ПОЗДРАВ СА БУЛЕВАРА
Често Они прошетају мојим мислима, по том булевару без краја, лепо ми је видети и срести многе. Сви они наврате из својих звезданих међупростора јер булевар мојих мисли и маште укршта се са стазама вечности, тако да често могу да видим и оне које знам и које не знам. На њему је и један поплочани део Монмартра где не сликају они који су сликали, где се не може срести ни један портретиста већ је то глиб времена у који скоро нико не навраћа, јер нико са собом није понео своје радове и нико од њих није понео своје алатке и више није сликар. Углавном су у редовима, чекају нова утеловљења, бирају мајке, очеве, браћу и сестре, траже их међу најбољим другарима које су срели и упознали у пријашњим животима, намигују ватреним анђелима и поручују им да једва чекају да згреше да би били послати за њима, па ће их женити и удавати се за њих.
Седнем тако на пландиште мојих мисли и посматрам, тражим познате ликове, слушам их и покушавам разоткрити у размакнутим пространствима намере које их окупљају и урастају у енергетски омотач њихове свести. Видео сам Мику Антића, замислите он уопште не размишља о поезији. Он је зидар, врсни зидар небеских кула, он тако вешто зазиђује тврђаве свести, подиже градове и гради висеће мостове између звезда. Зазидао је једну жену на врху северног неба пред вратима сна и рекао вратима да јој ни случајно не кажу да се отвори и пропусти песму кроз себе. Једном на низбрдици кад сам се приближавао тржном центру на булевару приметим један новоотворени салон шешира и да не поверујем, власница салона, ко други него, Десанка Максимовић, нити она те шешире продаје нити их ко купује, већ их тако измишља и поставља на замишљене главе које плове реком сна хватајући очи и руке које ће их дохватити да би негде у вечности наткрилили главе сунцокрета и хватали Сунце за нова рађања.
Видео сам Мому Капора на тргу испред продавнице замишљених сувенира како жонглира са небеским лоптицама. Скупио их је до сада више од свих лажи које су смењивале истину и каже да су све црте измишљење само да би се са њима цртали, а лопте да су стварне и каже да ће се он лоптати док се други буду цртали, хоће да буде жонглер до живота, а онда се враћа да буде риба, слатководна. Душка Трифуновића сам сусрео изненада, није он мене приметио, гањао је неке отете ствари да их врати лоповима који су у закуп добили мочвару пуну свемирске прашине да у њој искају своје грехе и у недрима смрти пронађу дојку живота. Душко је зубар, пребира вилице и одваја на страну оне из којих ће расти здрави зуби. Знате, мој булевар мисли излази на море и иде тако мостом којег је саградио Мика Антић, погледам на Сунце, а плажа ми обасја познат женски лик у друштву прелепог анђела власника каменолома из којег се вади љубав, Весна Парун под руку са њим чешља своју дугу црну косу чешљем од среће, пребира очи у ватри са којима ће зажарити зенице оних који ће умети да препознају лепоту. Иначе, она је колекционар, скупља бројеве лотоа који ће бити извучени и шаље их међу јата звезда до Заратустре који, ни по бабу ни по стричевима, нити по правди Бога, дели шаком и капом сваком оном ко у свом незнању има једно зрнце песка које и Божјем оку може нашкодити. Данило Киш је земљорадник, има фарму и сади неку посебну културу коју претвара у кванте и извози према свима који болују од тешких болести, каже да ће навратити кад човеку стид неће дозволити да буде болестан. Срећан је што има добар бизнис, а нада се да ће срећа бити још већа кад банкротира. Јесам, видео сам и Милића од Мачве, није дрвосеча, али ради у расаднику, скупља полен са највеличанственијих стабала у шумама Млечног пута и пошумљава предео источно од раја, жели да изгради опсерваторију и међупланетарну станицу са које ће се летети у просторе свести где се могу нахватати најлепши ликови за позирање, наравно међупланетарни такси биће балвани израсли у његовом врту. И тако на том мом булевару који је одмах ту на рубу иза првих звезда, шетају се и радом забављају наши драги небески “скоројевићи “, који још нису ни свесни да ли су тамо или овамо, који још увек иду на утакмице да навијају док су играчи за које су они навијали већ давно отишли на друге булеваре да хватају звезде које тону до окна бескраја и поново искре по булеварима опустелих обећања. О, да, нисам вам рекао да сам се једне ноћи препао, истрчао Месец пред мене и каже ми: ''Бјежи, ево вука!'' Кад оно није вук него Меша, замислио да је вук па тако и изгледа, упитах га где ће, а он ми рече на брзину, да иде спасити Аску која је ту међу њима. Ту га упитах и за Иву. Рече ми да је Иво имао рибњак и да су му рибе нарасле толико велике да су прерасле сву воду у којој су живеле. Кад је он то видео скоро да се роди од муке и у тај час наиђе рода, спусти се, покупи га и однесе тамо међу вас. Каже да је те рибе тако много било да су је једва натоварили на бродове и послали по свим морима западно од пакла. Касније сам чуо да је Аска добро и да су од ње већ направили читаво стадо тако добрих и паметних овчица. На огласној плочи сам процитао да је Тин Ујевић отпловио за Бразил, није желео у Аргентину и да је због тога испаштао на прелазу због брода који је пловио без заставе.
Поздрав са булевара ума, до неког следећег јављања!
