ТИХОВАЊЕМ О ЈУНАШТВУ ОВОГ ДОБА             

(Никола Александар Марић, Јуначко тиховање, Поетикум, Краљево, 2020)

 пише: Милица Миленковић

Ауторку ових редова увек обрадују наслови песника чије стварање прати дужи низ година, а таквим именима припада и Александар Марић из Краљева, песник, критичар, оснивач и уредник издавачке куће Поетикум (уз Ивана Новчића), као један од оних (пост)неовизантинаца чији се израз у оквирима личне поетике дописује и исписује попут својеврсног песничког летописа свих ових година. Управо том низу његових збирки песама посебну ноту даје и нова књига Јуначко тиховање објављена у Поетикуму као лични печат и лични поздрав уредника својим  и читаоцима овог песничког универзума.

Пре неколико година исписујући поговор за његову књигу Византијски вишебој (награда „Гордана Тодоровић“ 2014/2015), запазила сам да Марић својом поезијом трага за одговорима положаја човека у његошевском љетопису опширном вјечности, за одговором који се наслућује и назире кроз опште токове историје, кроз успон и пад царства и песника у њему, али и обичног човека, скрушеника пред олтаром укорењеним и окренутим ка истоку. Да ли се после пола деценије нешто променило? Није се променило ни у токовима историје, а ни у изразу песника Марића који је са сваком својом књигом на једној импозантној висини нашег песништва као да је сазидао сопствену тврђаву, јуначки је бранећи, дозвољавајући читаоцима да у њу уђу само онда када мисли да је дошло време за то. А овог пута дошло је време за то, потврђује његова нова књига.

У какве се тишине спустио и како је то када јунаци тихују, кроз Пролог, истоимени циклус Јуначко тиховање и Епилог, казује нам Марић исписујући још једну књигу поетске суштине, певајући о времену у којем смо и у којем живимо из угла нас самих који: „Ходамо/ као по ваздуху“, „Ходамо/ Док празне се батерије“,

„Ходамо

Кроз капије

Размандаљене

Проклете авлије, тамнице

Мемљиве у којој кости труну

Бастиље, Јасеновца, Аушвица

Гулага или Гвантанама...“

 

да би прешао са лирског ми на ја, и проговорио о сну и јави, о бићу и небићу, вери и сумњи, месту анђела водича пред четама нас вечитих ходача кроз ходнике времена у којима као наше највеће национално благо ћуте и тихују преци, јунаци свог и нашег доба. То су они чија су имена и у насловима песама: Милош Војиновић, Милош Обилић, Сибињанин Јанко, Косовац Јован, Мусић Стеван, Бановић Страхиња, Бошко Југовић, Иван Косанчић, Милан Топлица, Косовка девојка, Кнез Лазар, Ромил Раванички, Григорије Горњачки, Андреј Синаит, Филип Вишњић, Краљевић Марко, Орловић Павле, Деспот Стефан, Свети Роман, Исија Србин, Свети Сава. Све њих обједињују имена Апостола Петра и Павла из пролошке и епилошке песме збирке. Песник тихује са њима спуштајући се у срце јунаштва нашег поезиса одакле пева о овом времену сада, о историји у којој се архетипски везују теме и мотиви за споменута имена са јасним циљем преиспитивања нашег положаја у савременом добу.

Јунак до јунака, косовски борци, нису тек тако одабрана тема за ово време сада, нису тек тако извучени из контекста наше епске поезије – они су одличан ауторитативни глас који може и сме да проговори о удесима нашег народа, да запоје ламент над Косовом или целим српством. Иако не експлицитна у тој равни, ова збирка песама у себи садржи Косовски мит и Косовски завет у свој његовој пуноћи. Отуда се и закосовско бдење у малој келији у којој брат тражи брата, а сестра сестру, може очитати као унутрашњи невид, мрак у који смо се сабили незнајући куда ћемо. Опомињу нас једино Божји знаци правећи саће око иконе, показујући нам ликове светаца као једину истиниту светлост и пут.

Јуначко тиховање Александра Марића је она збирка песама која се ретко догоди и читаоцима и песнику. Она узима један јасан облик културолошког и историјског наслеђа, како нашег националног тако и православног, и преводи га на савремени језик указујући на доба у којем би ваљало често се подсећати епских јунака и предака који су дали живот за нашу земљу. Куда год да кренемо, куда год да ходамо, они су увек уз нас на духовним путевима нашег јаства. Понекад ћуте, а понекад говоре. Ретко тихују. Зато је глагол тиховати срећно изабран да опише сву нашу несрећу. Зато што су над њом и јунаци утихнули. Надајмо се не задуго.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: