POZDRAV SA BULEVARA
Često Oni prošetaju mojim mislima, po tom bulevaru bez kraja, lepo mi je videti i sresti mnoge. Svi oni navrate iz svojih zvezdanih međuprostora jer bulevar mojih misli i mašte ukršta se sa stazama večnosti, tako da često mogu da vidim i one koje znam i koje ne znam. Na njemu je i jedan popločani deo Monmartra gde ne slikaju oni koji su slikali, gde se ne može sresti ni jedan portretista već je to glib vremena u koji skoro niko ne navraća, jer niko sa sobom nije poneo svoje radove i niko od njih nije poneo svoje alatke i više nije slikar. Uglavnom su u redovima, čekaju nova utelovljenja, biraju majke, očeve, braću i sestre, traže ih među najboljim drugarima koje su sreli i upoznali u prijašnjim životima, namiguju vatrenim anđelima i poručuju im da jedva čekaju da zgreše da bi bili poslati za njima, pa će ih ženiti i udavati se za njih.
Sednem tako na plandište mojih misli i posmatram, tražim poznate likove, slušam ih i pokušavam razotkriti u razmaknutim prostranstvima namere koje ih okupljaju i urastaju u energetski omotač njihove svesti. Video sam Miku Antića, zamislite on uopšte ne razmišlja o poeziji. On je zidar, vrsni zidar nebeskih kula, on tako vešto zaziđuje tvrđave svesti, podiže gradove i gradi viseće mostove između zvezda. Zazidao je jednu ženu na vrhu severnog neba pred vratima sna i rekao vratima da joj ni slučajno ne kažu da se otvori i propusti pesmu kroz sebe. Jednom na nizbrdici kad sam se približavao tržnom centru na bulevaru primetim jedan novootvoreni salon šešira i da ne poverujem, vlasnica salona, ko drugi nego, Desanka Maksimović, niti ona te šešire prodaje niti ih ko kupuje, već ih tako izmišlja i postavlja na zamišljene glave koje plove rekom sna hvatajući oči i ruke koje će ih dohvatiti da bi negde u večnosti natkrilili glave suncokreta i hvatali Sunce za nova rađanja.
Video sam Momu Kapora na trgu ispred prodavnice zamišljenih suvenira kako žonglira sa nebeskim lopticama. Skupio ih je do sada više od svih laži koje su smenjivale istinu i kaže da su sve crte izmišljenje samo da bi se sa njima crtali, a lopte da su stvarne i kaže da će se on loptati dok se drugi budu crtali, hoće da bude žongler do života, a onda se vraća da bude riba, slatkovodna. Duška Trifunovića sam susreo iznenada, nije on mene primetio, ganjao je neke otete stvari da ih vrati lopovima koji su u zakup dobili močvaru punu svemirske prašine da u njoj iskaju svoje grehe i u nedrima smrti pronađu dojku života. Duško je zubar, prebira vilice i odvaja na stranu one iz kojih će rasti zdravi zubi. Znate, moj bulevar misli izlazi na more i ide tako mostom kojeg je sagradio Mika Antić, pogledam na Sunce, a plaža mi obasja poznat ženski lik u društvu prelepog anđela vlasnika kamenoloma iz kojeg se vadi ljubav, Vesna Parun pod ruku sa njim češlja svoju dugu crnu kosu češljem od sreće, prebira oči u vatri sa kojima će zažariti zenice onih koji će umeti da prepoznaju lepotu. Inače, ona je kolekcionar, skuplja brojeve lotoa koji će biti izvučeni i šalje ih među jata zvezda do Zaratustre koji, ni po babu ni po stričevima, niti po pravdi Boga, deli šakom i kapom svakom onom ko u svom neznanju ima jedno zrnce peska koje i Božjem oku može naškoditi. Danilo Kiš je zemljoradnik, ima farmu i sadi neku posebnu kulturu koju pretvara u kvante i izvozi prema svima koji boluju od teških bolesti, kaže da će navratiti kad čoveku stid neće dozvoliti da bude bolestan. Srećan je što ima dobar biznis, a nada se da će sreća biti još veća kad bankrotira. Jesam, video sam i Milića od Mačve, nije drvoseča, ali radi u rasadniku, skuplja polen sa najveličanstvenijih stabala u šumama Mlečnog puta i pošumljava predeo istočno od raja, želi da izgradi opservatoriju i međuplanetarnu stanicu sa koje će se leteti u prostore svesti gde se mogu nahvatati najlepši likovi za poziranje, naravno međuplanetarni taksi biće balvani izrasli u njegovom vrtu. I tako na tom mom bulevaru koji je odmah tu na rubu iza prvih zvezda, šetaju se i radom zabavljaju naši dragi nebeski “skorojevići “, koji još nisu ni svesni da li su tamo ili ovamo, koji još uvek idu na utakmice da navijaju dok su igrači za koje su oni navijali već davno otišli na druge bulevare da hvataju zvezde koje tonu do okna beskraja i ponovo iskre po bulevarima opustelih obećanja. O, da, nisam vam rekao da sam se jedne noći prepao, istrčao Mesec pred mene i kaže mi: ''Bježi, evo vuka!'' Kad ono nije vuk nego Meša, zamislio da je vuk pa tako i izgleda, upitah ga gde će, a on mi reče na brzinu, da ide spasiti Asku koja je tu među njima. Tu ga upitah i za Ivu. Reče mi da je Ivo imao ribnjak i da su mu ribe narasle toliko velike da su prerasle svu vodu u kojoj su živele. Kad je on to video skoro da se rodi od muke i u taj čas naiđe roda, spusti se, pokupi ga i odnese tamo među vas. Kaže da je te ribe tako mnogo bilo da su je jedva natovarili na brodove i poslali po svim morima zapadno od pakla. Kasnije sam čuo da je Aska dobro i da su od nje već napravili čitavo stado tako dobrih i pametnih ovčica. Na oglasnoj ploči sam procitao da je Tin Ujević otplovio za Brazil, nije želeo u Argentinu i da je zbog toga ispaštao na prelazu zbog broda koji je plovio bez zastave.
Pozdrav sa bulevara uma, do nekog sledećeg javljanja!
