BALKANSKE SITNICE
(tekst se vezuje za sliku Mihaila Đokovića Tikala na koricama istoimene moje knjige)
U zadnjem planu Tikalove slike, veoma daleko, taman u vidnom izdisaju, rasprostire se, Njeno veličanstvo, priroda. Voda, šume, polja, planine i ogromno nebo.
Ljudi tamo nema. Svi su došli u prednji plan i bave se nekim veoma ozbiljnim poslom. Ogradili su se arhitekturom. Svako radi ono za šta je zadužen, nema zaludnih.
Tu i počinje čarolija nadrealnog. Ljudi su okruženi neo-bičnim predmetima i događanjima, krupnijim ili sitnijim, važnijim ili potpuno nevažnim, takoreći sitnicama. Ali ne odriču ih se, bilo kad da su ih stvorili, ili da su im se desile.
Nakupilo se dosta stvari i događaja od Postanja. Ono što ne može da se smesti na stvarnu podlogu, dobija eterična svojstva, polako počinje da lebdi i da se pakuje po zamišljenim rafovima u ljudskom mozgu, u koje odlažemo ceo opažajni život. Ne samo naš, nego i naših predaka i naših potomaka. To je saznajna i emotivna baza podataka celokupnog ljudskog roda. Ujedno i prostor gde se svi mi susrećemo.
I bivši i budući.
Između svakakvog realnog i nekakvog nadrealnog, odvijala se i istorija Balkana.
Davno je sve počelo. Toliko davno, da se ne zna tačno da li je i kako bilo. A bilo je, jer je od nečega trebalo da se počne. Da počne čovek, jer se priroda mnogo pre već nekako sporazumevala sama sa sobom. Svetlom i tamom, vetrom i kišom, kamenjem i travom.
Naseljavao se Balkan u talasima, milom ili silom. Iz svojih dalekih zavičaja pristizali su ili se vraćali mnogi narodi i na Balkanu pravili postojbinu za buduće naraštaje. Banuše u neko doba i Sloveni. Bez kompasa, pomoću zvezda i meseca. Dođoše sa severa na jug i postadoše, naravno, južni.
Jednog od tih susreta, počeo je veliki alhemijski proces mešanja rasa i nacija. Pravi balkanski koktel:
Sto grama Ilira, pola šake Tračana, prstohvat Kelta i mnogo, mnogo slovenske strasti. Zabiberiše, zacimetiše zatim Azijati. Iz vizantijske u rimsku menzuru, pa obratno, pa opet. Dodadoše onda preliv od Svetovida i Peruna, Hrista i Muhameda. Začiniše i melanholijom, nepredvidljivom agresijom, krvnom osvetom, prevarom, bratoubilaštvom i izdajom.
…I popij ti to ako smeš, sine majčin!...
