СОРАБИ У ВАНВРЕМЕНУ - одломак 3 

...У цик зоре, при самом кретању нађе их гласник краља Ладислава. Предаде поруку која је гласила: његово Величанство краљ Ладислав ИВ чека их у граду Мачви. Одатле ће следеће јутро одјахати у лов. Стигао је предходног дана у сутон, и изразио је своју забринутост сто му се зет још није придружио.

Беше протекло већ петнаестак година од њиховог познанства. Истина, околности тог упознавања нису им баш ишле на руку, али срећом све се добро завршило. Било је то време кад је краљу Урошу увелико дозлогрдило да иде Бели, Ладислављевом деди, на поклоњење. Будући да су унутрашње трзавице и борбе око престола, двојице Белиних синова, кулминирале, усудио се да удари на мачванску бановину. Циљ му није било територијално проширење, већ разрешење вазалног односа. Али Бела посла помоћ, па српска војска доживи тотални пораз, а Уроша и старијег сина му, Драгутина, заробише. Била је то велика срамота за српство, јер поред краља и краљевића и доста властеле, Угари заробише и заставу и златни крст…Једино добро у целој причи беше упознавање двојице младих краљева. Ладислав, практично дете од десет година, пронађе друштво у Драгутину, као у старијем брату, можда чак и оцу, иако је разлика између њих била свега десетак година.Дете краљевић од сопственог оца није добио ниједан благ поглед, нити наслуту љубави. Стеван В. беше човек изузетно тешке нарави, кога се плашио и његов отац, али и цела фамилија. Ана, Стеванова сестра, по његовом крунисању, заједно са групом великаша који су подржавали покојног јој оца, побеже у Чешку. Отац јој је на самрти поверио мач, Угарску круну и разне друге драгоцености које није желео да допадну сину у руке. Стеванова владавина не потраја дуго, јер је убрзо умро. На престо дође Ладислав, још увек дете. Сукоби у самој породици, лоше су деловали на будућег краља, жељног пажње али и савета зрелог, паметног човека. С друге стране, обојица су тражили своје место под сунцем. У дугим разговорима са Ладиславом, саветујући њега, а видевши и борбу за власт код Угара, негде му се и пробудише жеље да пожури оца и сам седне на престо.

Оженивши се Каталином Арпад, Ладислављевом сестром, ојачаше пријатељство и родбинском везом. У сваком случају, сплет околности повеза два човека чврсто,и тај се однос не промени за све време Ладиславове владавине.

Угарски краљ га дочека као брата. И знао је Драгутин да то није само због Каталине, већ због искрене привржености њему самом. Било је и превише тема за разговор. Колико год да се трудио да се усресреди на разговор, један део њега остао је на оној ливади са чудном, прелепом женом. Ту, у брдима, направио је Ладислав летњиковац где су одседали кад су били у лову. Подсети га да би било боље да су се тамо нашли. Драгутин му исприча да се тамо задржао, да га то место јако привлачи и извини се на кашњењу. Рече да није ловио, али јахао је и тражио смирај пред буран период који се тек очекује. Да ли је још нешто између редова чуо у његовом гласу, наслутио у погледу, тек - Ладислав му рече да ће му бити јако драго да тај простор са ловиштем прихвати као мали дар. Ионако размишља да му један већи простор у том потезу поклони. Ове речи Драгутина затекоше неспремног. Потврди му само оно што је већ знао-пријатељ је често битнији од брата. У том тренутку о брату није могао ни да размишља, болело је и превише. Његови односи са братом Милутином поново су се погоршали. И ето, то би последњи сунчан дан његовог дотадашњег живота.

Није било дужег задржавања у Мачви. Војска се сакупљала под Шар планином и чекала свог краља. Колико год да се трудио да га одагна, у глави му је стално одзвањао глас црвенокосе жене. А са сумњом се не иде у рат, знао је. Сачекао је византијског пребега, војводу Котаницу, и тек онда се усудио да продре дубље византијску територију. Све му је ишло под руку. У савезу са Анжујцима, лагано су продирали дубоко у Македонију, до града Сера. А онда се све окрену наглавце... Византијска војска порази Карла, након чега се цела сила окрену према Србима, што их натера на повлачење. Не само да је био принуђен да се повлачи из освојених територија, већ и да брани српску територију. Византијци стигоше до Липљана, али сила беше превелика, незаустављива. Желели су да Србију сломе потпуно, да је поново ставе у вазални положај, а српског краља за вазала.

Српска војска се повукла. Али претња је остала. Српски краљ бачен је на паклене муке. Знао је да се мора обратити брату за помоћ. Дозвољавао је само Димитрију да му приђе. Повукао се у свој дворац у граду Јелечу. Водио монологе, наглас причао. и поред најбоље воље, Димитрије није могао да похвата о чему господар говори. Искрено се бојао за његов разум. Недељу дана пре него што је требало да се нађе са Милутином, било је неиздрживо. Није силазио са кобиле, коју је терао по горама, ловио, а људе растеривао од себе. Још се није дешавало да је краљ без пратње био у лову или било где ван двора. А Драгутин,са оним направљеним преседаном на ловиштима Тамнаве, скоро да није дозвољавао пратњу. Зачудо, нова кобила могла је да прође где ни један други коњ није. Често би пратњу само оставио за собом и продужио даље сам. Посебно овај терен Јелече био је погодан за то. На многим местима се тешко и пешке могло пробијати. Димитрије се мучио, не знајући како да му помогне. На своју руку нареди да Међедицу одведу из штале. Ако краљ буде питао,копито је било повређено. Желео је да га задржи бар једном унутра и сазна коначно шта га мучи. Међедица се пропињала, једва су је четири човека обуздала и затворила.

Али то не заустави краља. Узјаха свог вранца и одјаха. Чим је чуо шта се десило, Димитрије покупи неколицину људи и крену за њим. На пола дана хода, већ је изгубио наду да ће га стићи. Обилазио је стазе по којима га је увек пратио. Није било места на којем заједно већ нису били.

Јелеч је био неосвојива тврђава. Угашени вулкан на планини Рогозни. Гледајући из подножја, деловало је немогуће јој прићи. Не на коњу, већ и пешке. Стене су биле клизаве, вулканске. На појединим деловима исклесани као огромни зуби неког чудовишта. Специфичан састав вулканског камена и врхунски рад талентованих мајстора задивили би сваког. Град подигнут на окомитој стени, дизао се изнад облака, дословно. Опасан јаким зидом са кулама, у град се улазило са северозападне и североисточне стране. Путеви сакривени, на први поглед, али и на други и трећи - деловало је да је прилаз немогућ. У подножју, испод малог, утврђеног града, још један, мањи гад, Подјелеч са Спасовом црквом. Значајан као неосвојива тврђава, преко кога је пролазио каравански пут који је повезивао Босну са Скопљем и Солуном. Посебно кад је краљ Урош почео ископавање рудног богатства и кад су товаре из сребрних мајдана у Брсковуи из кованица новца преносили по потреби по целој земљи.

Драгутин је често ловио у околним шумама. Пут је био лош, а Димитрије је знао да је владар под великим притиском. Терао је коња, где се ни пешке није могло проћи. И нашао га је под старим цером одвојеним пар метара од уласка у храстову шуму. Лежао је непомично, лицем у прашини… У првом тренутку, престрављен, помислио је да је мртав. Окренуо га је да се увери да ли дише. Дисао је, иако тешко. Димитрије одахну, помишљајући  да има наде. Нога је имала отворени прелом, бутна кост је била напољу, доста је крви изгубио. Подвеза му ногу како је могао, а једног момка из пратње посла да одраде све припреме у одајама за краљев долазак. Момци су вранца нашли скроз доле крај реке. Димитрије му пресуди. Месец дана Драгутин је био  у грозници.  Озбиљне повреде имао је и на кичми. Позвани су најбољи доктори. Димитрије није дозволио да вест оде даље, јер се прибојавао Милутинове реакције. Послао је најповерљивије људе као гласнике и до Ладислава, молећи га да пошаље најбоље видаре. Чак ни краљицу Каталину није обавестио о тачним дешавањима. Превише је преузео на себе. На добро тешко да је могло изаћи… О последицама није смео да размишља. Себи није могао да опрости што га није у стопу пратио. Седео је крај његове постеље и молио се. Како који доктор би ушао, само би завртео главом или мрмљајући прокоментарисао да је само питање времена кад ће му се муке завршити. Па, ипак агонија се настављала. Земљу је требало бранити, од краља се очекивало да предузме акције. Од Милутина је стигао одговорна Драгутинов предлог о неизбежном састанку, у вези продора Византијаца до Липљана.

 

А краљ није долазио свести. Давали су му напитке који су смањивали болове, и од којих му је сан био мирнији, но, кад би њихово дејство престајало, бунцање се настављало. Не желећи да то ико слуша, Димитрије није дозвољавао задржавање у просторијама ни свештеницима из Спасове цркве. У  глуво доба ноћи, ипак један од њих доведе му пред врата неког седог човека дуге браде, босоногог, исцепане кошуље. Преко рамена је имао окачен платнени замотуљак. Отац Алимпије рече да су довели травара о ком су му причали. Са Рогозне је, живи по планинским пећинама, једва су га нашли. С пролећа је то доста тешко, да је зима, већ би знали где да га траже. Човек није проговарао. Димитије се мувао око њега, запиткивао. Алимпије га повуче за рукав да изађу, рече му да се од таквог човека нису очекивале речи, већ дела. Док је с њим, не смеју им сметати. Ионако без икакве наде, Димитрије се повуче из просторије. Агонија је већ предуго трајала. Травар, Вид, задржао се три дана и три ноћи. Нико осим њега није био крај Драгутинове постеље. Доносили су му чисту воду, а од хране шта је јео ваљда је носио у свом завежљају. Само би одмахнуо руком, не гледајући ни у ког. Ниси му могао ни претити, ни молити га, ни разговарати. Кад је у цик прве зоре зачуо Драгутиново јечање, Димитије је старца одигао са земље, вриштећи да ће га растргнути, али овај није ни трепнуо. Можда се могао назрети неки благи осмех, а можда је и то био само неки неконтролисани грч, мимика. У сопственој немоћи, Димитрије сиђе до цркве да се помоли. У глави му је била краљева појава, орошено, измучено лице пред крај који се назирао. Већ се толико пута сусрео са смрћу и непогрешиво ју је препознавао. Молио се за његову душу и питао се шта сад... Чинило му се да је и његов пут на крају. Празан, без наде, не осећајући више ни умор, клечао је препустивши се молитвеном тиховању.

Колико времена је прошло? Кад би се време могло стварно и измерити, а сваки трен заиста проживети, била би то једна вечност. Димитрије је желео да се опрости са господаром, са братом... Шта даље, није знао. Али да остане сам крај његове постеље и каже му још по неку, морао је. Сви су му се склањали са пута, лице му је било као исклесано. Кад је ушао у болесничку собу, старац се био  спремао да крене. Све његове ствари  биле су покупљене у завежљај. Погледао је Димитрије у господара, а Драгутиново лице било је мирно, као у најдубљем сну. Закаснио сам! – очајан, прво му је прошло кроз главу. Полетео је према постељи и бацио се на под. Потом се прибрао и целивао велики печатник на десној руци. Урлао би од бола, но, као да беше занемео, само се клатио широм отворених уста. А онда, онда погледа у краља, а овај му узврати благим осмехом. Чуда се понекад и дешавају...

Иако се опирао, Вида су задржали у граду. Грех божији, сматрао је и Димитрије, али није смео да ризикује. Стража га је доводила и одводила. Драгутиново стање беше боље, али ни говора о томе да је било видљиво зацељивање рана. Није могао да направи ниједан покрет, јер му је кичма била озбиљно повређена. То их је највише  плашило. Ако се физичко стање донекле и поправило, психичко није сигурно. Никога није трпео крај себе, само су Вид и Димитрије могли да уђу у одаје. Старац није проговарао, али и његово стање се погоршавало. Копнео им је пред очима. Видећи га таквог, владар нареди да га пусте, своје је одрадио. Димитије му је нудио златнике, хране, а успут и претио- ако му затреба, а не нађе ли га, ни мишја рупа му неће бити довољна. И тад први пут, старац проговори.

-Оздравиће и без мене. Он зна како...

Димитрије затечен, не стиже ништа даље да упита. Краљ, не желећи да крије немоћ, обавестио је породицу  и позвао Милутина да га посети. Земља не сме патити, краљ није изнад народа. У тих два месеца некадашња громада од човека претворио се у своју сенку. Снага изађе из њега, очи се исколачише, његово продуховљено лице доби светачки изглед. У тиховању и молитви га нису смели прекидати. Скоро да храну није ни узимао. Мало по мало, Димитрије је успео поново да му приђе, па су се упуштали у дуге ноћне разговоре и молитве. Свитало је кад би одлучили да се морају одморити. У незавршеним Драгутиновим реченицама, младић је наслућивао крајеве и одговоре. Колико год да је мислио да га познаје, у периоду болести и бунцања, открио је толико тога, и за наслућивање превише. Покушавао је да избаци из главе сав тај кошмар, али он му се као ехо враћао још већом силином. Две жене вртеле су му се у мислима, па је као и његов господар постајао опседнут њима. Милутинову слабост према женама сви су знали, али није могао ни да помисли да би на такво нешто чак ни он био спреман. Са друге стане, замишљао је и ту црвенокосу лепотицу која је очарала његовог господара. Постоји ли та жена заиста? Тај предео и ловиште крај Тамнаве, на путупрема граду Мачви, поклонио је Драгутину Ладислав при последњем сусрету. Да ли је њему испричао о чудној жени? Тако нешто се не прича. Ако је и било нешто за причу, ако није само ђаво искушавао болесног човека… Тада је господар први пут тражио од њега и целе пратње да га оставе самог. То је упамтио, јер му је тај господарев поступак изазивао сумњу. Са друге стране, Драгутинов чудно хладан однос према краљици, истом мером га је забрињавало. Није јој дозволио да дође и обиђе га. Прва је стигла краљица мајка. Око две године уназад, она је у цркви светог Николе код Скадра, коју је иначе она подигла као православни манастир, примила монашки завет православног реда. Католкиња по рођењу, вере се није одрекла ни удајом за краља Уроша. Била је то одлучна, побожна жена која је знала да искористи утицаје и могућности на прави начин. Можда прва Српкиња која је успела да придобије дивљење и световно и црквено; да помири католичанство и православље, да буде прихваћена и од једних и других. Са старијим сином имала је посебан однос. Није га осудила ни кад је збацио оца са престола. Прихватила је то као Божију вољу. Из захвалности, Драгутин јој је поверио и део земље под управу, између  Скадра и Дубровника. Помагала је сиромашне, подизала и обнављала манастире. Врло активна у сваком погледу, и за владавине свог мужа, а и после његовог повлачења у монашки живот, и његове смрти.  У овом тешком тренутку  није чекала да је Драгутин сам позове. Њени извори су јој јавили да јој је син на смрти, те да је потребно да дође и благослови га. Срећом, па га је затекла у много бољем стању. Непокретног, ослабелог и исцрпљеног, али са још живота у себи. Дворац под Јелачом је она подигла и ту годинама живела, тако да је послуга и даље била њена, и краљица је била обавештавана о свим дешавањима. У оквиру дворца, док је ту живела, постојала је краљичина школа за васпитавање младих девојака. У сваком погледу била је на свом терену.

Сусрет мајке и сина, био је заиста дирљив- и једно и друго су врло ретко показивали емоције, а сад их нису могли сакрити. Бар при самом сусрету, јер су убрзо прешли на државничке послове. Али у тим првим тренуцима, и једном и другом заискриле су сузе у очима. Био је то дуг, исцрпан разговор. Припрема за онај који је морао уследити, са Милутином. Писмо које је му је послао, између осталог, гласило је:

„Драги мој и љубљени брате, узми моју царску круну, и седи на престолу родитеља свога, јер Бог тако заповеда, и у многолетном животу краљуј и брани отачество своје“

Пошто је писмо отпослато, само се очекивао још његов долазак и коначан договор о предаји круне. Колико ли је то требало да боли и колико се против те боли борио, знао је само Драгутин, али, то се на њему није видело. Као да је терет душе, а не круну предавао. Са лакоћом, као да је више не жели, као да је већ закорачио у један други свет. Пуче вест да краљ тако жели да окаје своје грехе према оцу кога је свргнуо са престола. Чинило се да би у том стању и копања по рани оберучке прихватио. Препусти се молитви, трудећи се да се скроз искључи из свакодневнице. Милутин је пристигао у посету обучен у најфинију одећу, окићен златом и драгим камењем. Нареди свима да изађу из одаје да би остао сам са братом, али Драгутин задржа Димитрија. Договор је пао да примопредаја круне буде у Дежеву, као и сви договори о судбини Драгутинових синова, правих наследника престола. Разговор није био ни мало братски, срдачан. Ту неку невидљиву међу држао је Драгутин. Брата није гледао у очи, већ некако кроз њега, као да не постоји ту, а он држао само дуго припремани монолог. Разговор потраја од поднева, до заласка сунца. Свашта ту паде од речи, са обе стране. У неколико момената деловало је да ће Милутин изјурити из просторије. Шкиљио је ситним очима и вртео тешке златне ланце које је носио око врата. У једном тренутку Милутин приђе сасвим близу постељи, да је Драгутин могао да га повуче за руку и просто натера да седне. Привуче га према свом лицу. Једино ту реченицу Димитрије није чуо. Трудио се и веровао да је није чуо. Желео да тај шапат није разумео... Како год. Милутиново лице је побелело. Поче да га дрмуса. Димитрије притрча, у страху да би и један незгодни покрет могао да изазове трајну парализу, ако до ње већ није дошло. Али и Милутин се прибра. Није се бранио кад га Димитрије одвоји од брата. Драгутин подигну дрвени крст око врата  и прислони га братовим уснама. Овај затвори очи, целива крст и напусти просторију. Драгутин одахну. Учинио је све што је могао.

На Сабору у Дежеву краљ Стефан предаде круну брату, краљу Урошу. Печат беше договор браће у четири ока.

Прилике у земљи нису чекале. Милутин креће у поход, где између осталог осваја Скопље. Паралелно са Србима, на Палеолога крећу и Тесалци. На Српско-Тесалски савез није утицало ни што је Милутин вратио кући своју прву жену, кћи тесалског деспота. И сам Михајло ВИИИ Палеолог креће у поход да казни освајаче. Цар је око себе прибрао повећу најамничку војску. Срећом по Србе, војска оста обезглављена, јер на овом поход у византијски цар изненада умро. Војска настави са походом и крену на Србију дошавши до Липљана и Призрена. Милутин као да доби крила. Знало се да цар Андроник ИИ, син Михаилов, нема очеву снагу и да неће моћи да буде достојан противник. Наступила је зима и време да се војнички редови прегрупишу и припреми војска за пролеће.

Драгутин је брату послао војску у помоћ, али сам, проживљавао је најтеже тренутке у животу. Трудио се да како уме и зна оснажи тело и са лепшим временом  крене на пут. У том тренутку то је деловало немогуће. И поред Видових напора, нога није зарастала, а због повреде кичме, у ногама није имао осећај. Ако је смрт требао да нађе на том путу, свесрдно јој се радовао. Тело је морало бити фиксирано, да труцкања на путу не би изазвала фатални исход. Димитрије је све припремао. Наравно, покушавао је да га убеди да на пут не креће, али краљева жеља је била толико јака, да му више није ни дозвољавао да о томе почиње разговор. Краљ је дане проводио у молитви и читању. Сам није могао да пише, па је многобројну преписку диктирао Димитрију. Видело се да га сви ови догађаји воде све више вери и Господу.

Зима те године би сурова. Сметови снега нису људима дозвољавали чак ни излазак из кућа, а камоли даља кретања. Реке заледише, а глад запрети попут искежене звери, ако се таква пошаст продужи.

Све је у знаковима и Божијим упозорењима људима- уколико ико од њих кроз Божију промисао буде кадар да их протумачи. Драгутин је ломио своје већ сломљено, измучено тело. Небројене дамаре у души спутавао је молитвом. Одбацивао је телесно, оберучке прихватао духовно. Та промена нимало се  није свиђала Димитрију. Некако стиже и пролеће, а са њим и припреме за дуг пут. Дуг у смислу путовања тешког болесника. Пратњу је свео на најмању меру, па чак ни лекара и травара није хтео са собом. Димитрију је то деловало као последње путовање и жеља да се муке прекрате. Знао је да су кренули пут Тамнаве...

Краљ у полумртвом стању стиже на жељено одредиште. Скромни летњиковац, ако се тако уопште и могао назвати, дочека их оронуло од зимских сметова. Поворку је сачињавала групица од шесторице момака који су се мењали носећи носила. Двојица су ишли испред, уколико налете на звериње- људи у том делу није било настањених. Шума беше олистала, замирисала, простор на врху заравњен. Крај једне јаруге, краљ нареди да га спусте и колико могу подигну узглавље. Уз њега ће остати само Димитрије, остале момке отпусти да оду у правцу летњиковца. Толико мало снаге је било у том некада громадном телу, да су сви  мислили да му чине последње жеље, и радили су без икаквог поговора. А и ко би краљу противречио?! Можда само Димитрије, који би, с друге стане, исто тако, свој живот без размишљања дао за господарев. И на њега је период краљеве болести оставио трагове. Смршао је, просто остарио од бриге за њим, али је та промена његовом лицу додала извесну продуховљену црту, која у младом ратнику, на први поглед није била изражена, иако је био писмен и сам доста времена проводио у читању.

Дадоше пратњи вољно, коње привезаше да пасу, а њих се двојица спустише на тамнавску земљу.

Да је неко са стране посматрао, видео би несвакидашњи призор– занет свако у својим мислима, на брду у сред недођије, један краљ без свите са својим побратимом седи. Обојица су на свој начин ослушкивали своју тишину и наслуту оног што је после ње долазило.

-Димитрије, чује ли се то нека вода да шуми?

-Да, господару. Поток је испред нас.

Поток... Није га било. Можда се од оволиких сметова снега створио, помисли и заћута. Са друге стане јаруге, сада потока, стајао је пар рогова и остаци костура великог јелена. Драгутин се присети сцене са орловима и осмехну се.

-Димитрије, на овом месту подићи ћу малу цркву у склопу манастира, цркву Светог Спаса. Цело брдо и простор до Тамлаве, нек' буду у поседу манастира. У хрисовуљу ћу све навести, али ти добро памти. Лес да се искрчи да би имали где да засеју жито и све друго потребно. Од шуме нек' се део око самог манастира загради кољем и каменом. Доведи неколико породица, да раде на манастирском имању. Могу се населити доле у подножју. Шта год да ми се буде дешавало, ово мора бити. Још ћу ти подробно све у танчине оставити у аманет. Довешћеш мајсторе којима дадох да испод Цера код реке Радовантице подигну манастир. Има тамо још посла, таман их обиђи док стигнемо у Срем.

Реченице су му биле исецкане, а иза сваке речи правио је паузу. С муком и ово изрече. Неко дуже време заћута, умор га је стизао. Тишину је само жубор потока реметио. Нетремице је гледао у правцу рогова. Некако успе још то да каже –Нек' буде Рожанац. И заспа дубоким сном.

Даљи пут Димитрију је био незамислив. Морао је бар покушати да натера Драгутина да се прво добро одмори. Услови у одморишту нису били прикладни за болесника. Чак гори, него што су му остали у сећању. Одавде се свакако морао макнути. Имао је осећај да краљ на свом последњем путовању прави посмртну опоруку. Надао се да ће имати времена, бар толико, да се опрости  од деце. Како ли краљевићи преживљавају предају престола? Са њима нико није ни поразговарао. Каталина је упорно слала писма, на која је Драгутин једва и одговарао у што краћим реченицама. Све се то, помешано, врзмало добром човеку по глави док је седео на земљи коју је краљ толико волео.

Димитрије се тргну, осећајући благу буновност, као да га је сан преварио. У првом тренутку није могао да се снађе и присети где се налази. Покуша да устане, али био је спутан. Не везан или прикован за тле, једноставно, није могао да се покрене. Дешавало му се то већ у сну. Мора да је то, помисли. Тражио је погледом господара док су му очи играле од страха и стрепње. Чинило му се да се небо доле спустило, па кроз облаке гледа густу маглу.  Или је то крај горе, пошао пут Бога, на исповест? Колико му је поглед допирао, а то је било тек неколико метара испред и око њега, видео је усковитлан ветар који је правио кругове око њих. Нигде ни земље, ни шуме, ни потока... Затвори очи, надајући се да ће слике нестати кад их отвори. Поче у себи да изговара молитву. Осети јаче струјање ваздуха око себе, ледени ваздух који је циркулисао и крв крену да му се следи у жилама. Хтеде да врисне, да дозива, али му и глас беше одузет. Сан је, кошмар, не може ништа друго бити, грозничаво је мислио. Успе да отвори очи, надајући се некој другој слици, али ништа се није променило. Магла и облаци, а около ковитлац, заробљен у неком  ваздушном простору и спутан невидљивим силама... Па ипак, слика сад беше другачија. Испред себе, на приближно два метра висине, он јасно угледа краља како лебди у ваздуху. У лежећем положају, испод њега је био само танки прекривач, који је подрхтавао као на поветарцу. Руке му беху опружене, а  коса се позади вијорила и мрсила. Био је у благом косом положају испред препаднутог Димитрија, па није могао целог да га сагледа, али стиже га нејасно сећање - личи на свеца... Краљ је умро-помисли с неизмерном тугом Димитрије- а добри Бог се смиловао и на мене, роба својега, па нас заједно позвао к себи- трудио  се  да олакша себи и схвати, ако је то-то, зар не би требао да осети растерећење, а не ово лупање срца и немир... Ово му није личило на предворје пакла, али ко зна каква искушења их тек чекају?

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: