ОЧИ БОЈЕ СРЕБРА
Последње капи дана полако клизе низ вечерњи лист,
спушта се тама док језиви месец обасјава збуњена лица.
Један човек, попут росе чист,
невин попут птица,
без икаквог циља градом тумара,
гледајући негде у даљину,
ту умрлу наду,
сва та лица стара.
Време!
Ноћ је сада већ одавно пала,
спустила се магла као месец жут,
судбина се вратила по оно што је дала
и за Хад недвосмислено показала пут.
Сребрне очи – заувек затворене…
