TIHOVANjEM O JUNAŠTVU OVOG DOBA             

(Nikola Aleksandar Marić, Junačko tihovanje, Poetikum, Kraljevo, 2020)

 piše: Milica Milenković

Autorku ovih redova uvek obraduju naslovi pesnika čije stvaranje prati duži niz godina, a takvim imenima pripada i Aleksandar Marić iz Kraljeva, pesnik, kritičar, osnivač i urednik izdavačke kuće Poetikum (uz Ivana Novčića), kao jedan od onih (post)neovizantinaca čiji se izraz u okvirima lične poetike dopisuje i ispisuje poput svojevrsnog pesničkog letopisa svih ovih godina. Upravo tom nizu njegovih zbirki pesama posebnu notu daje i nova knjiga Junačko tihovanje objavljena u Poetikumu kao lični pečat i lični pozdrav urednika svojim  i čitaocima ovog pesničkog univerzuma.

Pre nekoliko godina ispisujući pogovor za njegovu knjigu Vizantijski višeboj (nagrada „Gordana Todorović“ 2014/2015), zapazila sam da Marić svojom poezijom traga za odgovorima položaja čoveka u njegoševskom ljetopisu opširnom vječnosti, za odgovorom koji se naslućuje i nazire kroz opšte tokove istorije, kroz uspon i pad carstva i pesnika u njemu, ali i običnog čoveka, skrušenika pred oltarom ukorenjenim i okrenutim ka istoku. Da li se posle pola decenije nešto promenilo? Nije se promenilo ni u tokovima istorije, a ni u izrazu pesnika Marića koji je sa svakom svojom knjigom na jednoj impozantnoj visini našeg pesništva kao da je sazidao sopstvenu tvrđavu, junački je braneći, dozvoljavajući čitaocima da u nju uđu samo onda kada misli da je došlo vreme za to. A ovog puta došlo je vreme za to, potvrđuje njegova nova knjiga.

U kakve se tišine spustio i kako je to kada junaci tihuju, kroz Prolog, istoimeni ciklus Junačko tihovanje i Epilog, kazuje nam Marić ispisujući još jednu knjigu poetske suštine, pevajući o vremenu u kojem smo i u kojem živimo iz ugla nas samih koji: „Hodamo/ kao po vazduhu“, „Hodamo/ Dok prazne se baterije“,

„Hodamo

Kroz kapije

Razmandaljene

Proklete avlije, tamnice

Memljive u kojoj kosti trunu

Bastilje, Jasenovca, Aušvica

Gulaga ili Gvantanama...“

 

da bi prešao sa lirskog mi na ja, i progovorio o snu i javi, o biću i nebiću, veri i sumnji, mestu anđela vodiča pred četama nas večitih hodača kroz hodnike vremena u kojima kao naše najveće nacionalno blago ćute i tihuju preci, junaci svog i našeg doba. To su oni čija su imena i u naslovima pesama: Miloš Vojinović, Miloš Obilić, Sibinjanin Janko, Kosovac Jovan, Musić Stevan, Banović Strahinja, Boško Jugović, Ivan Kosančić, Milan Toplica, Kosovka devojka, Knez Lazar, Romil Ravanički, Grigorije Gornjački, Andrej Sinait, Filip Višnjić, Kraljević Marko, Orlović Pavle, Despot Stefan, Sveti Roman, Isija Srbin, Sveti Sava. Sve njih objedinjuju imena Apostola Petra i Pavla iz prološke i epiloške pesme zbirke. Pesnik tihuje sa njima spuštajući se u srce junaštva našeg poezisa odakle peva o ovom vremenu sada, o istoriji u kojoj se arhetipski vezuju teme i motivi za spomenuta imena sa jasnim ciljem preispitivanja našeg položaja u savremenom dobu.

Junak do junaka, kosovski borci, nisu tek tako odabrana tema za ovo vreme sada, nisu tek tako izvučeni iz konteksta naše epske poezije – oni su odličan autoritativni glas koji može i sme da progovori o udesima našeg naroda, da zapoje lament nad Kosovom ili celim srpstvom. Iako ne eksplicitna u toj ravni, ova zbirka pesama u sebi sadrži Kosovski mit i Kosovski zavet u svoj njegovoj punoći. Otuda se i zakosovsko bdenje u maloj keliji u kojoj brat traži brata, a sestra sestru, može očitati kao unutrašnji nevid, mrak u koji smo se sabili neznajući kuda ćemo. Opominju nas jedino Božji znaci praveći saće oko ikone, pokazujući nam likove svetaca kao jedinu istinitu svetlost i put.

Junačko tihovanje Aleksandra Marića je ona zbirka pesama koja se retko dogodi i čitaocima i pesniku. Ona uzima jedan jasan oblik kulturološkog i istorijskog nasleđa, kako našeg nacionalnog tako i pravoslavnog, i prevodi ga na savremeni jezik ukazujući na doba u kojem bi valjalo često se podsećati epskih junaka i predaka koji su dali život za našu zemlju. Kuda god da krenemo, kuda god da hodamo, oni su uvek uz nas na duhovnim putevima našeg jastva. Ponekad ćute, a ponekad govore. Retko tihuju. Zato je glagol tihovati srećno izabran da opiše svu našu nesreću. Zato što su nad njom i junaci utihnuli. Nadajmo se ne zadugo.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: