Интервју са професором Виктором Радуном Теоном за Књижевну радионицу "Кордун" 

Разговарала: Душица Мрђеновић

29. јануар 2021

ТРАНСХУМАНИЗАМ И КАМЕН МУДРОСТИ

''...залажем се за критички и транспарентан приступ, где ће бити остављено и сачувано темељно право човека на избор и слободу мишљења и изражавања. Зато нам предстоји велика борба...''Виктор Радун Теон

Проф. Виктор Радун Теон фото: лична архива

Поштовани господине Радун, за почетак, реците нам нешто о себи. Сигурно постоји нешто са чиме наши читаоци нису упознати.

Срдачан поздрав и поштовање Вашим читаоцима! О себи је свакако најтеже говорити. Покушаћу да сажмем. Рођен сам у Скопљу, у Македонији, где сам завршио основно, средње и високо образовање. После дипломирања преселио сам се у Нови Сад, где и данас живим. Радим као универзитетски професор на факултету за примењену екологију „Футура“ у Београду, где предајем предмете из области екологије, одрживог развоја, економије и менаџмента. Поред професионалног писања научних и стручних радова, пишем поезију, прозу, критике и приказе, есеје, бавим се изучавањем будућности, филозофијом и духовним развојем.Преводим са енглеског и македонског језика на српски и обрнуто. Објавио сам 11 књига из области поезије, филозофије, економије и духовног развоја, превео преко 30 књига и објавио око 100 научних и стручних радова, есеја, критика и приказа. Заступљен сам својом поезијом у зборницима и антологијама. Превођен сам на шпански, руски, румунски, македонски, словеначки и бугарски. Члан сам Друштва књижевника Војводине и Удружења новинара Србије. Уредник сам издавачке куће „Неопрес“ из Београда и члан уредништва часописа „Бранковина“, Ваљево.

Наша тема је књижевност у доба короне. Колико ће ова пандемија утицати на продуктивност књижевника с обзиром на то да су јавни скупови лимитирани бројем посетилаца, промоције и књижевне вечери је немогуће одржати, а аутору је важна веза са публиком? 

Култура је драматично погођена овом пандемијом. Књижевност је можда највећа жртва. Удар Корона пандемије на књижевност и књижевнике има размере катастрофе. Ипак, ови утицаји имају контрадикторан карактер. С једне стране, строга ограничења кретања и забране, нарочито у периоду тоталног карантина или „закључавања“ током марта и априла, на неки чудан начин су погодовала писцима и песницима, уопште људима који се изражавају кроз писану реч, јер су сви били приморани да седе у својим кућама и становима, што писци иначе раде.

Сада су писци добили и додатну инспирацију и елан из саме неочекиване и потпуно уврнуте ситуације тоталне изолације и ограничења свих животних активности на скучене просторе њиховог стана или куће. Сва нагомилана енергија и креативност могла је бити најефиксаније ослобођена кроз писање. С друге стране, затварање библиотека и других јавних и приватних институција и објеката за јавност, које су традиционално организовале промоције књига, трибине, скупове, конференције и друге врсте масовних догађаја у којима су се људи од књиге сретали, дружили, размењивали идеје, увиде и мишљења, нагло је закочило оно што представља само биће књижевног стваралаштва и његов крвоток: прекинут је контакт са читаоцима и писцима је одузето оно што они сматрају својим основним правом и што чини сврху писања – то је право да се саопшти публици, да се обрати речима, да се књига приближи читаоцу. То је јединствена прилика за коју сваки човек који пише живи свим срцем, прилика да продре у највеће дубине душе читаоца, да крикне из своје нутрине и ослободи свој вулкански креативни импулс, у тежњи да освоји пажњу читаоца и придобије његову наклоност. Та спона између књижевника и читаоца се гради и развија и постаје нераскидиво јака. Нико осим самог писца не може тачно разумети колика је исконска снага у разговору о књизи, колико је подстицајна енергија коју писцу даје публика која долази на место промоције да би чула и доживела шта је то написао и од каквог је то значаја за сваког од нас. Пандемија је ту чаролију сусретања и даривања смисла сасекла у корену. Међутим, књижевност се не предаје и не сме стати писање и објављивање. Писци проналазе и користе дигиталне канале и платформе и стварају нову врсту односа са публиком кроз онлајн представљање и промоције. Сусрети са читаоцима се настављају, али овог пута су места сусрета и окупљања виртуелна. Дигиталне промоције ограничавају те сусрете и дају битно умањену дозу доживљаја, али уједно уче и писце и њихову публику да искусе нове димензије размене садржаја које им нуди дигитална технологија и интернет. И то је један нови подстицај за стварање.

Имате ли утисак да се комплетна прича око короне, ма шта да је иза ње, у доброј мери усмерава и против културе и креативности. Испоставља се да је чак и ''некултурнима'' постала јасна моћ и важност уметности.

Тачно тако. Корона пандемија је у тренутку створила културни и стваралачки вакуум. Одједном, без икаквог наговештаја, нашли смо се пред провалијом, чије дно се не види, а немогуће је прећи на другу страну. Осећа се нека празнина, нема више тог неког стваралачког врења, какво смо осећали и живели раније, пре ове корона кризе. Уместо сусрета уживо, очи у очи, наметнута нам је дигитална технологија. Сада сви морамо умети да владамо разним дгиталним платформама, сатерани смо у своје собе и покушавамо да из наоко стерилне атмосфере, пиљећи у титраве виртуелне слике онлајн публике на монитору свог рачунара, исцедимо понеку кап емоција. Али то што нам је понуђено је само сурогат, замена. То је дигитална имитација живе културе и живе речи. Сада и буквално живимо у кутијама, у синтетичком, дигиталном глобалном Матриксу, контролисаном и цензурисаном од стране владајуће елите која стоји иза ове четврте индустријске револуције и свеопште дигитализације стварности. И управо када смо сви сада лишени живе, плодоносне културе, у самртној тишини празних дворана, читаоница, бина, амфитеатара и конгресних сала, осећамо дамаре из средишта душе, осећамо јаче него икада пре колико нам недостаје та „културна“ бука дијалога, дебате и разговора, жамор и преплитање гласова и осећаја, шуштање и мешкољење читалаца који помно слушају и прате шта им писци поручују. Осећамо колика је важност културе, посебно колико је важна комуникација културног стваралаштва између аутора и реципијента, писца и читаоца, ствараоца и публике.

Да ли се међу књижевницима примећује да смо потрошачко друштво, тј. да ли препознајете усуд потрошачке културе код аутора на нашим просторима?

Да би опстали, аутори су принуђени да повлађују наметнутим трендовима и отуда хиперпродукција забавног и „лаког“ штива, еклектицизма, вулгарности, насиља и афера. Све је већи нагласак на спектаклу, пише се сажето, у фрагментима, са циљем да се постигне ефекат шока. Мешају се стилови и жанрови и нема финих прелаза, нема пуно нијансираног писања, симболизма и стилских фигура. Циљ је погодити читаоца, протрести га, привући вулгарним и перверзним садржајима, пробудити оно анимално у човеку. Радње су искомадане, недовршене, описи су крњи, преовладава улични жаргон и сурови, урбани, материјалистички реализам. Нема визије, нема веште драматике, нема великих идеја. Само је ефекат битан, а он врло брзо избледи. Пошаст пандемије разорила је и оно мало тржишта књига које је какво-такво опстајало, одржавајући се књижевним промоцијама, у јавним, традиционалним просторима или у последње време, коришћењем неформалних, алтернативних канала као што су кафеи и клубови отворени за продају и промоцију књига и публикација. Све се свело на уске кругове људи који се међусобно познају, који и сами и читају и пишу, са спорадичним и бледим покушајима онлајн промоције. Неизвесно је каква је даља будућност и опстанак озбиљне литературе, али о томе треба стално говорити и расправљати и схватити будућност као изазов. И можда је управо ту нови простор за изражавање, можда је управо сада права прилика да истинске вредности и квалитетна литература дођу до изражаја. Читалачка публика је презасићена лажним вредностима и тривијалностима, гладна је нових, квалитетних, узвишених тема и садржаја. Верујем да нам долази време великог преокрета.

У једном свом тексту сте рекли како овај систем репродукује немислеће и глупе људе који су у стању само да зину и гутају све што им нуди огромна индустрија хране и забаве. Да ли је могуће да се човечанство, након мрачног доба средњег века, након хуманизма и ренесансе, након индустријске револуције и сада, након огромног напретка у развоју технологије, сада своди на ону стару, још из добар Рима ''Хлеба и игара''? Како је могуће да смо у напретку заправо назадовали?

Глобализација и диктати материјалистичке економије успоставили су систем који промовише грамзивост, ароганцију и борбу за моћ. Материјално уживање је за већину људи циљ и стил живота који једино цене. Данашњи потрошачи су пуки гутачи који радо прихватају све што их убеди софистицирана пропагандна машинерија медија и јавних или приватних кампања. Уместо у доба знања и интелигенције, које су мислиоци предвиђали, ушли смо у доба деградације и глупости. То само указује да нешто није у реду са нашом концепцијом напретка о којем  смо учили и дивили му се. Обични људи и даље гаје мит о науци и верују да је наука објективна и рационална. Наука је проневерила наде човечанства и постала је политизована и комерцијализована, слушкиња интереса и циљева великих корпорација.

Напредак није заправо био прави напредак. То је био напредак у секуларизацији. Хуманизам се развијао као секуларни и атеистички хуманизам. Бог је проглашен мртвим, а са њим све што је свето, религијско, ониричко и езотерично постало је непожељно или непотребно. Разум је постао једино мерило и критеријум. Наука и технологија су одвојене од духовности. Религија, митологија, мистицизам, метафизика, све оно што је духовно наслеђе човека, прогнано је и изложено порузи. Истински напредак човека мже бити остварен само ако се вратимо синтези разума и љубави, ума и срца. Хуманизам мора да постане интегрални и холистички хуманизам, кроз уједињење Митоса и Логоса. Морамо славити холизам, интегралистички приступ стварности, који сагледава човека и свет као јединствену и повезану целину.

Један сте од критичара родне равноправности у језику односно превођења титула и занимања у женски род. Зашто је то тако?

Родна равноправност је конфузан и контрадикторан појам родне теорије, која у друштвене науке уводи категорију рода уместо пола. Род је друштвена категорија за разлику од пола, који је биолошко обележје сваког човека. Феминисткиње доживљавају језик као средиште своје борбе. Проблематизација језика водила је неминовно тежњи за реформом и деконструкцијом језика, како би се одговарајућим усаглашавањем и модификацијама језик „кориговао“ и прилагодио феминистичким захтевима. Феминисткиње указују на то да свака употреба језика има и своју идеолошку и политичку конотацију и гледају на језик као носиоца и показатеља односа моћи у друштву. Један од најновијих израза феминистичке борбе за језик представља тзв. родно осетљив језик, који се сада намеће као стандард у комуникацији у свету и код нас.

Синтагма „родно сензитивни“ или „родно осетљив“ језик одражава амбицију феминисткиња да утичу на све сфере друштвеног живота и проблематизују сваки могући сегмент и феномен друштва, у тежњи за променом и усклађивањем према нормама и мерилима феминистичке идеологије.

Невоља са родно осетљивим језиком, која је уједно невоља и са политички коректним језиком, јесте то што се овде ради о вештачком преиначењу језика саобразно некој одређеној идеологији. Родно осетљив језик није производ природне еволуције језика, и не происходи из већ постојеће флексибилности језика и његове моћи прилагођавања и усклађивања са друштвено-историјским прерогативима и нужностима, већ се такав језик модификује, коригује и подешава кроз спољне интервенције које одговарају родно-феминистичкој идеологији, тачније утицајним групама и организацијама које заступају такву идеологију. Родно осетљиви језик је лингвистички експеримент, у склопу тзв. феминистичке лингвистике, који треба да буде израз успостављања родне равноправности на нивоу језика.

Оно што је за мене неприхватљиво јесте насилно увођење родно осетљивог језика у свакодневну употребу. Феминисткиње посматрају језик првенствено као политички инструмент. Из тог полазишта оне желе да нормирају језик и да га политички реструктуришу, и то доношењем одговарајућег закона, упутства, приручника и на други начин који укључује политичку и правну регулативу. Такав однос према језику за мене је недопустив јер спутава  употребу језика, усмерава га искључиво у односу на феминистички дискурс и радикално модификује политичком и правном интервенцијом. Ја нисам против промена у језику, али те промене треба да се дешавају као резултат једног природног процеса прилагођавања језика друштвеним променама, као производ еволуције, а не револуције језика. У том контексту, насилно политичко мењање језика по захтеву једне друштвене групе може произвести само још већи раздор у друштву и изазвати нове поделе између феминисткиња и других покрета који их подржавају, с једне стране, и свих осталих који се противе таквим променама, с друге.

Феминисткиње не узимају у обзир да језик има вишеструку примену и да његово примарно коришћење нема политичку конотацију већ је везано за комуникацију, дакле за размену мисли, емоција, идеја. Језик је свакако и показатељ друштвеног статуса. Он указује на порекло и припадност човека који га користи. Језик је средство упознавања и приближавања људи. Постоји установљен и стандардизован књижевни српски језик, који је сасвим довољно простран и еластичан да може служити сврси, а то је ваљана, релативно тачна и прикладна комуникација међу људима, укључујући и могућности да се тим језиком саопште и анализирају појмови и категорије из области науке, филозофије, уметности и књижевности.

Не видим да постоји било каква потреба да се језик на овај спољни, политички начин насилно мења. Аргумент који феминисткиње најчешће користе, у смислу „непостојања“ женског рода и изражавања женских занимања, на климавим је ногама. Наиме, не треба бркати граматички род и природни род.

Феминисткиње се залажу за родно осетљив језик јер језик доживљавају као један од основних средстава у борби против „родно засноване дискриминације“. Међутим, дискриминација не почива на језику већ произлази из понашања и праксе, када се полази из одређених ставова, уверења, предрасуда или стереотипа. Савремени српски књижевни језик има могућности да изрази све полне и родне варијетете и нијансе без дискриминације. Облици именица у мушком граматичком роду користе се и у родно неутралној улози, када треба да се означи и женски род или када означавамо особе и мушког и женског пола, нарочито код назива занимања и титула. Коришћење форми, које према феминисткињама значе доследну примену именица у женском роду, за титуле и занимања жена, може дати врло незграпне и непрецизне изразе, па чак и оне који звуче дискриминативно, као што су, рецимо: тренерка (жена која тренира), ватрогаскиња (жена ватрогасац), војникиња (жена војник), посланица (жена посланик) или суткиња (жена судија). Поред тога, паралелна или упоредна употреба и мушког и женског рода у свакој прилици оптерећује језик и непотребно усложњава комуникацију, тако да изгледа прилично рогобатно и комично. Језик треба да буде ефикасан и економичан, тј. треба га ослободити сувишних, непотребних или нејасних речи и израза. То је захтев за језичком економијом.

И на крају, родно осетљив језик треба посматрати у контексту укупности феминистичких захтева, који сежу до потпуног укидања полног одређења и њихове замене друштвеном категоријом „род“, што би дугорочно довело до потпуне збрке у друштву, посебно увођењем идеје „родног спектра“ и могућности слободног и вољног одабира жељеног родног идентитета и родне улоге.

Има ли суштинских подела на мушко и женско када је књижевност у питању? Да ли постоји мушки и женски литерарни свет?

За мене лично постоји само разлика између истинске, високо вредне, квалитетне, прворазредне, узвишене књижевности и оне која се може сматрати лошом, коју називамо кичом, шундом, тривијалном литературом. Аутор, без обзира да ли је мушкарац или жена, може писати одлично или лоше. Постоје можда неке нијансе, финесе и црте, неке специфичности које нам откривају типично мушки или женски начин писања. Можда мушки и женски поглед на свет, у смислу процене шта више наглашавају мушки, а шта женски писци Али, подела на мушку и женску литературу је депласирана и нема никаквог значаја за коначан доживљај читања. У књижевности има примера када су жене писале врло успешно, у мушком лицу, и представљале се као мушкарци, ималe мушки псеудоним (Жорж Санд, Џорџ Елиот и др.), а има и данас, не само међу женама него и међу мушкарцима. Истраживање и освајање онога што се може сматрати типично женским приступом и погледом на свет од стране мушких писаца, као и обрнуто, може бити корисно искуство и свакако доприноси бољем разумевању и приближавању међу половима, а то је оно што увек треба поздравити.

Писали сте о Трансхуманизацији, тај појам, ако се не варам, први користи Данте у Божанственој комедији. Међутим, код Дантеа трансхуманизација подразумева процес у коме се човек култивише и отвара ка трансцеденталном и, полазећи из сопствених дубина са свом својом слабошћу и подложношћу смрти, али, уз способност за љубав, и бивајући тако, може проћи и кроз пакао. Какво је Ваше виђење извесности трансхуманизма и његових негативних ефеката?

Трансхуманизам у савременом смислу је идеологија, филозофија и покрет који се залаже за технолошку трансформацију човека у сврху усавршавања и побољшавања људског бића, јачања његових способности и преласка у нови облик живог бића, које ће бити нека врста „побољшаног“ човека. У првој фази, трансхуманисти желе да створе тзв. трансчовека, а у крајњој фази створиће се потпуно нови облик бића – тзв. постчовека – који ће представљати некакав хибрид човека и паметне машине, органско-технолошки микс који ће имати могућности и способности далеко изнад оних које поседује данашњи човек и моћи ће да живи неограничено. Трансхуманизам се заснива на новим технологијама које чине срж Четврте индустријске револуције. Заједничко за ове нове технологије (вештачка интелигенција, нанотехнологија, интернет ствари и 5Г-6Г мрежа, виртуелна стварност, појачана стварност, неуронауке, биотехнологије, роботика, генетички инжењеринг и др.) је што доживљавају невиђену експанзију и рапидно расту по експоненцијалној стопи, што отежава њихово праћење, анализу и контролу, у стању су да радикално промене биологију човека, његово функционисање и понашање, као и да повећају и унапреде и психичке способности. Оне се међусобно надопуњавају и интегришу у сложене технолошке синтезе и могу да постану и независне од човековог утицаја. То су све карактеристике које досадашње технологије нису поседовале. Отуда трансхуманисти полажу велику наду у моћ ових технологија и предвиђају да ће у врло скорој будућности (за најдуже две деценије, а вероватно краће) оваква експлозија раста и развоја технологија довести друштво до тачке у којој ће бити створена тзв. Суперинтелигенција. То је тачка технолошке сингуларности. После те тачке, а нисмо тако далеко од ње, према очекивањима трансхуманиста, ниво опште интелигенције свих ствари, објеката и „организама“ у које је интегрисана вештачка интелигенција, у комбинацији са другим технологијама, надмашиће и заменити све људске способности, укључујући и највише психичке функције, као што су мишљење, расуђивање, одлучивање, осећање, интуиција, спознаја и др. Како ће тада изгледати људско друштво не можемо ни замислити. Ипак, извесно је да је ова пандемијска катастрофа убрзала кретање човечанства према тачки сингуларности и створила услове за стварање Новог светског поретка у виду јединственог, глобалног, хиперумреженог и контролисаног друштва које можемо назвати Нови глобални трансхуманистички поредак. Пост-корона ера, чијем свитању сведочимо, никада више неће бити иста. Пандемија је разрушила економију какву познајемо и оставила је разорне последице по све сфере и области друштва, укључујући и културу и у њеном склопу књижевност, уметност и стваралаштво уопште. Трансхуманизам нам се намеће као супериорна идеологија без алтернативе, на крилима примамљивих технологија, дигитализације, подстицана огромном медијском кампањом и промовисана у индустрији филма, видео-игрица и забаве. Водећи трансхуманисти, који се налазе на челу највећих корпорација, глобалних организација и у другим глобалним центрима моћи непрестано говоре и пишу о предностима вештачке интелигенције, робота, нанотехнологије, биотехнологије и промовишу стварање киборга, кроз разне методе и технике (уградња чипа, убризгавање нано честица или нано робота у тело, спајање мозга са рачунаром, нове мРНК вакцине у којима се налази генетски материјал и др.). Оно што је лоше то је да смо окружени једном агресивном кампањом трансхуманизма и приморани, разним суптилним начинкма принуде, да прихватимо трансхуманистички поглед и технологије без критичке анализе и промишљања и без свеобухватног сагледавања ризика и лоших ефеката које може то имати по људе. Као холиста и интегрални хуманиста, ја се противим таквом приступу и залажем се за критички и транспарентан приступ, где ће бити остављено и сачувано темељно право човека на избор и слободу мишљења и изражавања. Зато нам предстоји велика борба.

Који су позитивни а који негативни ефекти развоја вештачке интелигенције?

Прво треба имати на уму да када говоримо о вештачкој интелигенцији (ВИ) ваља знати да се ВИ дели на тзв. ограничену или уску ВИ (ВУИ), и општу ВИ (ВОИ). Овој подели додаје се и трећи тип ВИ, који се назива вештачка супер интелигенција (ВСИ). Данас се углавном развија и користи уска ВИ, која се јавља у виду система или сета апликација и налази практичну примену у разним областима економије и друштва у целини. ВИ се користи у здравству, образовању, козметици, хемијској, аутомобилској индустрији, енергетици, индустрији одеће и обуће, пољопривреди, ИКТ сектору, екологији, саобраћају, финансијама, маркетингу, спорту, индустрији забаве, играчкама, фитнесу и велнесу и многим другим областима. Овај тип вештачке интелигенције доприноси ефикасности и знатно побољшава производне и пословне процесе, повећава продуктивност, омогућава бољу контролу и смањује трошкове производње. Потенцијали вештачки интелигенције су огромни и још увек се истражују њене могућности. Већ сада се може рећи да вештачка интелигенција постаје општи или универзални ресурс и базична технологија, која ће повезивати и контролисати целокупну економију и све друге области друштва.

Негативни ефекти вештачке интелигенције произлазе из њеног ултрабрзог, експоненцијалног раста и експлозивног развоја, који може постати неконтролисан. Већ сада ВИ може сама да се репликује и усавршава, што је остварено повезивањем свих апликација и система ВИ у јединствену мрежу ВИ, која ће у једном моменту моћи да достигне ниво суперинтелигенције. Друштво мора пронаћи начине да реши проблем праћења, анализе и контроле оваквог неумереног раста ВИ. Морају се изнаћи неки начини ограничења деловања ВИ, који би требало да буду постављени као нека врста кодекса, у складу са успостављеном пословном и општом етиком, како не бисмо дошли у ситуацију да се после тачке сингуларности суперинтелигенција не окрене против људи. Научници и филозофи размишљају о тим питањима и раде на развоју ефикасних решења, која би могла да ограниче развој ВИ, ставе га у одређене оквире и осигурају да буде безбедна по људе. У том контексту веома је опасна примена ВИ у војне сврхе и у рату. Армије развијенијих земаља већ увелико раде на развоју и примени ВИ у рату (стварање супервојника, коришћење дронова-убица, робота-убица и др.) и ми се тренутно налазимо у веома опасној фази убрзане војне примене ВИ, упоредо са нанотехнологијом и другим технологијама, што намеће нову трку у наоружању, са неизвесним последицама по мир у свету.

У новембру је изашла Ваша нова збирка поезије ''Манифест камена'', можете ли нам рећи нешто више о њој? Зашто манифест камена?

Збирка поезије „Манифест камена“ је моја шеста књига поезије и укупно једанаеста објављена књига. Ова књига је наставак низа књига које заједно чине јединствен циклус. То је велики циклус Времена „Ауроборос“, назван тако по древном алхемијском симболу Змије која гризе свој реп, који симболише непрекидно циклично кретање Времена. Мојих шест повезаних књига означавају основне градивне елементе и процесе универзума. Ова шеста књига значи окончање циклуса и зачиње нови почетак – обнављање цикличног кретања. Редом, прва књига је посвећена Богу или Духу, друга симболизује елемент Воду, трећа Ватру, четврта представља прелаз или мост између Човека и Бога, пета симболише елемент Ваздуха и ова шеста, последња, представља елемент Земљу. Елемент Земље симболизује кристализацију, уобличење процеса. Елемент Земља кореспондира са физичким телом, материјалним светом, формом. Отуда је централни симбол збирке камен, овде представљен као филозофски камен или камен мудрости код алхемичара. У књизи сам користио вишеструку симболику камена мудрости, као краја и врхунца Великог Дела. Алхемија је тема којом се дуго бавим у својим поетским, духовним и филозофским контемплацијама и визијама. То је тема духовне трансформације човека, коју видим као једино истинско решење у борби против технолошке револуције трансхуманизма.

Песме збирке су мистично-рефлексивне, посвећене трагању човека за каменом мудрости. То је процес који почиње и завршава се љубављу, и стога у песмама налазим једну хармоничну синтезу физичке и духовне екстазе и трансформације, опевам љубав и страст према жени, али уздижем ту љубав, претварам је у екстатични занос и трансцендирам кроз динамику преплитања поетских визија, доживљаја и симбола.

Књига „Манифест камена“ долази у право време, у години када гледамо како се читав свет који је грађен вековима, читава цивилизација, урушава, распада и нестаје у понору који је сама ископала. Ово је сасвим сигурно година Краја и ресетовања цивилизације какву познајемо. И уједно, она припрема нови Почетак. Тај Почетак још није познат. Какав ће он бити, зависи од свих нас. Пред нама је велика борба за слободу човека, за људскост и за дух, за човека склада и мира, човека који ће поново успоставити потиснуту, прогнану и заборављену божанскост, човека у контакту и јединству са Богом.

Захваљујем се на одвојеном времену и част нам је што смо могли попричати са Вама и поделити разговор на Књижевној радионици Кордун.

Хвала и Вама. Било ми је велико задовољство да сарађујемо.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: