MIROSLAVLjEV  JEVANĐELISTAR

 

 

„U ime Otca i Sina i Svetago Duha, ja sin Zavidin, a imenem rab Božji Stjepan Miroslav, knez Hlmski, sazidah crk'v svetago apostola Petra i Pavla...[1]

 

...Ondje sam je smjestio u Bijelom Polju, na zelenome Limu. Za nju sam dao da se sačini ovaj lijepi jevanđelistar. Sa grčkog da se prenese na naš jezik. Da se ukrasi i da se uljepša najviše što može. E, te vam je krasnopise zgotovio ovaj moj prepametni Gligorije, dijak... Pišeš li, Glišo?“

„Pišem Gospodaru, pišem, no... ne stižem... Mnogoštovani, ako biste mogli...malo sporije...“- snebivajući se podiže pogled Gligorije, sav rumen u licu. Prsti mu se od mastila skoro uopšte ne vide. Tragova boje ima i na obrazima i na nosu. Uredno zašiljena guščija pera pedantno su raspoređena uz levu ruku.

„Pa govorih li ti ja Glišo da svikneš da pišeš desnom, k'o svi pišući ljudi! A ti lijevom, pa lijevom. Vidiš li kako si se sav izvitoguzio pišući tom tvojom lijevom!“

„Možda mi je, Gospodaru, baš zato i lijep krasnopis! Ne može i lijepo i brzo.“ Ne da se mali. Odavno je pronašao žicu svom gospodaru, zna da je koristi kad zatreba, nikad ne prelazi granicu. Iako levoruk, prava je desna ruka Kneza Miroslava. Knez poštuje njegovu pismenost, ali iznad svega lepo vaspitanje i pamet. Mnogo puta je baš Gligorijeva domišljatost određivala pravu meru pisama koja su otpravljana važnim vladarima. Kad bi, ponekad preki Knez, sipao vatrene reči od kojih bi se kičma ledila, dijak bi ga mirnim tonom ubedio da malo ublaži. Ili ako bi bio premekan, Gligorije bi diskretno podsetio kako se adresovani nekad loše poneo prema Knezu.

Plahoviti gospodar bio je potpuno siguran koliko mu znači ovaj mladi, pametni čovek, ali zbog vladarskog reda stvari, sračunato mu to nije do kraja pokazivao.

„Muči, đavle nijedan! Ko s tobom izađe nakraj, alal mu!... 'Ajde, sporije ću govoriti, sporaću jedan, deli sporaću.“

 

Njihovo poznanstvo počelo je još od onog doba kad ga je Knez sa celom dijakovom familijom odrobio od neretljanskih gusara.

Vrlo brzo mali Gligorije se pokazao najvisprenijim od sve svoje braće i sestara. Odmah su ga dali da uči za pisara. Napredovao je kao mlado ždrebe, iz dana u dan.  Postao je ne samo Knežev pisar, nego i sekretar i čak savetnik po pitanjima estetike i poznavanja čovečije duše. U mnogo čemu Knez se oslanjao na Gligorijevo mišljenje. I često mu se ispovedao.

„Na ludom prostoru živimo, moj Glišo. Od Cetine stišću lukavi Latini, od Bojane lukavi Grci. Lukavo ti je i ovo more, a tek Kulinove bosanske, lukave šume. Sve lukavac do lukavca, pa ti razaberi šta je pravda a šta krivda, ko ti o dobru, a ko o glavi radi! Još mi i Kulin ban svoju sestru bogumilku, za ženu dade. I gotova priča.

Bratu mome, Velijem Nemanji nije nimalo lakše. Odozdola ima Arnaute, s kojima nikad nisi načisto. Tamo su mu i Bugari, sila jedna.

Poviše Nemanje i Stracimir mi tamo na Moravi... svaki čas mogu Ugari da mu udare odozgo. Srećom, pametan ti je moj Strajo, sa svima lijepo umije. Još kao mali je takav bio. I Tihomir ti je naš, baš kao što mu i ime kaže, tih i miran, živuje svoj život. 

No svi mi zajedno nijesmo prošli ono što je morao naš otac, Zavida. E taj ti je odradio svaki dan svoga života.

Što nije mog'o lijepim, on je...manje lijepim. Mačem i ognjem prokrčio je nama put. Uglavnom, pozavršav'o je pos'o, stek'o dosta. Valjda ćemo i mi tako zadužiti našu đecu. Daće Bog!

Da...Bog? Ali koji od ova dva, dal' zapadni, jal' istočni? Ili možda ovaj treći, bogumilski. Ne volim što se ovako nadgornjavaju, iskoristiće to neki četvrti!... A vidiš kako smo mi lijepo sačinili ovaj naš jevanđelistar! Malo od jednih, malo od drugih, malo opat, malo pop. Jer sve to, i jedno i drugo, i jeste naše, hrišćansko, što ga dijeliti?“

„Mudro govorite Gospodaru, ima li samo ko to da čuje!“ na pravom mestu podupre dijak. „Bojim se ipak da je to neka visočija politika, koja se ne obazirje ni na što i ni na koga. Zavadiće to i rođenu braću, predvajaće se plemena nadvoje, natroje!“ othuknu poneseni dijak.

„Jes' vala sinko, baš je tako.“

 

Donjim Blagajem tama je vladala odavno. U Gornjem, voštanice su gorele samo u kneževim odajama. Knez ustade, široko protegnu svoje, još uvek snažno, ratničko telo. 

„Stiže li, Glišo, sve da napišeš? 'Ajd, potpiši sad, onako k'o što ti umiješ, onijem tvojijem minuskulicama, ime im veselo ...Iiih, što me izmučiste, ti i tvoja lijeva ruka... Odoh ja na počinak, a tebi nemoj da bi ostala svijeća k'o prošli put kad si osmudio pola kose!“- smejući se ponoćnim smehom, Knez zamače u svoje odaje.

 

Gligorije osta sam u slatkom iščekivanju najlepšeg dela posla. Nakon napornog stizanja svake Kneževe izgovorene reči, sledi natenane ukrašavanje napisanog. Počinjao je deo posla gde je do izražaja dolazila njegova velika ljubav prema slikanju. Strast, takoreći.

Sve što je naučio o kaligrafiji, sve što je proučio od persijskih, indijskih kaligrafa sa istoka, ili od karolinških sa zapada, primenjivao je s velikim zanosom. 

Pazio je da ne pretera u kićenju, jer često ga je mašta vukla prema svakojakim vratolomijama. Posebnu pažnju poklanjao je velikim, početnim slovima.

„O majuskule moje, slike moje cvetne, evo vama vašega Gligoričića, dijaka veselog.“

Mala slova naprotiv, rutinereski je brzo stavljao na pergament. 

„A gde ste vi meni, minuskulice male, mukinjice moje svagdašnje. Ih, kol'ko vas je, Bog vas spržio, pu-pu, daleko bilo!“

Sam kraj začinio je onako kako najbolje zna. Dao je oduška svojoj umetničkoj zanesenosti, ali opet unutar regula lepog ponašanja i redosleda:

 

            „Az, grešni Gligorije dijak, nedostojni narešti se dijak, zastavih sije evangelije zlatom knezu velikoslavnomu Miroslavu, sinu Zavidinu... [2]

---

[1] Natpis na crkvi u Bijelom Polju, 1170-1190. godine.

[2] Zapis u Miroslavljevom jevanđelju, 1180-1190.godine, zbornik „Pisah i potpisah“, Radmile Marinković.

Мирослављево јеванђеље

PODELITE OVAJ TEKST NA: