Intervju sa profesorom Viktorom Radunom Teonom za Književnu radionicu "Kordun" 

Razgovarala: Dušica Mrđenović

29. januar 2021

TRANSHUMANIZAM I KAMEN MUDROSTI

''...zalažem se za kritički i transparentan pristup, gde će biti ostavljeno i sačuvano temeljno pravo čoveka na izbor i slobodu mišljenja i izražavanja. Zato nam predstoji velika borba...''Viktor Radun Teon

Проф. Виктор Радун Теон фото: лична архива

Poštovani gospodine Radun, za početak, recite nam nešto o sebi. Sigurno postoji nešto sa čime naši čitaoci nisu upoznati.

Srdačan pozdrav i poštovanje Vašim čitaocima! O sebi je svakako najteže govoriti. Pokušaću da sažmem. Rođen sam u Skoplju, u Makedoniji, gde sam završio osnovno, srednje i visoko obrazovanje. Posle diplomiranja preselio sam se u Novi Sad, gde i danas živim. Radim kao univerzitetski profesor na fakultetu za primenjenu ekologiju „Futura“ u Beogradu, gde predajem predmete iz oblasti ekologije, održivog razvoja, ekonomije i menadžmenta. Pored profesionalnog pisanja naučnih i stručnih radova, pišem poeziju, prozu, kritike i prikaze, eseje, bavim se izučavanjem budućnosti, filozofijom i duhovnim razvojem.Prevodim sa engleskog i makedonskog jezika na srpski i obrnuto. Objavio sam 11 knjiga iz oblasti poezije, filozofije, ekonomije i duhovnog razvoja, preveo preko 30 knjiga i objavio oko 100 naučnih i stručnih radova, eseja, kritika i prikaza. Zastupljen sam svojom poezijom u zbornicima i antologijama. Prevođen sam na španski, ruski, rumunski, makedonski, slovenački i bugarski. Član sam Društva književnika Vojvodine i Udruženja novinara Srbije. Urednik sam izdavačke kuće „Neopres“ iz Beograda i član uredništva časopisa „Brankovina“, Valjevo.

Naša tema je književnost u doba korone. Koliko će ova pandemija uticati na produktivnost književnika s obzirom na to da su javni skupovi limitirani brojem posetilaca, promocije i književne večeri je nemoguće održati, a autoru je važna veza sa publikom? 

Kultura je dramatično pogođena ovom pandemijom. Književnost je možda najveća žrtva. Udar Korona pandemije na književnost i književnike ima razmere katastrofe. Ipak, ovi uticaji imaju kontradiktoran karakter. S jedne strane, stroga ograničenja kretanja i zabrane, naročito u periodu totalnog karantina ili „zaključavanja“ tokom marta i aprila, na neki čudan način su pogodovala piscima i pesnicima, uopšte ljudima koji se izražavaju kroz pisanu reč, jer su svi bili primorani da sede u svojim kućama i stanovima, što pisci inače rade.

Sada su pisci dobili i dodatnu inspiraciju i elan iz same neočekivane i potpuno uvrnute situacije totalne izolacije i ograničenja svih životnih aktivnosti na skučene prostore njihovog stana ili kuće. Sva nagomilana energija i kreativnost mogla je biti najefiksanije oslobođena kroz pisanje. S druge strane, zatvaranje biblioteka i drugih javnih i privatnih institucija i objekata za javnost, koje su tradicionalno organizovale promocije knjiga, tribine, skupove, konferencije i druge vrste masovnih događaja u kojima su se ljudi od knjige sretali, družili, razmenjivali ideje, uvide i mišljenja, naglo je zakočilo ono što predstavlja samo biće književnog stvaralaštva i njegov krvotok: prekinut je kontakt sa čitaocima i piscima je oduzeto ono što oni smatraju svojim osnovnim pravom i što čini svrhu pisanja – to je pravo da se saopšti publici, da se obrati rečima, da se knjiga približi čitaocu. To je jedinstvena prilika za koju svaki čovek koji piše živi svim srcem, prilika da prodre u najveće dubine duše čitaoca, da krikne iz svoje nutrine i oslobodi svoj vulkanski kreativni impuls, u težnji da osvoji pažnju čitaoca i pridobije njegovu naklonost. Ta spona između književnika i čitaoca se gradi i razvija i postaje neraskidivo jaka. Niko osim samog pisca ne može tačno razumeti kolika je iskonska snaga u razgovoru o knjizi, koliko je podsticajna energija koju piscu daje publika koja dolazi na mesto promocije da bi čula i doživela šta je to napisao i od kakvog je to značaja za svakog od nas. Pandemija je tu čaroliju susretanja i darivanja smisla sasekla u korenu. Međutim, književnost se ne predaje i ne sme stati pisanje i objavljivanje. Pisci pronalaze i koriste digitalne kanale i platforme i stvaraju novu vrstu odnosa sa publikom kroz onlajn predstavljanje i promocije. Susreti sa čitaocima se nastavljaju, ali ovog puta su mesta susreta i okupljanja virtuelna. Digitalne promocije ograničavaju te susrete i daju bitno umanjenu dozu doživljaja, ali ujedno uče i pisce i njihovu publiku da iskuse nove dimenzije razmene sadržaja koje im nudi digitalna tehnologija i internet. I to je jedan novi podsticaj za stvaranje.

Imate li utisak da se kompletna priča oko korone, ma šta da je iza nje, u dobroj meri usmerava i protiv kulture i kreativnosti. Ispostavlja se da je čak i ''nekulturnima'' postala jasna moć i važnost umetnosti.

Tačno tako. Korona pandemija je u trenutku stvorila kulturni i stvaralački vakuum. Odjednom, bez ikakvog nagoveštaja, našli smo se pred provalijom, čije dno se ne vidi, a nemoguće je preći na drugu stranu. Oseća se neka praznina, nema više tog nekog stvaralačkog vrenja, kakvo smo osećali i živeli ranije, pre ove korona krize. Umesto susreta uživo, oči u oči, nametnuta nam je digitalna tehnologija. Sada svi moramo umeti da vladamo raznim dgitalnim platformama, saterani smo u svoje sobe i pokušavamo da iz naoko sterilne atmosfere, piljeći u titrave virtuelne slike onlajn publike na monitoru svog računara, iscedimo poneku kap emocija. Ali to što nam je ponuđeno je samo surogat, zamena. To je digitalna imitacija žive kulture i žive reči. Sada i bukvalno živimo u kutijama, u sintetičkom, digitalnom globalnom Matriksu, kontrolisanom i cenzurisanom od strane vladajuće elite koja stoji iza ove četvrte industrijske revolucije i sveopšte digitalizacije stvarnosti. I upravo kada smo svi sada lišeni žive, plodonosne kulture, u samrtnoj tišini praznih dvorana, čitaonica, bina, amfiteatara i kongresnih sala, osećamo damare iz središta duše, osećamo jače nego ikada pre koliko nam nedostaje ta „kulturna“ buka dijaloga, debate i razgovora, žamor i preplitanje glasova i osećaja, šuštanje i meškoljenje čitalaca koji pomno slušaju i prate šta im pisci poručuju. Osećamo kolika je važnost kulture, posebno koliko je važna komunikacija kulturnog stvaralaštva između autora i recipijenta, pisca i čitaoca, stvaraoca i publike.

Da li se među književnicima primećuje da smo potrošačko društvo, tj. da li prepoznajete usud potrošačke kulture kod autora na našim prostorima?

Da bi opstali, autori su prinuđeni da povlađuju nametnutim trendovima i otuda hiperprodukcija zabavnog i „lakog“ štiva, eklekticizma, vulgarnosti, nasilja i afera. Sve je veći naglasak na spektaklu, piše se sažeto, u fragmentima, sa ciljem da se postigne efekat šoka. Mešaju se stilovi i žanrovi i nema finih prelaza, nema puno nijansiranog pisanja, simbolizma i stilskih figura. Cilj je pogoditi čitaoca, protresti ga, privući vulgarnim i perverznim sadržajima, probuditi ono animalno u čoveku. Radnje su iskomadane, nedovršene, opisi su krnji, preovladava ulični žargon i surovi, urbani, materijalistički realizam. Nema vizije, nema vešte dramatike, nema velikih ideja. Samo je efekat bitan, a on vrlo brzo izbledi. Pošast pandemije razorila je i ono malo tržišta knjiga koje je kakvo-takvo opstajalo, održavajući se književnim promocijama, u javnim, tradicionalnim prostorima ili u poslednje vreme, korišćenjem neformalnih, alternativnih kanala kao što su kafei i klubovi otvoreni za prodaju i promociju knjiga i publikacija. Sve se svelo na uske krugove ljudi koji se međusobno poznaju, koji i sami i čitaju i pišu, sa sporadičnim i bledim pokušajima onlajn promocije. Neizvesno je kakva je dalja budućnost i opstanak ozbiljne literature, ali o tome treba stalno govoriti i raspravljati i shvatiti budućnost kao izazov. I možda je upravo tu novi prostor za izražavanje, možda je upravo sada prava prilika da istinske vrednosti i kvalitetna literatura dođu do izražaja. Čitalačka publika je prezasićena lažnim vrednostima i trivijalnostima, gladna je novih, kvalitetnih, uzvišenih tema i sadržaja. Verujem da nam dolazi vreme velikog preokreta.

U jednom svom tekstu ste rekli kako ovaj sistem reprodukuje nemisleće i glupe ljude koji su u stanju samo da zinu i gutaju sve što im nudi ogromna industrija hrane i zabave. Da li je moguće da se čovečanstvo, nakon mračnog doba srednjeg veka, nakon humanizma i renesanse, nakon industrijske revolucije i sada, nakon ogromnog napretka u razvoju tehnologije, sada svodi na onu staru, još iz dobar Rima ''Hleba i igara''? Kako je moguće da smo u napretku zapravo nazadovali?

Globalizacija i diktati materijalističke ekonomije uspostavili su sistem koji promoviše gramzivost, aroganciju i borbu za moć. Materijalno uživanje je za većinu ljudi cilj i stil života koji jedino cene. Današnji potrošači su puki gutači koji rado prihvataju sve što ih ubedi sofisticirana propagandna mašinerija medija i javnih ili privatnih kampanja. Umesto u doba znanja i inteligencije, koje su mislioci predviđali, ušli smo u doba degradacije i gluposti. To samo ukazuje da nešto nije u redu sa našom koncepcijom napretka o kojem  smo učili i divili mu se. Obični ljudi i dalje gaje mit o nauci i veruju da je nauka objektivna i racionalna. Nauka je proneverila nade čovečanstva i postala je politizovana i komercijalizovana, sluškinja interesa i ciljeva velikih korporacija.

Napredak nije zapravo bio pravi napredak. To je bio napredak u sekularizaciji. Humanizam se razvijao kao sekularni i ateistički humanizam. Bog je proglašen mrtvim, a sa njim sve što je sveto, religijsko, oniričko i ezoterično postalo je nepoželjno ili nepotrebno. Razum je postao jedino merilo i kriterijum. Nauka i tehnologija su odvojene od duhovnosti. Religija, mitologija, misticizam, metafizika, sve ono što je duhovno nasleđe čoveka, prognano je i izloženo poruzi. Istinski napredak čoveka mže biti ostvaren samo ako se vratimo sintezi razuma i ljubavi, uma i srca. Humanizam mora da postane integralni i holistički humanizam, kroz ujedinjenje Mitosa i Logosa. Moramo slaviti holizam, integralistički pristup stvarnosti, koji sagledava čoveka i svet kao jedinstvenu i povezanu celinu.

Jedan ste od kritičara rodne ravnopravnosti u jeziku odnosno prevođenja titula i zanimanja u ženski rod. Zašto je to tako?

Rodna ravnopravnost je konfuzan i kontradiktoran pojam rodne teorije, koja u društvene nauke uvodi kategoriju roda umesto pola. Rod je društvena kategorija za razliku od pola, koji je biološko obeležje svakog čoveka. Feministkinje doživljavaju jezik kao središte svoje borbe. Problematizacija jezika vodila je neminovno težnji za reformom i dekonstrukcijom jezika, kako bi se odgovarajućim usaglašavanjem i modifikacijama jezik „korigovao“ i prilagodio feminističkim zahtevima. Feministkinje ukazuju na to da svaka upotreba jezika ima i svoju ideološku i političku konotaciju i gledaju na jezik kao nosioca i pokazatelja odnosa moći u društvu. Jedan od najnovijih izraza feminističke borbe za jezik predstavlja tzv. rodno osetljiv jezik, koji se sada nameće kao standard u komunikaciji u svetu i kod nas.

Sintagma „rodno senzitivni“ ili „rodno osetljiv“ jezik odražava ambiciju feministkinja da utiču na sve sfere društvenog života i problematizuju svaki mogući segment i fenomen društva, u težnji za promenom i usklađivanjem prema normama i merilima feminističke ideologije.

Nevolja sa rodno osetljivim jezikom, koja je ujedno nevolja i sa politički korektnim jezikom, jeste to što se ovde radi o veštačkom preinačenju jezika saobrazno nekoj određenoj ideologiji. Rodno osetljiv jezik nije proizvod prirodne evolucije jezika, i ne proishodi iz već postojeće fleksibilnosti jezika i njegove moći prilagođavanja i usklađivanja sa društveno-istorijskim prerogativima i nužnostima, već se takav jezik modifikuje, koriguje i podešava kroz spoljne intervencije koje odgovaraju rodno-feminističkoj ideologiji, tačnije uticajnim grupama i organizacijama koje zastupaju takvu ideologiju. Rodno osetljivi jezik je lingvistički eksperiment, u sklopu tzv. feminističke lingvistike, koji treba da bude izraz uspostavljanja rodne ravnopravnosti na nivou jezika.

Ono što je za mene neprihvatljivo jeste nasilno uvođenje rodno osetljivog jezika u svakodnevnu upotrebu. Feministkinje posmatraju jezik prvenstveno kao politički instrument. Iz tog polazišta one žele da normiraju jezik i da ga politički restrukturišu, i to donošenjem odgovarajućeg zakona, uputstva, priručnika i na drugi način koji uključuje političku i pravnu regulativu. Takav odnos prema jeziku za mene je nedopustiv jer sputava  upotrebu jezika, usmerava ga isključivo u odnosu na feministički diskurs i radikalno modifikuje političkom i pravnom intervencijom. Ja nisam protiv promena u jeziku, ali te promene treba da se dešavaju kao rezultat jednog prirodnog procesa prilagođavanja jezika društvenim promenama, kao proizvod evolucije, a ne revolucije jezika. U tom kontekstu, nasilno političko menjanje jezika po zahtevu jedne društvene grupe može proizvesti samo još veći razdor u društvu i izazvati nove podele između feministkinja i drugih pokreta koji ih podržavaju, s jedne strane, i svih ostalih koji se protive takvim promenama, s druge.

Feministkinje ne uzimaju u obzir da jezik ima višestruku primenu i da njegovo primarno korišćenje nema političku konotaciju već je vezano za komunikaciju, dakle za razmenu misli, emocija, ideja. Jezik je svakako i pokazatelj društvenog statusa. On ukazuje na poreklo i pripadnost čoveka koji ga koristi. Jezik je sredstvo upoznavanja i približavanja ljudi. Postoji ustanovljen i standardizovan književni srpski jezik, koji je sasvim dovoljno prostran i elastičan da može služiti svrsi, a to je valjana, relativno tačna i prikladna komunikacija među ljudima, uključujući i mogućnosti da se tim jezikom saopšte i analiziraju pojmovi i kategorije iz oblasti nauke, filozofije, umetnosti i književnosti.

Ne vidim da postoji bilo kakva potreba da se jezik na ovaj spoljni, politički način nasilno menja. Argument koji feministkinje najčešće koriste, u smislu „nepostojanja“ ženskog roda i izražavanja ženskih zanimanja, na klimavim je nogama. Naime, ne treba brkati gramatički rod i prirodni rod.

Feministkinje se zalažu za rodno osetljiv jezik jer jezik doživljavaju kao jedan od osnovnih sredstava u borbi protiv „rodno zasnovane diskriminacije“. Međutim, diskriminacija ne počiva na jeziku već proizlazi iz ponašanja i prakse, kada se polazi iz određenih stavova, uverenja, predrasuda ili stereotipa. Savremeni srpski književni jezik ima mogućnosti da izrazi sve polne i rodne varijetete i nijanse bez diskriminacije. Oblici imenica u muškom gramatičkom rodu koriste se i u rodno neutralnoj ulozi, kada treba da se označi i ženski rod ili kada označavamo osobe i muškog i ženskog pola, naročito kod naziva zanimanja i titula. Korišćenje formi, koje prema feministkinjama znače doslednu primenu imenica u ženskom rodu, za titule i zanimanja žena, može dati vrlo nezgrapne i neprecizne izraze, pa čak i one koji zvuče diskriminativno, kao što su, recimo: trenerka (žena koja trenira), vatrogaskinja (žena vatrogasac), vojnikinja (žena vojnik), poslanica (žena poslanik) ili sutkinja (žena sudija). Pored toga, paralelna ili uporedna upotreba i muškog i ženskog roda u svakoj prilici opterećuje jezik i nepotrebno usložnjava komunikaciju, tako da izgleda prilično rogobatno i komično. Jezik treba da bude efikasan i ekonomičan, tj. treba ga osloboditi suvišnih, nepotrebnih ili nejasnih reči i izraza. To je zahtev za jezičkom ekonomijom.

I na kraju, rodno osetljiv jezik treba posmatrati u kontekstu ukupnosti feminističkih zahteva, koji sežu do potpunog ukidanja polnog određenja i njihove zamene društvenom kategorijom „rod“, što bi dugoročno dovelo do potpune zbrke u društvu, posebno uvođenjem ideje „rodnog spektra“ i mogućnosti slobodnog i voljnog odabira željenog rodnog identiteta i rodne uloge.

Ima li suštinskih podela na muško i žensko kada je književnost u pitanju? Da li postoji muški i ženski literarni svet?

Za mene lično postoji samo razlika između istinske, visoko vredne, kvalitetne, prvorazredne, uzvišene književnosti i one koja se može smatrati lošom, koju nazivamo kičom, šundom, trivijalnom literaturom. Autor, bez obzira da li je muškarac ili žena, može pisati odlično ili loše. Postoje možda neke nijanse, finese i crte, neke specifičnosti koje nam otkrivaju tipično muški ili ženski način pisanja. Možda muški i ženski pogled na svet, u smislu procene šta više naglašavaju muški, a šta ženski pisci Ali, podela na mušku i žensku literaturu je deplasirana i nema nikakvog značaja za konačan doživljaj čitanja. U književnosti ima primera kada su žene pisale vrlo uspešno, u muškom licu, i predstavljale se kao muškarci, imale muški pseudonim (Žorž Sand, Džordž Eliot i dr.), a ima i danas, ne samo među ženama nego i među muškarcima. Istraživanje i osvajanje onoga što se može smatrati tipično ženskim pristupom i pogledom na svet od strane muških pisaca, kao i obrnuto, može biti korisno iskustvo i svakako doprinosi boljem razumevanju i približavanju među polovima, a to je ono što uvek treba pozdraviti.

Pisali ste o Transhumanizaciji, taj pojam, ako se ne varam, prvi koristi Dante u Božanstvenoj komediji. Međutim, kod Dantea transhumanizacija podrazumeva proces u kome se čovek kultiviše i otvara ka transcedentalnom i, polazeći iz sopstvenih dubina sa svom svojom slabošću i podložnošću smrti, ali, uz sposobnost za ljubav, i bivajući tako, može proći i kroz pakao. Kakvo je Vaše viđenje izvesnosti transhumanizma i njegovih negativnih efekata?

Transhumanizam u savremenom smislu je ideologija, filozofija i pokret koji se zalaže za tehnološku transformaciju čoveka u svrhu usavršavanja i poboljšavanja ljudskog bića, jačanja njegovih sposobnosti i prelaska u novi oblik živog bića, koje će biti neka vrsta „poboljšanog“ čoveka. U prvoj fazi, transhumanisti žele da stvore tzv. transčoveka, a u krajnjoj fazi stvoriće se potpuno novi oblik bića – tzv. postčoveka – koji će predstavljati nekakav hibrid čoveka i pametne mašine, organsko-tehnološki miks koji će imati mogućnosti i sposobnosti daleko iznad onih koje poseduje današnji čovek i moći će da živi neograničeno. Transhumanizam se zasniva na novim tehnologijama koje čine srž Četvrte industrijske revolucije. Zajedničko za ove nove tehnologije (veštačka inteligencija, nanotehnologija, internet stvari i 5G-6G mreža, virtuelna stvarnost, pojačana stvarnost, neuronauke, biotehnologije, robotika, genetički inženjering i dr.) je što doživljavaju neviđenu ekspanziju i rapidno rastu po eksponencijalnoj stopi, što otežava njihovo praćenje, analizu i kontrolu, u stanju su da radikalno promene biologiju čoveka, njegovo funkcionisanje i ponašanje, kao i da povećaju i unaprede i psihičke sposobnosti. One se međusobno nadopunjavaju i integrišu u složene tehnološke sinteze i mogu da postanu i nezavisne od čovekovog uticaja. To su sve karakteristike koje dosadašnje tehnologije nisu posedovale. Otuda transhumanisti polažu veliku nadu u moć ovih tehnologija i predviđaju da će u vrlo skoroj budućnosti (za najduže dve decenije, a verovatno kraće) ovakva eksplozija rasta i razvoja tehnologija dovesti društvo do tačke u kojoj će biti stvorena tzv. Superinteligencija. To je tačka tehnološke singularnosti. Posle te tačke, a nismo tako daleko od nje, prema očekivanjima transhumanista, nivo opšte inteligencije svih stvari, objekata i „organizama“ u koje je integrisana veštačka inteligencija, u kombinaciji sa drugim tehnologijama, nadmašiće i zameniti sve ljudske sposobnosti, uključujući i najviše psihičke funkcije, kao što su mišljenje, rasuđivanje, odlučivanje, osećanje, intuicija, spoznaja i dr. Kako će tada izgledati ljudsko društvo ne možemo ni zamisliti. Ipak, izvesno je da je ova pandemijska katastrofa ubrzala kretanje čovečanstva prema tački singularnosti i stvorila uslove za stvaranje Novog svetskog poretka u vidu jedinstvenog, globalnog, hiperumreženog i kontrolisanog društva koje možemo nazvati Novi globalni transhumanistički poredak. Post-korona era, čijem svitanju svedočimo, nikada više neće biti ista. Pandemija je razrušila ekonomiju kakvu poznajemo i ostavila je razorne posledice po sve sfere i oblasti društva, uključujući i kulturu i u njenom sklopu književnost, umetnost i stvaralaštvo uopšte. Transhumanizam nam se nameće kao superiorna ideologija bez alternative, na krilima primamljivih tehnologija, digitalizacije, podsticana ogromnom medijskom kampanjom i promovisana u industriji filma, video-igrica i zabave. Vodeći transhumanisti, koji se nalaze na čelu najvećih korporacija, globalnih organizacija i u drugim globalnim centrima moći neprestano govore i pišu o prednostima veštačke inteligencije, robota, nanotehnologije, biotehnologije i promovišu stvaranje kiborga, kroz razne metode i tehnike (ugradnja čipa, ubrizgavanje nano čestica ili nano robota u telo, spajanje mozga sa računarom, nove mRNK vakcine u kojima se nalazi genetski materijal i dr.). Ono što je loše to je da smo okruženi jednom agresivnom kampanjom transhumanizma i primorani, raznim suptilnim načinkma prinude, da prihvatimo transhumanistički pogled i tehnologije bez kritičke analize i promišljanja i bez sveobuhvatnog sagledavanja rizika i loših efekata koje može to imati po ljude. Kao holista i integralni humanista, ja se protivim takvom pristupu i zalažem se za kritički i transparentan pristup, gde će biti ostavljeno i sačuvano temeljno pravo čoveka na izbor i slobodu mišljenja i izražavanja. Zato nam predstoji velika borba.

Koji su pozitivni a koji negativni efekti razvoja veštačke inteligencije?

Prvo treba imati na umu da kada govorimo o veštačkoj inteligenciji (VI) valja znati da se VI deli na tzv. ograničenu ili usku VI (VUI), i opštu VI (VOI). Ovoj podeli dodaje se i treći tip VI, koji se naziva veštačka super inteligencija (VSI). Danas se uglavnom razvija i koristi uska VI, koja se javlja u vidu sistema ili seta aplikacija i nalazi praktičnu primenu u raznim oblastima ekonomije i društva u celini. VI se koristi u zdravstvu, obrazovanju, kozmetici, hemijskoj, automobilskoj industriji, energetici, industriji odeće i obuće, poljoprivredi, IKT sektoru, ekologiji, saobraćaju, finansijama, marketingu, sportu, industriji zabave, igračkama, fitnesu i velnesu i mnogim drugim oblastima. Ovaj tip veštačke inteligencije doprinosi efikasnosti i znatno poboljšava proizvodne i poslovne procese, povećava produktivnost, omogućava bolju kontrolu i smanjuje troškove proizvodnje. Potencijali veštački inteligencije su ogromni i još uvek se istražuju njene mogućnosti. Već sada se može reći da veštačka inteligencija postaje opšti ili univerzalni resurs i bazična tehnologija, koja će povezivati i kontrolisati celokupnu ekonomiju i sve druge oblasti društva.

Negativni efekti veštačke inteligencije proizlaze iz njenog ultrabrzog, eksponencijalnog rasta i eksplozivnog razvoja, koji može postati nekontrolisan. Već sada VI može sama da se replikuje i usavršava, što je ostvareno povezivanjem svih aplikacija i sistema VI u jedinstvenu mrežu VI, koja će u jednom momentu moći da dostigne nivo superinteligencije. Društvo mora pronaći načine da reši problem praćenja, analize i kontrole ovakvog neumerenog rasta VI. Moraju se iznaći neki načini ograničenja delovanja VI, koji bi trebalo da budu postavljeni kao neka vrsta kodeksa, u skladu sa uspostavljenom poslovnom i opštom etikom, kako ne bismo došli u situaciju da se posle tačke singularnosti superinteligencija ne okrene protiv ljudi. Naučnici i filozofi razmišljaju o tim pitanjima i rade na razvoju efikasnih rešenja, koja bi mogla da ograniče razvoj VI, stave ga u određene okvire i osiguraju da bude bezbedna po ljude. U tom kontekstu veoma je opasna primena VI u vojne svrhe i u ratu. Armije razvijenijih zemalja već uveliko rade na razvoju i primeni VI u ratu (stvaranje supervojnika, korišćenje dronova-ubica, robota-ubica i dr.) i mi se trenutno nalazimo u veoma opasnoj fazi ubrzane vojne primene VI, uporedo sa nanotehnologijom i drugim tehnologijama, što nameće novu trku u naoružanju, sa neizvesnim posledicama po mir u svetu.

U novembru je izašla Vaša nova zbirka poezije ''Manifest kamena'', možete li nam reći nešto više o njoj? Zašto manifest kamena?

Zbirka poezije „Manifest kamena“ je moja šesta knjiga poezije i ukupno jedanaesta objavljena knjiga. Ova knjiga je nastavak niza knjiga koje zajedno čine jedinstven ciklus. To je veliki ciklus Vremena „Auroboros“, nazvan tako po drevnom alhemijskom simbolu Zmije koja grize svoj rep, koji simboliše neprekidno ciklično kretanje Vremena. Mojih šest povezanih knjiga označavaju osnovne gradivne elemente i procese univerzuma. Ova šesta knjiga znači okončanje ciklusa i začinje novi početak – obnavljanje cikličnog kretanja. Redom, prva knjiga je posvećena Bogu ili Duhu, druga simbolizuje element Vodu, treća Vatru, četvrta predstavlja prelaz ili most između Čoveka i Boga, peta simboliše element Vazduha i ova šesta, poslednja, predstavlja element Zemlju. Element Zemlje simbolizuje kristalizaciju, uobličenje procesa. Element Zemlja korespondira sa fizičkim telom, materijalnim svetom, formom. Otuda je centralni simbol zbirke kamen, ovde predstavljen kao filozofski kamen ili kamen mudrosti kod alhemičara. U knjizi sam koristio višestruku simboliku kamena mudrosti, kao kraja i vrhunca Velikog Dela. Alhemija je tema kojom se dugo bavim u svojim poetskim, duhovnim i filozofskim kontemplacijama i vizijama. To je tema duhovne transformacije čoveka, koju vidim kao jedino istinsko rešenje u borbi protiv tehnološke revolucije transhumanizma.

Pesme zbirke su mistično-refleksivne, posvećene traganju čoveka za kamenom mudrosti. To je proces koji počinje i završava se ljubavlju, i stoga u pesmama nalazim jednu harmoničnu sintezu fizičke i duhovne ekstaze i transformacije, opevam ljubav i strast prema ženi, ali uzdižem tu ljubav, pretvaram je u ekstatični zanos i transcendiram kroz dinamiku preplitanja poetskih vizija, doživljaja i simbola.

Knjiga „Manifest kamena“ dolazi u pravo vreme, u godini kada gledamo kako se čitav svet koji je građen vekovima, čitava civilizacija, urušava, raspada i nestaje u ponoru koji je sama iskopala. Ovo je sasvim sigurno godina Kraja i resetovanja civilizacije kakvu poznajemo. I ujedno, ona priprema novi Početak. Taj Početak još nije poznat. Kakav će on biti, zavisi od svih nas. Pred nama je velika borba za slobodu čoveka, za ljudskost i za duh, za čoveka sklada i mira, čoveka koji će ponovo uspostaviti potisnutu, prognanu i zaboravljenu božanskost, čoveka u kontaktu i jedinstvu sa Bogom.

Zahvaljujem se na odvojenom vremenu i čast nam je što smo mogli popričati sa Vama i podeliti razgovor na Književnoj radionici Kordun.

Hvala i Vama. Bilo mi je veliko zadovoljstvo da sarađujemo.

PODELITE OVAJ TEKST NA: