МИРОСЛАВЉЕВ  ЈЕВАНЂЕЛИСТАР

 

 

„У име Отца и Сина и Светаго Духа, ја син Завидин, а именем раб Божји Стјепан Мирослав, кнез Хлмски, сазидах црк'в светаго апостола Петра и Павла...[1]

 

...Ондје сам је смјестио у Бијелом Пољу, на зеленоме Лиму. За њу сам дао да се сачини овај лијепи јеванђелистар. Са грчког да се пренесе на наш језик. Да се украси и да се уљепша највише што може. Е, те вам је краснописе зготовио овај мој препаметни Глигорије, дијак... Пишеш ли, Глишо?“

„Пишем Господару, пишем, но... не стижем... Многоштовани, ако бисте могли...мало спорије...“- снебивајући се подиже поглед Глигорије, сав румен у лицу. Прсти му се од мастила скоро уопште не виде. Трагова боје има и на образима и на носу. Уредно зашиљена гушчија пера педантно су распоређена уз леву руку.

„Па говорих ли ти ја Глишо да свикнеш да пишеш десном, к'о сви пишући људи! А ти лијевом, па лијевом. Видиш ли како си се сав извитогузио пишући том твојом лијевом!“

„Можда ми је, Господару, баш зато и лијеп краснопис! Не може и лијепо и брзо.“ Не да се мали. Одавно је пронашао жицу свом господару, зна да је користи кад затреба, никад не прелази границу. Иако леворук, права је десна рука Кнеза Мирослава. Кнез поштује његову писменост, али изнад свега лепо васпитање и памет. Много пута је баш Глигоријева домишљатост одређивала праву меру писама која су отправљана важним владарима. Кад би, понекад преки Кнез, сипао ватрене речи од којих би се кичма ледила, дијак би га мирним тоном убедио да мало ублажи. Или ако би био премекан, Глигорије би дискретно подсетио како се адресовани некад лоше понео према Кнезу.

Плаховити господар био је потпуно сигуран колико му значи овај млади, паметни човек, али због владарског реда ствари, срачунато му то није до краја показивао.

„Мучи, ђавле ниједан! Ко с тобом изађе накрај, алал му!... 'Ајде, спорије ћу говорити, спораћу један, дели спораћу.“

 

Њихово познанство почело је још од оног доба кад га је Кнез са целом дијаковом фамилијом одробио од неретљанских гусара.

Врло брзо мали Глигорије се показао највиспренијим од све своје браће и сестара. Одмах су га дали да учи за писара. Напредовао је као младо ждребе, из дана у дан.  Постао је не само Кнежев писар, него и секретар и чак саветник по питањима естетике и познавања човечије душе. У много чему Кнез се ослањао на Глигоријево мишљење. И често му се исповедао.

„На лудом простору живимо, мој Глишо. Од Цетине стишћу лукави Латини, од Бојане лукави Грци. Лукаво ти је и ово море, а тек Кулинове босанске, лукаве шуме. Све лукавац до лукавца, па ти разабери шта је правда а шта кривда, ко ти о добру, а ко о глави ради! Још ми и Кулин бан своју сестру богумилку, за жену даде. И готова прича.

Брату моме, Велијем Немањи није нимало лакше. Одоздола има Арнауте, с којима никад ниси начисто. Тамо су му и Бугари, сила једна.

Повише Немање и Страцимир ми тамо на Морави... сваки час могу Угари да му ударе одозго. Срећом, паметан ти је мој Страјо, са свима лијепо умије. Још као мали је такав био. И Тихомир ти је наш, баш као што му и име каже, тих и миран, живује свој живот. 

Но сви ми заједно нијесмо прошли оно што је морао наш отац, Завида. Е тај ти је одрадио сваки дан свога живота.

Што није мог'о лијепим, он је...мање лијепим. Мачем и огњем прокрчио је нама пут. Углавном, позавршав'о је пос'о, стек'о доста. Ваљда ћемо и ми тако задужити нашу ђецу. Даће Бог!

Да...Бог? Али који од ова два, дал' западни, јал' источни? Или можда овај трећи, богумилски. Не волим што се овако надгорњавају, искористиће то неки четврти!... А видиш како смо ми лијепо сачинили овај наш јеванђелистар! Мало од једних, мало од других, мало опат, мало поп. Јер све то, и једно и друго, и јесте наше, хришћанско, што га дијелити?“

„Мудро говорите Господару, има ли само ко то да чује!“ на правом месту подупре дијак. „Бојим се ипак да је то нека височија политика, која се не обазирје ни на што и ни на кога. Завадиће то и рођену браћу, предвајаће се племена надвоје, натроје!“ отхукну понесени дијак.

„Јес' вала синко, баш је тако.“

 

Доњим Благајем тама је владала одавно. У Горњем, воштанице су гореле само у кнежевим одајама. Кнез устаде, широко протегну своје, још увек снажно, ратничко тело. 

„Стиже ли, Глишо, све да напишеш? 'Ајд, потпиши сад, онако к'о што ти умијеш, онијем твојијем минускулицама, име им весело ...Ииих, што ме измучисте, ти и твоја лијева рука... Одох ја на починак, а теби немој да би остала свијећа к'о прошли пут кад си осмудио пола косе!“- смејући се поноћним смехом, Кнез замаче у своје одаје.

 

Глигорије оста сам у слатком ишчекивању најлепшег дела посла. Након напорног стизања сваке Кнежеве изговорене речи, следи натенане украшавање написаног. Почињао је део посла где је до изражаја долазила његова велика љубав према сликању. Страст, такорећи.

Све што је научио о калиграфији, све што је проучио од персијских, индијских калиграфа са истока, или од каролиншких са запада, примењивао је с великим заносом. 

Пазио је да не претера у кићењу, јер често га је машта вукла према свакојаким вратоломијама. Посебну пажњу поклањао је великим, почетним словима.

„О мајускуле моје, слике моје цветне, ево вама вашега Глигоричића, дијака веселог.“

Мала слова напротив, рутинерески је брзо стављао на пергамент. 

„А где сте ви мени, минускулице мале, мукињице моје свагдашње. Их, кол'ко вас је, Бог вас спржио, пу-пу, далеко било!“

Сам крај зачинио је онако како најбоље зна. Дао је одушка својој уметничкој занесености, али опет унутар регула лепог понашања и редоследа:

 

            „Аз, грешни Глигорије дијак, недостојни нарешти се дијак, заставих сије евангелије златом кнезу великославному Мирославу, сину Завидину... [2]

---

[1] Натпис на цркви у Бијелом Пољу, 1170-1190. године.

[2] Запис у Мирослављевом јеванђељу, 1180-1190.године, зборник „Писах и потписах“, Радмиле Маринковић.

Мирослављево јеванђеље

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: