OČI BOJE SREBRA
Poslednje kapi dana polako klize niz večernji list,
spušta se tama dok jezivi mesec obasjava zbunjena lica.
Jedan čovek, poput rose čist,
nevin poput ptica,
bez ikakvog cilja gradom tumara,
gledajući negde u daljinu,
tu umrlu nadu,
sva ta lica stara.
Vreme!
Noć je sada već odavno pala,
spustila se magla kao mesec žut,
sudbina se vratila po ono što je dala
i za Had nedvosmisleno pokazala put.
Srebrne oči – zauvek zatvorene…
