САН  О  СЛАВИ

Да, јесам Србин, па шта!? Као да је то најважније у овом нашем животу. У овом нашем кратком, лепом животићу! Он мине очас посла. Док се окренеш, нема га више. Шта си урадио, урадио, друге ти прилике нема. Ја сам се трудио да урадим што више, да стекнем, да скућим. А стекао сам и скућио вала, подоста. Кукавни би кукали, како није био вакат за ово, да оно не треба данас но сјутра, не тамо, то је туђа вјера, не с њим, није он наше горе лист. Нисам их никад слушао, јер ја нисам кукаван, но соко, Соколовић!

Али признајем, лако ми је сад мудроват', из ових даљина.

На почетку, давно, није било лако. Ма шта причам... шта лако, претешко је било, страшно, најстрашније. Кад су ме отргли из моје Милешеве и од мог Бијелог анђела, из мојих Соколовића, од матере, од оца, од мога дрвећа, од моје траве, мислио сам дошао је крај свему, па и животу. Нови неки људи, строги и опасни, неразумљиви језик, непознати предели, биљке и животиње. И небо к'о да је било другојачије. Од силног страха нисам имао времена кад ни да заплачем. Потпуно сам обамро, препустио се јачој сили, остало је само тело као пуста љуштура, празно начисто.

Заиста, потпуно празан сам био кад најзад стигосмо пред градску капију великога неког мјеста. Једрене, рекоше да се зове.

Чим закорачисмо унутра, оно моје празно поче да се пуни. Нису стизале очи све да виде, руке све да додирну, ноге све да опкораче. Гомила неког разног народа, и црног и бијелог и жутог. Сви занети својим послом, тргују, купују, продају, граде, разграђују, подваљују, краду, варају. Па онда опет умилно, слаткоречиво, или свађалачки пркосно, упорно док не остваре свој наум. У свој тој вреви и множини свега и свачега, ја сам схватио да живот ипак постоји и даље. На други начин, много богатији и занимљивији него што сам дотад знао.

Крену и школа. Почесмо да разумијевамо и тај туђи језик, и што су они људи црни, а што је овај преварио онога и како нешто може да се израчуна, нацрта, направи, прода, заради, освоји, завлада, казни, запамти. Учење ми је било лако и забавно, знања ми никад није било доста. Схватио сам све то и као такмичење са осталом дјецом. Пошто сам их редовно све побјеђивао, мој је свијет бивао све љепши и срећнији. Већ кад сам по неколико пута видео једно дрво и једну ливаду, они су намах постали моје дрво и моја ливада. С небом нисам имао велике муке. Оно је овдје исто као и изнад мојих Соколовића. Могло је и да се дише, да се окупа, запјева, поигра.

Знао сам, ја сам опет био ја. Можда мало другојачији него онај од пре, али познавао сам и разумео обојицу „ја“.

У животу се иначе све мијења. И гора и вода, па што не би и човјек. Вољно или невољно, у суштини, мала је разлика. Важно је само препознати шта је то што ти твој мали, велики животић нуди.

А нудило се, богами, много. Научио сам да будем и ратник и дипломата и благајник и саветник. Да лепо говорим, још пажљивије да слушам. Да не кажем и не урадим све што знам одједном, да оставим и за после. Схватио сам шта је човјек и зато нисам вјеровао никоме иако сам се приказивао другачије. Увијек сам имао бар двоја врата за излаз, али памтио сам гдје сам и на која врата ушао. Нисам заборавио јуче, али сам много више водио рачуна о данас. О сутра никад нисам ни размишљао, јер оно и не постоји.

Силно сам напредовао. Све је пошло мојим током, онако како сам ја хтио, својом сабљом и својом главом. Штогод је могло нисам га препуштао случају. Много је освојено оружјем, али много и знањем и памећу.

Растом моје нове државе, јачао сам и ја и пео се до скоро самог врха власти. Ширило се Царство на све стране, на многе различите народе и културе. Знао сам да је лакше све то освојити, него га задржати, уредити, владати. За то је била потребна глава, више него сабља, мада је и она била увек приправна.

Умео сам да се уживим у улогу пораженог, јер сам и сам тако почео. Увјек сам знао шта фали побеђеном.

Зато сам свуда људима олакшавао живот. Правио путеве и мостове, медресе и ханове, џамије јавно, а цркве тајно. И за мог сам Макарија издао берат да буде патријарх, да оживи Пећку Патријаршију, али да пази шта ради, да не узбуњује народ. И пазио је, добар је био.

Мој соко, мој Соколовић!

 

Стално сам се учио вјештини владања. Лако је владати, само буди праведан. Не дај им превише, људи су, поквариће се то. Али дај им тако да се свако понаособ осети највољенијим и најпоштованијим.

Цијенило је Царство моју вјерну службу, све моје побједе и у рату и у миру. Стигох најзад и до врха. Тог пролећа лично је Султан хтео да ме произведе у Великог везира. Као у некој грозници, не знам одакле ми дођоше те ријечи:

„О Пресвијетли, дубоко сам вам захвалан на толикој почасти. Али имам једну жељу која ће још више уздићи наше Царство. Нека та превелика част за мене буде баш на велики словенски празник, Видовдан. На дан наше велике битке против неверника. Нек то буде доказ неуништивости и бескрајног трајања и праштања нашег Царства!“

Мудри Султан ме је дуго ћутећи гледао, пребирајући бројаницу. Ништа му се није видјело на лицу. На крају, у углу усана појави се нешто као осмјех, који је све разумио. Пристаде и отпусти ме од себе.

Тог сам трена био срећан као да сам под оним својим првим дрветом, на мојој ливади у Соколовићима.

Од тад па на даље ни небо ми није било граница. Где није могло лијепим, морало се ратовати.

За онај Сигет смо се баш млатили. Бранили га и Рвати. Заробимо на крају и њиховог оног Шубића Зринског. Јуначи се Бан, нешће ни да сједне. Нудим му ја да пређе нама, потурам под нос баклаве, туфахије, урмашице и ћетен халву.

„Честити Бане, добро сте се држали. Али што џабе да губите главе. Турска је велика сила, уређен свијет, завладаће свукдијер. Уме да поштује такве јунаке као што сте ви, при-клоните се, придружите се, ваљаће свима, и нама и вама.“

„Велики пашо, што би ваши Срби рекли, не мијењам ја вјеру за вечеру. А и мој Папа је јачи од вашега Алаха, помоћи ће ми, знам то. Наша је вјера јача од ваше!“

„Ма шта ти је вјера, мој Никола? Магла, ето што је! Лагани вјетар и неста је. Него, не играј се главом, све је љепше док је она на рамену. Ми словенски исти језик говоримо, треба да се помажемо, а не да се сатиремо јер смо као, друге вјере.“

„Велики Везиру, и сад се види да не говоримо истим језиком. Ја рекох што сам имао, а ви радите што вам је воља!“

„Еее, Никола, гријешиш, брате, ништа ти том својом главом нијеси разумео. Ал', ако ти нећеш, ја ћу баш твојом главом да се окористим. Послаћу је Пресвијетлом Султану, као доказ оданости, а ти путуј даље без ње.“

Додуше, под тим Сигетом могло је све да пође наопако. Изненада ми се опрости од душе први мој султан, Сулејман I Величанствени. У зло доба, усред битке којој се крај није видјео. Срећом и памећу, био сам спреман и за такве ствари.

Рахметли Сулејман још је био с нама, кад сам јавио своме тасту Селиму да се сретнемо у Београду и да преузме Царство. Уз таста ми је даље, било лакше. „Добро је кад све остане у породици.“ Рече задовољно моја ханума Исмихан.

Ипак, најмилије од свега ми је било што сам много тога изградио по целом Царству, Алах ми припоможе. Јесте то била и моја обавеза, али ја сам у грађењу истински уживао. У томе ми је много помогао мој љубљени јерменски брат, плавих очију и дивног тела. Класни друг из школских дана, мимар Синан ага. Са својих кавкаских ширина донео је таленат великог неимара. Син Арарата понео је у својим очима љепоту камене пластике хришћанских цркава и само пребацио на камене мостове код Вишеграда на Дрини, на лијепој Жепи, или Арсланагића мост у Требињу, на козју ћуприју у Сарајеву и мој мост у Подгорици, па на медресе и ханове, караван сараје, скроз тамо до Персије и доле до Египта.  

Још да ми је да спојим Волгу и Дон тамо горе у руским степама, а код фараона Медитеран са Црвеним морем, па да се плови с краја на крај овог нашег дивног свијета, машала!

У томе и јесте снага овог великог Царства. Скупили су нас са разних страна, нас најхрабрије, најпаметније, најспособније, разних вјера и нација. Тачно је, скупили су нас силом, мимо наше воље, али ево, ми правимо велика дјела, а то је у крајњем збиру сваког животића, ипак оно најважније.

Наши нас саплеменици не љубе, ја то разумијем. Издали сте, кажу, вјеру, издали сте народ. Да сам остао на њиховом мјесту, ја бих исто, ма шта исто, још грђе, нико ми се од непријатеља главе не би наносао. Можда бих ја постао вођа устанка, или патријарх чак, да сам остао. Али нисам, не својом вољом. А кад је већ тако судбина хтјела, онда сам ја њу ухватио за рогове и нисам је пушћао никад више. Јесам се родио као Бајица, Бајо, али сад сам Мехмед и не буним се. Затражи ли та моја судба, римски Папа да будем, бићу и католик, али већи од свих.

Јер ја сам соко, Соколовић, Мехмед паша! Божији иксан.

 

         

   „Бајице сине, Бајо, мили мој! Пробуди се, сине. Опет те неки људи чекају у примаћој соби великој.“

            „Ууух, мајко... чекај мало... не знам гдје сам... Какав бре, Бајица, рекох ли ти сто пута да ме не зовеш тако! Немој ме живцирати од сабајле!“

            „Е па синко, можеш ти бити колики год велики везир, ја те не могу звати Мехмед-паша, па уби!“

            „Чим ти кажеш „велики“, а не „Велики“, јасно ми је све! Џаба ми сав труд да те преваспитам. Залудан пос'о, могао сам и сам то да доконам.“ Осмехну се Велики везир помирљиво и нежно пољуби мајку. Она потпуно неста у његовом загрљају, чврсто га привијајући уз себе, баш као онда давно кад га је узимала из колевке.

            „Добро, мајкице, предајем се. Зови ме како год хоћеш. Ал' признај сад ти да је ипак било добро што сам те довео овдје у овај царски град, у ову љепоту.“

            „Ма, да си ти мене жив и здрав, дијете, лијепо је мени било и у оним нашим кршинама, међ' вуцима и орлушинама! Важно ми је да си ти срећан и да смо, послије свега, заједно.“

„Него, мајка, знаш ли шта ми је нешто пало наум? Одавно нијесам јео твоје попаре за доручак. Ови моји знају све да зготове. И пилав, елбасан таву, измир кофте, кимали погачице, кебаб и бурек, ал' им попара некако не иде од руке. Јел' ти није тешко да...?“

            „Ииих, дијете, побогу си! Како тешко!? Ево сад ћу ја, очас посла! Имам и дивног сира и скорупа. Није к'о наш, ал' ваљаће! “ 

             „Није ми треб'о онај трећи тањир попаре.“ Полугласно одхукује Велики везир. Намести се некако на јастуцима своје омиљене диванхане. Поглед му склизну преко крошњи дрвећа на хиљаде сунаца који су се мрешкали на води Босфора. У октобру је ова слика најлепша. Све чешће воли да се осами баш на овом месту. 

Прену се на крају из уживања, сети се да је дозволио да уђу ти молиоци, дервиши из Босне. Тројица их је, полегли по поду испод његових ногу. Залегли мученици, к'о да никад неће устати, изравнали се са тепихом, не дишу, јадни.

Даде знак да се усправе. По утврђеном реду кренуше са титулисањем, похвалама Царству, Султану и Великом везиру.

Гледа их паша, обрадовао се земљацима, протокол не дозвољава да то и покаже, али мисли се саме слажу.

            „Иих, какви су, сунце им жарко! Тачно их по носу видим да су моји. Како су се само лијепо доћерали и накитили. Па ја́, неће да се брукају у туђем свијету. Лијепо, лијепо, најволим кад ми овако доћерани дођу. А не ко да су неки адраповци, да нема пашче зашта да их уједе!... Шта ли ми то овај приноси? Поклон неки, шта ли? Свила везена златним концем! Уууу, баш су се потрудили. Само шта је то у средини извезено, не видим добро. Личи ми на... да л' је могуће!?!... КРСТ!... шта... како!?“

            „Аллаааху акбааар! Смрт каурину!“ Брже од погледа млади дервиш ножем извученим из чизме, удари пашу посред груди. Јасно се чуо звук челика који ломи грудну кост. Није стигао да зада други ударац, везирова стража га је већ исекла, као и двојицу његових другова. 

У трену соба се испунила десетинама наоружаних људи, уз вриску и унезверену галаму. Лични Везиров лекар већ је био над њим, стискајући са обе руке рану на грудима, из које је неумитно одлазила крв, као и сјај из Везирових, сад већ стакластих очију. Отварао је уста из којих је излазило нешто сасвим неразумљиво:

            „Још само мало попаре... да се досоли... па у Једрене... још мало кајмака... до мимар Синанове џамије... па узводно Марицом до Трнова... добар ти овај сир, мајко... преко Косова поља и божура... до Милешеве... Свети Саво откуд ти... не могу, нећу... па на Увац... не дај ме тата... ааа, ево га и Рудо... нећу... 'ајде тамо... нећу...

Бајице сине...

Бајо...

Б...“    

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: