sam i na koja vrata ušao. Nisam zaboravio juče, ali sam mnogo više vodio računa o danas. O sutra nikad nisam ni razmišljao, jer ono i ne postoji.

Silno sam napredovao. Sve je pošlo mojim tokom, onako kako sam ja htio, svojom sabljom i svojom glavom. Štogod je moglo nisam ga prepuštao slučaju. Mnogo je osvojeno oružjem, ali mnogo i znanjem i pameću.

Rastom moje nove države, jačao sam i ja i peo se do skoro samog vrha vlasti. Širilo se Carstvo na sve strane, na mnoge različite narode i kulture. Znao sam da je lakše sve to osvojiti, nego ga zadržati, urediti, vladati. Za to je bila potrebna glava, više nego sablja, mada je i ona bila uvek pripravna.

Umeo sam da se uživim u ulogu poraženog, jer sam i sam tako počeo. Uvjek sam znao šta fali pobeđenom.

Zato sam svuda ljudima olakšavao život. Pravio puteve i mostove, medrese i hanove, džamije javno, a crkve tajno. I za mog sam Makarija izdao berat da bude patrijarh, da oživi Pećku Patrijaršiju, ali da pazi šta radi, da ne uzbunjuje narod. I pazio je, dobar je bio.

Moj soko, moj Sokolović!

 

Stalno sam se učio vještini vladanja. Lako je vladati, samo budi pravedan. Ne daj im previše, ljudi su, pokvariće se to. Ali daj im tako da se svako ponaosob oseti najvoljenijim i najpoštovanijim.

Cijenilo je Carstvo moju vjernu službu, sve moje pobjede i u ratu i u miru. Stigoh najzad i do vrha. Tog proleća lično je Sultan hteo da me proizvede u Velikog vezira. Kao u nekoj groznici, ne znam odakle mi dođoše te riječi:

„O Presvijetli, duboko sam vam zahvalan na tolikoj počasti. Ali imam jednu želju koja će još više uzdići naše Carstvo. Neka ta prevelika čast za mene bude baš na veliki slovenski praznik, Vidovdan. Na dan naše velike bitke protiv nevernika. Nek to bude dokaz neuništivosti i beskrajnog trajanja i praštanja našeg Carstva!“

Mudri Sultan me je dugo ćuteći gledao, prebirajući brojanicu. Ništa mu se nije vidjelo na licu. Na kraju, u uglu usana pojavi se nešto kao osmjeh, koji je sve razumio. Pristade i otpusti me od sebe.

Tog sam trena bio srećan kao da sam pod onim svojim prvim drvetom, na mojoj livadi u Sokolovićima.

Od tad pa na dalje ni nebo mi nije bilo granica. Gde nije moglo lijepim, moralo se ratovati.

Za onaj Siget smo se baš mlatili. Branili ga i Rvati. Zarobimo na kraju i njihovog onog Šubića Zrinskog. Junači se Ban, nešće ni da sjedne. Nudim mu ja da pređe nama, poturam pod nos baklave, tufahije, urmašice i ćeten halvu.

„Čestiti Bane, dobro ste se držali. Ali što džabe da gubite glave. Turska je velika sila, uređen svijet, zavladaće svukdijer. Ume da poštuje takve junake kao što ste vi, pri-klonite se, pridružite se, valjaće svima, i nama i vama.“

„Veliki pašo, što bi vaši Srbi rekli, ne mijenjam ja vjeru za večeru. A i moj Papa je jači od vašega Alaha, pomoći će mi, znam to. Naša je vjera jača od vaše!“

„Ma šta ti je vjera, moj Nikola? Magla, eto što je! Lagani vjetar i nesta je. Nego, ne igraj se glavom, sve je ljepše dok je ona na ramenu. Mi slovenski isti jezik govorimo, treba da se pomažemo, a ne da se satiremo jer smo kao, druge vjere.“

„Veliki Veziru, i sad se vidi da ne govorimo istim jezikom. Ja rekoh što sam imao, a vi radite što vam je volja!“

„Eee, Nikola, griješiš, brate, ništa ti tom svojom glavom nijesi razumeo. Al', ako ti nećeš, ja ću baš tvojom glavom da se okoristim. Poslaću je Presvijetlom Sultanu, kao dokaz odanosti, a ti putuj dalje bez nje.“

Doduše, pod tim Sigetom moglo je sve da pođe naopako. Iznenada mi se oprosti od duše prvi moj sultan, Sulejman I Veličanstveni. U zlo doba, usred bitke kojoj se kraj nije vidjeo. Srećom i pameću, bio sam spreman i za takve stvari.

Rahmetli Sulejman još je bio s nama, kad sam javio svome tastu Selimu da se sretnemo u Beogradu i da preuzme Carstvo. Uz tasta mi je dalje, bilo lakše. „Dobro je kad sve ostane u porodici.“ Reče zadovoljno moja hanuma Ismihan.

Ipak, najmilije od svega mi je bilo što sam mnogo toga izgradio po celom Carstvu, Alah mi pripomože. Jeste to bila i moja obaveza, ali ja sam u građenju istinski uživao. U tome mi je mnogo pomogao moj ljubljeni jermenski brat, plavih očiju i divnog tela. Klasni drug iz školskih dana, mimar Sinan aga. Sa svojih kavkaskih širina doneo je talenat velikog neimara. Sin Ararata poneo je u svojim očima ljepotu kamene plastike hrišćanskih crkava i samo prebacio na kamene mostove kod Višegrada na Drini, na lijepoj Žepi, ili Arslanagića most u Trebinju, na kozju ćupriju u Sarajevu i moj most u Podgorici, pa na medrese i hanove, karavan saraje, skroz tamo do Persije i dole do Egipta.  

Još da mi je da spojim Volgu i Don tamo gore u ruskim stepama, a kod faraona Mediteran sa Crvenim morem, pa da se plovi s kraja na kraj ovog našeg divnog svijeta, mašala!

U tome i jeste snaga ovog velikog Carstva. Skupili su nas sa raznih strana, nas najhrabrije, najpametnije, najsposobnije, raznih vjera i nacija. Tačno je, skupili su nas silom, mimo naše volje, ali evo, mi pravimo velika djela, a to je u krajnjem zbiru svakog životića, ipak ono najvažnije.

Naši nas saplemenici ne ljube, ja to razumijem. Izdali ste, kažu, vjeru, izdali ste narod. Da sam ostao na njihovom mjestu, ja bih isto, ma šta isto, još grđe, niko mi se od neprijatelja glave ne bi nanosao. Možda bih ja postao vođa ustanka, ili patrijarh čak, da sam ostao. Ali nisam, ne svojom voljom. A kad je već tako sudbina htjela, onda sam ja nju uhvatio za rogove i nisam je pušćao nikad više. Jesam se rodio kao Bajica, Bajo, ali sad sam Mehmed i ne bunim se. Zatraži li ta moja sudba, rimski Papa da budem, biću i katolik, ali veći od svih.

Jer ja sam soko, Sokolović, Mehmed paša! Božiji iksan.

 

         

   „Bajice sine, Bajo, mili moj! Probudi se, sine. Opet te neki ljudi čekaju u primaćoj sobi velikoj.“

            „Uuuh, majko... čekaj malo... ne znam gdje sam... Kakav bre, Bajica, rekoh li ti sto puta da me ne zoveš tako! Nemoj me živcirati od sabajle!“

            „E pa sinko, možeš ti biti koliki god veliki vezir, ja te ne mogu zvati Mehmed-paša, pa ubi!“

            „Čim ti kažeš „veliki“, a ne „Veliki“, jasno mi je sve! Džaba mi sav trud da te prevaspitam. Zaludan pos'o, mogao sam i sam to da dokonam.“ Osmehnu se Veliki vezir pomirljivo i nežno poljubi majku. Ona potpuno nesta u njegovom zagrljaju, čvrsto ga privijajući uz sebe, baš kao onda davno kad ga je uzimala iz kolevke.

            „Dobro, majkice, predajem se. Zovi me kako god hoćeš. Al' priznaj sad ti da je ipak bilo dobro što sam te doveo ovdje u ovaj carski grad, u ovu ljepotu.“

            „Ma, da si ti mene živ i zdrav, dijete, lijepo je meni bilo i u onim našim kršinama, međ' vucima i orlušinama! Važno mi je da si ti srećan i da smo, poslije svega, zajedno.“

„Nego, majka, znaš li šta mi je nešto palo naum? Odavno nijesam jeo tvoje popare za doručak. Ovi moji znaju sve da zgotove. I pilav, elbasan tavu, izmir kofte, kimali pogačice, kebab i burek, al' im popara nekako ne ide od ruke. Jel' ti nije teško da...?“

            „Iiih, dijete, pobogu si! Kako teško!? Evo sad ću ja, očas posla! Imam i divnog sira i skorupa. Nije k'o naš, al' valjaće! “ 

             „Nije mi treb'o onaj treći tanjir popare.“ Poluglasno odhukuje Veliki vezir. Namesti se nekako na jastucima svoje omiljene divanhane. Pogled mu skliznu preko krošnji drveća na hiljade sunaca koji su se mreškali na vodi Bosfora. U oktobru je ova slika najlepša. Sve češće voli da se osami baš na ovom mestu. 

Prenu se na kraju iz uživanja, seti se da je dozvolio da uđu ti molioci, derviši iz Bosne. Trojica ih je, polegli po podu ispod njegovih nogu. Zalegli mučenici, k'o da nikad neće ustati, izravnali se sa tepihom, ne dišu, jadni.

Dade znak da se usprave. Po utvrđenom redu krenuše sa titulisanjem, pohvalama Carstvu, Sultanu i Velikom veziru.

Gleda ih paša, obradovao se zemljacima, protokol ne dozvoljava da to i pokaže, ali misli se same slažu.

            „Iih, kakvi su, sunce im žarko! Tačno ih po nosu vidim da su moji. Kako su se samo lijepo doćerali i nakitili. Pa já, neće da se brukaju u tuđem svijetu. Lijepo, lijepo, najvolim kad mi ovako doćerani dođu. A ne ko da su neki adrapovci, da nema pašče zašta da ih ujede!... Šta li mi to ovaj prinosi? Poklon neki, šta li? Svila vezena zlatnim koncem! Uuuu, baš su se potrudili. Samo šta je to u sredini izvezeno, ne vidim dobro. Liči mi na... da l' je moguće!?!... KRST!... šta... kako!?“

            „Allaaahu akbaaar! Smrt kaurinu!“ Brže od pogleda mladi derviš nožem izvučenim iz čizme, udari pašu posred grudi. Jasno se čuo zvuk čelika koji lomi grudnu kost. Nije stigao da zada drugi udarac, vezirova straža ga je već isekla, kao i dvojicu njegovih drugova. 

U trenu soba se ispunila desetinama naoružanih ljudi, uz vrisku i unezverenu galamu. Lični Vezirov lekar već je bio nad njim, stiskajući sa obe ruke ranu na grudima, iz koje je neumitno odlazila krv, kao i sjaj iz Vezirovih, sad već staklastih očiju. Otvarao je usta iz kojih je izlazilo nešto sasvim nerazumljivo:

            „Još samo malo popare... da se dosoli... pa u Jedrene... još malo kajmaka... do mimar Sinanove džamije... pa uzvodno Maricom do Trnova... dobar ti ovaj sir, majko... preko Kosova polja i božura... do Mileševe... Sveti Savo otkud ti... ne mogu, neću... pa na Uvac... ne daj me tata... aaa, evo ga i Rudo... neću... 'ajde tamo... neću...

Bajice sine...

Bajo...

B...“    

PODELITE OVAJ TEKST NA: