SORABI U VANVREMENU - odlomak 3 

...U cik zore, pri samom kretanju nađe ih glasnik kralja Ladislava. Predade poruku koja je glasila: njegovo Veličanstvo kralj Ladislav IV čeka ih u gradu Mačvi. Odatle će sledeće jutro odjahati u lov. Stigao je predhodnog dana u suton, i izrazio je svoju zabrinutost sto mu se zet još nije pridružio.

Beše proteklo već petnaestak godina od njihovog poznanstva. Istina, okolnosti tog upoznavanja nisu im baš išle na ruku, ali srećom sve se dobro završilo. Bilo je to vreme kad je kralju Urošu uveliko dozlogrdilo da ide Beli, Ladislavljevom dedi, na poklonjenje. Budući da su unutrašnje trzavice i borbe oko prestola, dvojice Belinih sinova, kulminirale, usudio se da udari na mačvansku banovinu. Cilj mu nije bilo teritorijalno proširenje, već razrešenje vazalnog odnosa. Ali Bela posla pomoć, pa srpska vojska doživi totalni poraz, a Uroša i starijeg sina mu, Dragutina, zarobiše. Bila je to velika sramota za srpstvo, jer pored kralja i kraljevića i dosta vlastele, Ugari zarobiše i zastavu i zlatni krst…Jedino dobro u celoj priči beše upoznavanje dvojice mladih kraljeva. Ladislav, praktično dete od deset godina, pronađe društvo u Dragutinu, kao u starijem bratu, možda čak i ocu, iako je razlika između njih bila svega desetak godina.Dete kraljević od sopstvenog oca nije dobio nijedan blag pogled, niti naslutu ljubavi. Stevan V. beše čovek izuzetno teške naravi, koga se plašio i njegov otac, ali i cela familija. Ana, Stevanova sestra, po njegovom krunisanju, zajedno sa grupom velikaša koji su podržavali pokojnog joj oca, pobeže u Češku. Otac joj je na samrti poverio mač, Ugarsku krunu i razne druge dragocenosti koje nije želeo da dopadnu sinu u ruke. Stevanova vladavina ne potraja dugo, jer je ubrzo umro. Na presto dođe Ladislav, još uvek dete. Sukobi u samoj porodici, loše su delovali na budućeg kralja, željnog pažnje ali i saveta zrelog, pametnog čoveka. S druge strane, obojica su tražili svoje mesto pod suncem. U dugim razgovorima sa Ladislavom, savetujući njega, a videvši i borbu za vlast kod Ugara, negde mu se i probudiše želje da požuri oca i sam sedne na presto.

Oženivši se Katalinom Arpad, Ladislavljevom sestrom, ojačaše prijateljstvo i rodbinskom vezom. U svakom slučaju, splet okolnosti poveza dva čoveka čvrsto,i taj se odnos ne promeni za sve vreme Ladislavove vladavine.

Ugarski kralj ga dočeka kao brata. I znao je Dragutin da to nije samo zbog Kataline, već zbog iskrene privrženosti njemu samom. Bilo je i previše tema za razgovor. Koliko god da se trudio da se usresredi na razgovor, jedan deo njega ostao je na onoj livadi sa čudnom, prelepom ženom. Tu, u brdima, napravio je Ladislav letnjikovac gde su odsedali kad su bili u lovu. Podseti ga da bi bilo bolje da su se tamo našli. Dragutin mu ispriča da se tamo zadržao, da ga to mesto jako privlači i izvini se na kašnjenju. Reče da nije lovio, ali jahao je i tražio smiraj pred buran period koji se tek očekuje. Da li je još nešto između redova čuo u njegovom glasu, naslutio u pogledu, tek - Ladislav mu reče da će mu biti jako drago da taj prostor sa lovištem prihvati kao mali dar. Ionako razmišlja da mu jedan veći prostor u tom potezu pokloni. Ove reči Dragutina zatekoše nespremnog. Potvrdi mu samo ono što je već znao-prijatelj je često bitniji od brata. U tom trenutku o bratu nije mogao ni da razmišlja, bolelo je i previše. Njegovi odnosi sa bratom Milutinom ponovo su se pogoršali. I eto, to bi poslednji sunčan dan njegovog dotadašnjeg života.

Nije bilo dužeg zadržavanja u Mačvi. Vojska se sakupljala pod Šar planinom i čekala svog kralja. Koliko god da se trudio da ga odagna, u glavi mu je stalno odzvanjao glas crvenokose žene. A sa sumnjom se ne ide u rat, znao je. Sačekao je vizantijskog prebega, vojvodu Kotanicu, i tek onda se usudio da prodre dublje vizantijsku teritoriju. Sve mu je išlo pod ruku. U savezu sa Anžujcima, lagano su prodirali duboko u Makedoniju, do grada Sera. A onda se sve okrenu naglavce... Vizantijska vojska porazi Karla, nakon čega se cela sila okrenu prema Srbima, što ih natera na povlačenje. Ne samo da je bio prinuđen da se povlači iz osvojenih teritorija, već i da brani srpsku teritoriju. Vizantijci stigoše do Lipljana, ali sila beše prevelika, nezaustavljiva. Želeli su da Srbiju slome potpuno, da je ponovo stave u vazalni položaj, a srpskog kralja za vazala.

Srpska vojska se povukla. Ali pretnja je ostala. Srpski kralj bačen je na paklene muke. Znao je da se mora obratiti bratu za pomoć. Dozvoljavao je samo Dimitriju da mu priđe. Povukao se u svoj dvorac u gradu Jeleču. Vodio monologe, naglas pričao. i pored najbolje volje, Dimitrije nije mogao da pohvata o čemu gospodar govori. Iskreno se bojao za njegov razum. Nedelju dana pre nego što je trebalo da se nađe sa Milutinom, bilo je neizdrživo. Nije silazio sa kobile, koju je terao po gorama, lovio, a ljude rasterivao od sebe. Još se nije dešavalo da je kralj bez pratnje bio u lovu ili bilo gde van dvora. A Dragutin,sa onim napravljenim presedanom na lovištima Tamnave, skoro da nije dozvoljavao pratnju. Začudo, nova kobila mogla je da prođe gde ni jedan drugi konj nije. Često bi pratnju samo ostavio za sobom i produžio dalje sam. Posebno ovaj teren Jeleče bio je pogodan za to. Na mnogim mestima se teško i peške moglo probijati. Dimitrije se mučio, ne znajući kako da mu pomogne. Na svoju ruku naredi da Međedicu odvedu iz štale. Ako kralj bude pitao,kopito je bilo povređeno. Želeo je da ga zadrži bar jednom unutra i sazna konačno šta ga muči. Međedica se propinjala, jedva su je četiri čoveka obuzdala i zatvorila.

Ali to ne zaustavi kralja. Uzjaha svog vranca i odjaha. Čim je čuo šta se desilo, Dimitrije pokupi nekolicinu ljudi i krenu za njim. Na pola dana hoda, već je izgubio nadu da će ga stići. Obilazio je staze po kojima ga je uvek pratio. Nije bilo mesta na kojem zajedno već nisu bili.

Jeleč je bio neosvojiva tvrđava. Ugašeni vulkan na planini Rogozni. Gledajući iz podnožja, delovalo je nemoguće joj prići. Ne na konju, već i peške. Stene su bile klizave, vulkanske. Na pojedinim delovima isklesani kao ogromni zubi nekog čudovišta. Specifičan sastav vulkanskog kamena i vrhunski rad talentovanih majstora zadivili bi svakog. Grad podignut na okomitoj steni, dizao se iznad oblaka, doslovno. Opasan jakim zidom sa kulama, u grad se ulazilo sa severozapadne i severoistočne strane. Putevi sakriveni, na prvi pogled, ali i na drugi i treći - delovalo je da je prilaz nemoguć. U podnožju, ispod malog, utvrđenog grada, još jedan, manji gad, Podjeleč sa Spasovom crkvom. Značajan kao neosvojiva tvrđava, preko koga je prolazio karavanski put koji je povezivao Bosnu sa Skopljem i Solunom. Posebno kad je kralj Uroš počeo iskopavanje rudnog bogatstva i kad su tovare iz srebrnih majdana u Brskovui iz kovanica novca prenosili po potrebi po celoj zemlji.

Dragutin je često lovio u okolnim šumama. Put je bio loš, a Dimitrije je znao da je vladar pod velikim pritiskom. Terao je konja, gde se ni peške nije moglo proći. I našao ga je pod starim cerom odvojenim par metara od ulaska u hrastovu šumu. Ležao je nepomično, licem u prašini… U prvom trenutku, prestravljen, pomislio je da je mrtav. Okrenuo ga je da se uveri da li diše. Disao je, iako teško. Dimitrije odahnu, pomišljajući  da ima nade. Noga je imala otvoreni prelom, butna kost je bila napolju, dosta je krvi izgubio. Podveza mu nogu kako je mogao, a jednog momka iz pratnje posla da odrade sve pripreme u odajama za kraljev dolazak. Momci su vranca našli skroz dole kraj reke. Dimitrije mu presudi. Mesec dana Dragutin je bio  u groznici.  Ozbiljne povrede imao je i na kičmi. Pozvani su najbolji doktori. Dimitrije nije dozvolio da vest ode dalje, jer se pribojavao Milutinove reakcije. Poslao je najpoverljivije ljude kao glasnike i do Ladislava, moleći ga da pošalje najbolje vidare. Čak ni kraljicu Katalinu nije obavestio o tačnim dešavanjima. Previše je preuzeo na sebe. Na dobro teško da je moglo izaći… O posledicama nije smeo da razmišlja. Sebi nije mogao da oprosti što ga nije u stopu pratio. Sedeo je kraj njegove postelje i molio se. Kako koji doktor bi ušao, samo bi zavrteo glavom ili mrmljajući prokomentarisao da je samo pitanje vremena kad će mu se muke završiti. Pa, ipak agonija se nastavljala. Zemlju je trebalo braniti, od kralja se očekivalo da preduzme akcije. Od Milutina je stigao odgovorna Dragutinov predlog o neizbežnom sastanku, u vezi prodora Vizantijaca do Lipljana.

 

A kralj nije dolazio svesti. Davali su mu napitke koji su smanjivali bolove, i od kojih mu je san bio mirniji, no, kad bi njihovo dejstvo prestajalo, buncanje se nastavljalo. Ne želeći da to iko sluša, Dimitrije nije dozvoljavao zadržavanje u prostorijama ni sveštenicima iz Spasove crkve. U  gluvo doba noći, ipak jedan od njih dovede mu pred vrata nekog sedog čoveka duge brade, bosonogog, iscepane košulje. Preko ramena je imao okačen platneni zamotuljak. Otac Alimpije reče da su doveli travara o kom su mu pričali. Sa Rogozne je, živi po planinskim pećinama, jedva su ga našli. S proleća je to dosta teško, da je zima, već bi znali gde da ga traže. Čovek nije progovarao. Dimitije se muvao oko njega, zapitkivao. Alimpije ga povuče za rukav da izađu, reče mu da se od takvog čoveka nisu očekivale reči, već dela. Dok je s njim, ne smeju im smetati. Ionako bez ikakve nade, Dimitrije se povuče iz prostorije. Agonija je već predugo trajala. Travar, Vid, zadržao se tri dana i tri noći. Niko osim njega nije bio kraj Dragutinove postelje. Donosili su mu čistu vodu, a od hrane šta je jeo valjda je nosio u svom zavežljaju. Samo bi odmahnuo rukom, ne gledajući ni u kog. Nisi mu mogao ni pretiti, ni moliti ga, ni razgovarati. Kad je u cik prve zore začuo Dragutinovo ječanje, Dimitije je starca odigao sa zemlje, vrišteći da će ga rastrgnuti, ali ovaj nije ni trepnuo. Možda se mogao nazreti neki blagi osmeh, a možda je i to bio samo neki nekontrolisani grč, mimika. U sopstvenoj nemoći, Dimitrije siđe do crkve da se pomoli. U glavi mu je bila kraljeva pojava, orošeno, izmučeno lice pred kraj koji se nazirao. Već se toliko puta susreo sa smrću i nepogrešivo ju je prepoznavao. Molio se za njegovu dušu i pitao se šta sad... Činilo mu se da je i njegov put na kraju. Prazan, bez nade, ne osećajući više ni umor, klečao je prepustivši se molitvenom tihovanju.

Koliko vremena je prošlo? Kad bi se vreme moglo stvarno i izmeriti, a svaki tren zaista proživeti, bila bi to jedna večnost. Dimitrije je želeo da se oprosti sa gospodarom, sa bratom... Šta dalje, nije znao. Ali da ostane sam kraj njegove postelje i kaže mu još po neku, morao je. Svi su mu se sklanjali sa puta, lice mu je bilo kao isklesano. Kad je ušao u bolesničku sobu, starac se bio  spremao da krene. Sve njegove stvari  bile su pokupljene u zavežljaj. Pogledao je Dimitrije u gospodara, a Dragutinovo lice bilo je mirno, kao u najdubljem snu. Zakasnio sam! – očajan, prvo mu je prošlo kroz glavu. Poleteo je prema postelji i bacio se na pod. Potom se pribrao i celivao veliki pečatnik na desnoj ruci. Urlao bi od bola, no, kao da beše zanemeo, samo se klatio širom otvorenih usta. A onda, onda pogleda u kralja, a ovaj mu uzvrati blagim osmehom. Čuda se ponekad i dešavaju...

Iako se opirao, Vida su zadržali u gradu. Greh božiji, smatrao je i Dimitrije, ali nije smeo da rizikuje. Straža ga je dovodila i odvodila. Dragutinovo stanje beše bolje, ali ni govora o tome da je bilo vidljivo zaceljivanje rana. Nije mogao da napravi nijedan pokret, jer mu je kičma bila ozbiljno povređena. To ih je najviše  plašilo. Ako se fizičko stanje donekle i popravilo, psihičko nije sigurno. Nikoga nije trpeo kraj sebe, samo su Vid i Dimitrije mogli da uđu u odaje. Starac nije progovarao, ali i njegovo stanje se pogoršavalo. Kopneo im je pred očima. Videći ga takvog, vladar naredi da ga puste, svoje je odradio. Dimitije mu je nudio zlatnike, hrane, a usput i pretio- ako mu zatreba, a ne nađe li ga, ni mišja rupa mu neće biti dovoljna. I tad prvi put, starac progovori.

-Ozdraviće i bez mene. On zna kako...

Dimitrije zatečen, ne stiže ništa dalje da upita. Kralj, ne želeći da krije nemoć, obavestio je porodicu  i pozvao Milutina da ga poseti. Zemlja ne sme patiti, kralj nije iznad naroda. U tih dva meseca nekadašnja gromada od čoveka pretvorio se u svoju senku. Snaga izađe iz njega, oči se iskolačiše, njegovo produhovljeno lice dobi svetački izgled. U tihovanju i molitvi ga nisu smeli prekidati. Skoro da hranu nije ni uzimao. Malo po malo, Dimitrije je uspeo ponovo da mu priđe, pa su se upuštali u duge noćne razgovore i molitve. Svitalo je kad bi odlučili da se moraju odmoriti. U nezavršenim Dragutinovim rečenicama, mladić je naslućivao krajeve i odgovore. Koliko god da je mislio da ga poznaje, u periodu bolesti i buncanja, otkrio je toliko toga, i za naslućivanje previše. Pokušavao je da izbaci iz glave sav taj košmar, ali on mu se kao eho vraćao još većom silinom. Dve žene vrtele su mu se u mislima, pa je kao i njegov gospodar postajao opsednut njima. Milutinovu slabost prema ženama svi su znali, ali nije mogao ni da pomisli da bi na takvo nešto čak ni on bio spreman. Sa druge stane, zamišljao je i tu crvenokosu lepoticu koja je očarala njegovog gospodara. Postoji li ta žena zaista? Taj predeo i lovište kraj Tamnave, na putuprema gradu Mačvi, poklonio je Dragutinu Ladislav pri poslednjem susretu. Da li je njemu ispričao o čudnoj ženi? Tako nešto se ne priča. Ako je i bilo nešto za priču, ako nije samo đavo iskušavao bolesnog čoveka… Tada je gospodar prvi put tražio od njega i cele pratnje da ga ostave samog. To je upamtio, jer mu je taj gospodarev postupak izazivao sumnju. Sa druge strane, Dragutinov čudno hladan odnos prema kraljici, istom merom ga je zabrinjavalo. Nije joj dozvolio da dođe i obiđe ga. Prva je stigla kraljica majka. Oko dve godine unazad, ona je u crkvi svetog Nikole kod Skadra, koju je inače ona podigla kao pravoslavni manastir, primila monaški zavet pravoslavnog reda. Katolkinja po rođenju, vere se nije odrekla ni udajom za kralja Uroša. Bila je to odlučna, pobožna žena koja je znala da iskoristi uticaje i mogućnosti na pravi način. Možda prva Srpkinja koja je uspela da pridobije divljenje i svetovno i crkveno; da pomiri katoličanstvo i pravoslavlje, da bude prihvaćena i od jednih i drugih. Sa starijim sinom imala je poseban odnos. Nije ga osudila ni kad je zbacio oca sa prestola. Prihvatila je to kao Božiju volju. Iz zahvalnosti, Dragutin joj je poverio i deo zemlje pod upravu, između  Skadra i Dubrovnika. Pomagala je siromašne, podizala i obnavljala manastire. Vrlo aktivna u svakom pogledu, i za vladavine svog muža, a i posle njegovog povlačenja u monaški život, i njegove smrti.  U ovom teškom trenutku  nije čekala da je Dragutin sam pozove. Njeni izvori su joj javili da joj je sin na smrti, te da je potrebno da dođe i blagoslovi ga. Srećom, pa ga je zatekla u mnogo boljem stanju. Nepokretnog, oslabelog i iscrpljenog, ali sa još života u sebi. Dvorac pod Jelačom je ona podigla i tu godinama živela, tako da je posluga i dalje bila njena, i kraljica je bila obaveštavana o svim dešavanjima. U okviru dvorca, dok je tu živela, postojala je kraljičina škola za vaspitavanje mladih devojaka. U svakom pogledu bila je na svom terenu.

Susret majke i sina, bio je zaista dirljiv- i jedno i drugo su vrlo retko pokazivali emocije, a sad ih nisu mogli sakriti. Bar pri samom susretu, jer su ubrzo prešli na državničke poslove. Ali u tim prvim trenucima, i jednom i drugom zaiskrile su suze u očima. Bio je to dug, iscrpan razgovor. Priprema za onaj koji je morao uslediti, sa Milutinom. Pismo koje je mu je poslao, između ostalog, glasilo je:

„Dragi moj i ljubljeni brate, uzmi moju carsku krunu, i sedi na prestolu roditelja svoga, jer Bog tako zapoveda, i u mnogoletnom životu kraljuj i brani otačestvo svoje“

Pošto je pismo otposlato, samo se očekivao još njegov dolazak i konačan dogovor o predaji krune. Koliko li je to trebalo da boli i koliko se protiv te boli borio, znao je samo Dragutin, ali, to se na njemu nije videlo. Kao da je teret duše, a ne krunu predavao. Sa lakoćom, kao da je više ne želi, kao da je već zakoračio u jedan drugi svet. Puče vest da kralj tako želi da okaje svoje grehe prema ocu koga je svrgnuo sa prestola. Činilo se da bi u tom stanju i kopanja po rani oberučke prihvatio. Prepusti se molitvi, trudeći se da se skroz isključi iz svakodnevnice. Milutin je pristigao u posetu obučen u najfiniju odeću, okićen zlatom i dragim kamenjem. Naredi svima da izađu iz odaje da bi ostao sam sa bratom, ali Dragutin zadrža Dimitrija. Dogovor je pao da primopredaja krune bude u Deževu, kao i svi dogovori o sudbini Dragutinovih sinova, pravih naslednika prestola. Razgovor nije bio ni malo bratski, srdačan. Tu neku nevidljivu među držao je Dragutin. Brata nije gledao u oči, već nekako kroz njega, kao da ne postoji tu, a on držao samo dugo pripremani monolog. Razgovor potraja od podneva, do zalaska sunca. Svašta tu pade od reči, sa obe strane. U nekoliko momenata delovalo je da će Milutin izjuriti iz prostorije. Škiljio je sitnim očima i vrteo teške zlatne lance koje je nosio oko vrata. U jednom trenutku Milutin priđe sasvim blizu postelji, da je Dragutin mogao da ga povuče za ruku i prosto natera da sedne. Privuče ga prema svom licu. Jedino tu rečenicu Dimitrije nije čuo. Trudio se i verovao da je nije čuo. Želeo da taj šapat nije razumeo... Kako god. Milutinovo lice je pobelelo. Poče da ga drmusa. Dimitrije pritrča, u strahu da bi i jedan nezgodni pokret mogao da izazove trajnu paralizu, ako do nje već nije došlo. Ali i Milutin se pribra. Nije se branio kad ga Dimitrije odvoji od brata. Dragutin podignu drveni krst oko vrata  i prisloni ga bratovim usnama. Ovaj zatvori oči, celiva krst i napusti prostoriju. Dragutin odahnu. Učinio je sve što je mogao.

Na Saboru u Deževu kralj Stefan predade krunu bratu, kralju Urošu. Pečat beše dogovor braće u četiri oka.

Prilike u zemlji nisu čekale. Milutin kreće u pohod, gde između ostalog osvaja Skoplje. Paralelno sa Srbima, na Paleologa kreću i Tesalci. Na Srpsko-Tesalski savez nije uticalo ni što je Milutin vratio kući svoju prvu ženu, kći tesalskog despota. I sam Mihajlo VIII Paleolog kreće u pohod da kazni osvajače. Car je oko sebe pribrao poveću najamničku vojsku. Srećom po Srbe, vojska osta obezglavljena, jer na ovom pohod u vizantijski car iznenada umro. Vojska nastavi sa pohodom i krenu na Srbiju došavši do Lipljana i Prizrena. Milutin kao da dobi krila. Znalo se da car Andronik II, sin Mihailov, nema očevu snagu i da neće moći da bude dostojan protivnik. Nastupila je zima i vreme da se vojnički redovi pregrupišu i pripremi vojska za proleće.

Dragutin je bratu poslao vojsku u pomoć, ali sam, proživljavao je najteže trenutke u životu. Trudio se da kako ume i zna osnaži telo i sa lepšim vremenom  krene na put. U tom trenutku to je delovalo nemoguće. I pored Vidovih napora, noga nije zarastala, a zbog povrede kičme, u nogama nije imao osećaj. Ako je smrt trebao da nađe na tom putu, svesrdno joj se radovao. Telo je moralo biti fiksirano, da truckanja na putu ne bi izazvala fatalni ishod. Dimitrije je sve pripremao. Naravno, pokušavao je da ga ubedi da na put ne kreće, ali kraljeva želja je bila toliko jaka, da mu više nije ni dozvoljavao da o tome počinje razgovor. Kralj je dane provodio u molitvi i čitanju. Sam nije mogao da piše, pa je mnogobrojnu prepisku diktirao Dimitriju. Videlo se da ga svi ovi događaji vode sve više veri i Gospodu.

Zima te godine bi surova. Smetovi snega nisu ljudima dozvoljavali čak ni izlazak iz kuća, a kamoli dalja kretanja. Reke zalediše, a glad zapreti poput iskežene zveri, ako se takva pošast produži.

Sve je u znakovima i Božijim upozorenjima ljudima- ukoliko iko od njih kroz Božiju promisao bude kadar da ih protumači. Dragutin je lomio svoje već slomljeno, izmučeno telo. Nebrojene damare u duši sputavao je molitvom. Odbacivao je telesno, oberučke prihvatao duhovno. Ta promena nimalo se  nije sviđala Dimitriju. Nekako stiže i proleće, a sa njim i pripreme za dug put. Dug u smislu putovanja teškog bolesnika. Pratnju je sveo na najmanju meru, pa čak ni lekara i travara nije hteo sa sobom. Dimitriju je to delovalo kao poslednje putovanje i želja da se muke prekrate. Znao je da su krenuli put Tamnave...

Kralj u polumrtvom stanju stiže na željeno odredište. Skromni letnjikovac, ako se tako uopšte i mogao nazvati, dočeka ih oronulo od zimskih smetova. Povorku je sačinjavala grupica od šestorice momaka koji su se menjali noseći nosila. Dvojica su išli ispred, ukoliko nalete na zverinje- ljudi u tom delu nije bilo nastanjenih. Šuma beše olistala, zamirisala, prostor na vrhu zaravnjen. Kraj jedne jaruge, kralj naredi da ga spuste i koliko mogu podignu uzglavlje. Uz njega će ostati samo Dimitrije, ostale momke otpusti da odu u pravcu letnjikovca. Toliko malo snage je bilo u tom nekada gromadnom telu, da su svi  mislili da mu čine poslednje želje, i radili su bez ikakvog pogovora. A i ko bi kralju protivrečio?! Možda samo Dimitrije, koji bi, s druge stane, isto tako, svoj život bez razmišljanja dao za gospodarev. I na njega je period kraljeve bolesti ostavio tragove. Smršao je, prosto ostario od brige za njim, ali je ta promena njegovom licu dodala izvesnu produhovljenu crtu, koja u mladom ratniku, na prvi pogled nije bila izražena, iako je bio pismen i sam dosta vremena provodio u čitanju.

Dadoše pratnji voljno, konje privezaše da pasu, a njih se dvojica spustiše na tamnavsku zemlju.

Da je neko sa strane posmatrao, video bi nesvakidašnji prizor– zanet svako u svojim mislima, na brdu u sred nedođije, jedan kralj bez svite sa svojim pobratimom sedi. Obojica su na svoj način osluškivali svoju tišinu i naslutu onog što je posle nje dolazilo.

-Dimitrije, čuje li se to neka voda da šumi?

-Da, gospodaru. Potok je ispred nas.

Potok... Nije ga bilo. Možda se od ovolikih smetova snega stvorio, pomisli i zaćuta. Sa druge stane jaruge, sada potoka, stajao je par rogova i ostaci kostura velikog jelena. Dragutin se priseti scene sa orlovima i osmehnu se.

-Dimitrije, na ovom mestu podići ću malu crkvu u sklopu manastira, crkvu Svetog Spasa. Celo brdo i prostor do Tamlave, nek' budu u posedu manastira. U hrisovulju ću sve navesti, ali ti dobro pamti. Les da se iskrči da bi imali gde da zaseju žito i sve drugo potrebno. Od šume nek' se deo oko samog manastira zagradi koljem i kamenom. Dovedi nekoliko porodica, da rade na manastirskom imanju. Mogu se naseliti dole u podnožju. Šta god da mi se bude dešavalo, ovo mora biti. Još ću ti podrobno sve u tančine ostaviti u amanet. Dovešćeš majstore kojima dadoh da ispod Cera kod reke Radovantice podignu manastir. Ima tamo još posla, taman ih obiđi dok stignemo u Srem.

Rečenice su mu bile iseckane, a iza svake reči pravio je pauzu. S mukom i ovo izreče. Neko duže vreme zaćuta, umor ga je stizao. Tišinu je samo žubor potoka remetio. Netremice je gledao u pravcu rogova. Nekako uspe još to da kaže –Nek' bude Rožanac. I zaspa dubokim snom.

Dalji put Dimitriju je bio nezamisliv. Morao je bar pokušati da natera Dragutina da se prvo dobro odmori. Uslovi u odmorištu nisu bili prikladni za bolesnika. Čak gori, nego što su mu ostali u sećanju. Odavde se svakako morao maknuti. Imao je osećaj da kralj na svom poslednjem putovanju pravi posmrtnu oporuku. Nadao se da će imati vremena, bar toliko, da se oprosti  od dece. Kako li kraljevići preživljavaju predaju prestola? Sa njima niko nije ni porazgovarao. Katalina je uporno slala pisma, na koja je Dragutin jedva i odgovarao u što kraćim rečenicama. Sve se to, pomešano, vrzmalo dobrom čoveku po glavi dok je sedeo na zemlji koju je kralj toliko voleo.

Dimitrije se trgnu, osećajući blagu bunovnost, kao da ga je san prevario. U prvom trenutku nije mogao da se snađe i priseti gde se nalazi. Pokuša da ustane, ali bio je sputan. Ne vezan ili prikovan za tle, jednostavno, nije mogao da se pokrene. Dešavalo mu se to već u snu. Mora da je to, pomisli. Tražio je pogledom gospodara dok su mu oči igrale od straha i strepnje. Činilo mu se da se nebo dole spustilo, pa kroz oblake gleda gustu maglu.  Ili je to kraj gore, pošao put Boga, na ispovest? Koliko mu je pogled dopirao, a to je bilo tek nekoliko metara ispred i oko njega, video je uskovitlan vetar koji je pravio krugove oko njih. Nigde ni zemlje, ni šume, ni potoka... Zatvori oči, nadajući se da će slike nestati kad ih otvori. Poče u sebi da izgovara molitvu. Oseti jače strujanje vazduha oko sebe, ledeni vazduh koji je cirkulisao i krv krenu da mu se sledi u žilama. Htede da vrisne, da doziva, ali mu i glas beše oduzet. San je, košmar, ne može ništa drugo biti, grozničavo je mislio. Uspe da otvori oči, nadajući se nekoj drugoj slici, ali ništa se nije promenilo. Magla i oblaci, a okolo kovitlac, zarobljen u nekom  vazdušnom prostoru i sputan nevidljivim silama... Pa ipak, slika sad beše drugačija. Ispred sebe, na približno dva metra visine, on jasno ugleda kralja kako lebdi u vazduhu. U ležećem položaju, ispod njega je bio samo tanki prekrivač, koji je podrhtavao kao na povetarcu. Ruke mu behu opružene, a  kosa se pozadi vijorila i mrsila. Bio je u blagom kosom položaju ispred prepadnutog Dimitrija, pa nije mogao celog da ga sagleda, ali stiže ga nejasno sećanje - liči na sveca... Kralj je umro-pomisli s neizmernom tugom Dimitrije- a dobri Bog se smilovao i na mene, roba svojega, pa nas zajedno pozvao k sebi- trudio  se  da olakša sebi i shvati, ako je to-to, zar ne bi trebao da oseti rasterećenje, a ne ovo lupanje srca i nemir... Ovo mu nije ličilo na predvorje pakla, ali ko zna kakva iskušenja ih tek čekaju?

Nastaviće se...

PODELITE OVAJ TEKST NA: