HLEB, zakićen beskrajem
Moj sin Damir, u skladu sa svojim i navikama savremene generacije vršnjaka, najmanje pažnje poklanja hlebu, bez obzira na to koliko je gladan, što se veoma kosi sa slikom dubokih uspomena mog detinjstva. Sve drugo mu je važnije, bez obzira na to da li je doručak, ručak ili večera. Opsednut stvarnošću, najčešće obeduje bez hleba. Jedino pravi izuzetak kada se u gradu pročuje za neku novu pekaru i da iz njenih pećnica izlazi kvalitetan ražani, ječmeni, crni ili heljdin hleb, napravljen i pečen po tradicionalnoj recepturi. Rekao bih da ni tada ne kupi hleb zbog sebe, već kako bi prijatno iznenadio majku i oca. Nisam verovao da će savremeni čovek tako brzo promeniti mnoge navike prilagođavajući se novim uslovima i shvatanjima.
Najteže je, a istovremeno i najzahvalnije, pisati o nečemu što je za većinu ljudi obično, neprimetno, podrazumevajuće, što se koristi više puta svakog dana. Ovo je jedan od mojih retkih eseja u kojima je ova kolosalna tema sama sebe posvedočila i bez napora sebe napisala i potpisala, zato pokušajmo da otvorenog srca razumemo značaj hleba. S njim se rađamo, rastemo, živimo, drugujemo, od njega se ne odvajamo, s njim se poistovećujemo i razgovaramo; od njega dobijamo odgovore i na kraju umiremo; s njim započinjemo i završavamo svoju svakodnevicu, jednako kao što su to radili ljudi tokom cele svoje istorije. Hleb je najprimitivnija i najvitalnija emocija vezana za preživljavanje i nije lako sa njom dobiti bitku. Kao čuvar i najveći zaštitnik života, ali istovremeno i sluga i gospodar svakog pojedinca, hleb je jedini jezik koji razumemo i volimo i pouzdan čovekov orijentir u vremenu i prostoru, sposoban da sažme svet ljudskog iskustva. Sastavljen od kraja i beskraja, gospodario je životima naših predaka, to čini i savremenom čoveku i, bez ikakve sumnje, nastaviće verno da služi sve dok bude postojao život. Štaviše, potpuno posvećen čoveku, utkan u mentalitet i tradiciju svakog naroda, egzistira bez trunke straha da će mu neko buduće vreme oduzeti funkciju i svakodnevni značaj.
foto: banatski-klas.rs
Kao najjednostavnija namirnica koja ne postoji izvan života, kao najintimnija ljudska čarolija i svetski fenomen, odavno je postao relevantna tema koja uvek i iznova otvara široko polje za istraživanje, preciznije i sveobuhvatnije razumevanje. Milenijumsko iskustvo hleba pokazuje vremenskoj dimenziji njegovu kulturnu starost koja ima i određeno trans vremensko obeležje izraženo u sposobnosti da kroz vreme bude prenosilac svesnih i nesvesnih ljudskih reakcija. Kao ljudski identifikacioni marker i svetski brend bez konkurencije, hleb ima univerzalnu primenu, ali i neke svoje specifike i karakteristike, taman kao što svaka zajednica na planeti, koja ga koristi, ima svoju posebnost, običaje i rituale. Bez obzira na vreme i civilizaciju, kroz hleb je data izrazita simbolička moć najviših ljudskih ideala i vrlina. Natopljen životnom snagom i pobedom, hleb se ponavlja u beskonačnost, zavetno komunicirajući sa precima i budućim naraštajima. On je čovekov simbol i odgovor na prolaznost; sublimacija života, spokoja, nemira, bure i mirne luke, pruža otpor konačnom kraju, otimajući se svakom prostoru, granici, svakoj zatvorenosti. Duša koja se rodila u prvom, nalazi se i u današnjem hlebu. Nije život, ali bez njega života nema.
Iako kod većine istraživača Egipat figurira kao prostor gde je napravljen prvi hleb, teško je poverovati da su pre toga mnoge civilizacije bile lišene tog simbola čovekovog opstanka. Ljudi praiskona su pravili neku vrstu kaše, kasnije i testa, koje se verovatno negde prvi put slučajno ispeklo između dva usijana kamena. Prema literarnim izvorima, starozavetni nomadi istoka pekli su pšeničnu pogaču između dve osušene, a potom usijane kamilje balege. Bila je to igra sudbine, slučaja, i odraz drame ljudske egzistencije. Ne sporeći da su hleb, koji najbliže liči današnjem, napravili Egipćani, sa sigurnošću možemo tvrditi da je prvi hleb napravila glad, logika, voda i vatra.
Svaka priča o hlebu je fascinantna, raskošna, sveobuhvatna, ali i nedovršena, nepotpuna, koju niko nikada nije posve pouzdano i do kraja ispričao. Posedujući magiju besmrtnosti, on je jedinstvo svoje tajne i svog objašnjenja i zato se ne može definisati rečničkim formulama i matematičkim obrascima, jer simbolizuje čovekov egzistencijalni i duhovni paradoks. Neiskazanost je ono što u njemu blista, a to je suština njegove večnosti i njegovog neistrošenog tela. Savremena deskriptivna antropologija ističe da je hleb natopljen istorijom, mitologijom, poetikom, etnologijom, tradicijom, paganstvom, religijom, kosmologijom. U njemu obitava ono što moćni zaborav nije zaboravio, ono što se nije odalo i prokazalo. Kao svetska baština i dostojanstvo univerzalnog, uzdignut je do kulta, ne samo zbog navike, tradicije i nezamenjivosti, već zbog toga što predstavlja odraz kulture življenja.
Za formiranje naseobina odlučujuću ulogu imao je hleb. Tamo gde su bili povoljni uslovi za uzgoj žitarica, ljudi su videli svoju perspektivu i nadu. U potrazi za korom hleba, mnogo je šumovitih prostora pretvoreno u oranice gde je niklo žito. Sve takve površine su označavane kao zemlja za hleb. Iako mu pristaju, mnoga osvajanja, ratovi, svetski i lokalni sukobi, odvijali su se zbog hleba. U mnogim ratnim ishodima odlučivao je hleb: Ko ima žita topovi mu se najviše čuju. Bio je pretpostavka i uslov za mir, razlog za patnju i očaj.
foto: dnevno.rs
Briga za hleb ispunjavala je svakodnevicu, posebno na prostorima gde nisu uspevale žitarice. Koliko je suza proliveno, molitvi očitano, pogleda u nebo upućeno, da žita bude, a njega nikad dovoljno za raskoš naše teskobe i siromaštva. I kad ga je imalo, umešen je iz crnog brašna narodne patnje i mudrosti, iz znoja i žuljeva, brige i radosti. Poznate su, u svim religijama, molitve za hleb, odnosno za dobar rod žita. Hleb poseduje surova pravila svoga reda: uraditi mnogo toga pre nego što nastane. U dijalogu neba i zemlje klica je nemoćna, bez obzira na to koliko je čemera ugrađeno u brazde oranica naših seljaka. Ako je rodna godina, hleb nađe sebe, dočim u uslovima suše, velike kiše i drugih nepogoda, klica se muči i traži sebe, ali je nemoćna da bude radost ratara. Od zrna koje umire i klija za novi život, preko žetve, vršidbe, mlina i ruku koje ga mese i lome, postaje hleb za život sveta. Ispod kore hleba umešen je život zrna, a zajedno s njim strpljivost zemljoradnika. Izreka hleb sa sedam kora kazuje koliko se teškom mukom i poštenim radom hleb zaradi odnosno napravi. U oskudici i nemaštini, između surove stvarnosti i neizvesne krajnosti, očinski, zdušno, prostodušno, seljak je znao iscediti hleb, zaliven suzama, iz kamena i znoja svoga. Zato je najslađi iz svoje njive kao što je i san najlepši u svom zavičaju.
Sazdan od strasti i ljubavi prema životu, hleb je, od iskona, najtraženija, najpopularnija, najvrednija, najslađa i najčešća hrana naših predaka. On sadrži dosta toga što je ljudskom organizmu potrebno: složene ugljene hidrate, belančevine, kalcijum, gvožđe i celulozu. Pšenično zrno se sastoji od omotača (mekinje), embriona (klice) i endosperma. Ukusan bez ikakve prismoke, težački, zemaljski, održavao je ljudsko postojanje u ravni gole nužnosti. Prema podacima Organizacije za hranu UN, oko tri milijarde ljudi svakodnevno jede hleb, a zbog gladi umire oko dvadeset miliona. To je jedina hrana spremljena za svačiji ukus, bez obzira na uzrast, pol, rasu, kulturu, religiju, socijalni status, koja se jede svaki dan uz svaki obrok. Neki statističari kažu da za sedamdeset godina života čovek pojede šest hiljada kilograma hleba. Na prostorima Balkana pojede se tri puta više od evropskog proseka, zbog čega ima posebno mesto u kulturi i tradiciji ovog podneblja.
Hleb i voda su izvor života. Koja se to čarolija odvija u njima kada se, uz dodatak soli, iz testa pretvore u hleb sa mirisom najslađeg i zavodljivog opijata? Kao poročna skrivenost, hleb se mesi sa ljubavlju i zato je svaki ukusan. Pre nego što ga zamesi, muslimanka prouči dovu, a hrišćanka ga prekrsti, pa ga ostavi da nadođe. Majka testo posoli, dušom ga svojom zasladi da hleb bude sladak i velik, da dečicu nahrani, kaže se u romskoj pesmi. Svaki hleb nosi otisak i pečat duha, karaktera i mentaliteta osobe koja ga stvori. Kao dete, voleo sam da gledam svoju majku Havku kako iznad naćvi, mesi hleb. Najzagonetnije je bilo to što nikada nisam znao da li je testo za hleb ili za pitu, kojoj smo se najviše radovali. Pa ipak, najslađi hleb je pravila moja bika (baba) Džema Franca. Ako bismo imali neplanirane gladne goste, što se tada često dešavalo, hleb se pozajmljivao kod komšija. I bez dovoljno hleba, život u našoj i u drugim višečlanim porodicama je trijumfovao. Znao sam mnoge familije koje su imale i po dvadesetoro dece. Trebalo je četiri-pet sofri postaviti. Pa ipak, jelo se iz jedne posude, uz naizmeničnu upotrebu jedne ili dve kašike. Bilo je to sumanuto vreme gladi, sa tragičnim posledicama. Pšenični hleb je bio retkost i zato su postojale izreke: Hleb je sunce svake šifre; U sirotinjskoj kući i Bog je gladan. Koliko je trebalo veštine i mudrosti da dečja gladna usta dobiju po mrvu hleba, a tek koliko se dana, uz neprospavane noći, živelo bez ijednog zalogaja hleba.
Kao strepnja koja proizlazi iz same ljudske egzistencije i stvarna muka ljudi, sa dubokim iskustvom gorčine, glad je stara univerzalna istina bez koje je svaka priča o hlebu prolazna i osuđena na propast. Ima li zloslutnije reči od te? Kad gladan čovek razmišlja o hlebu, ima male i velike nevolje, jer takvo stanje zgušnjava zbivanja, uvećava dramatičnost, funkcioniše između razuma i emocija; sažima život u život; ne može menjati ni sebe ni druge, ni svet oko sebe, a niske strasti kao što su mržnja, zlo, pakost, nasilje, postaju mu daleki. Tada mu sve postaje manje važno i bitno. U naizgled jasne i uređene stvari, planove i želje, glad unosi nemir sa kojim ljudi ne znaju šta će i kako će, stavlja ljude u razna iskušenja i podseća na naša ograničenja. To je večna tema ugroženih pojedinaca i sredina i dvoboj čoveka i njegove sudbine. Glad ne vidi ništa osim hleba, ostavlja bez reči, priziva muku i paniku; u njoj je čovek skriven i otkriven, ona govori umesto čoveka. Iako glad ima četvore oči, one ne vide ništa osim hleba. Ni najveća radost zbog punog stomaka ne može se porediti sa osećanjem muke i teskobe zbog gladi. Teški zarobljenički dani, logori, surove ratne i vojničke sudbine, kolektivne i pojedinačne, najviše govore o gladi i o značaju hleba. Uprkos smislu života da izdrži do kraja, glad ne razume, ona upozorava, opominje, traži, moli, nju treba ugasiti kao pomahnitalu vatru. Svako vađenje hleba iz pećnice u našim očima pravi nadražaj. A šta reći za suze u trenucima velike gladi?
Kad glad obori, hleb se ne deli na dobar i loš, svež i bajat, beli i crni, ječmeni i kukuruzni, jer je svaki u tom momentu najbolji. U takvom stanju najveća i najsnažnija je imaginacijska i fantazmagorična bliskost čoveka i hleba. Tada ga čovek sanja, vidi ga na horizontu. No nemaju svi gladni san i hleb u njemu. Strah od gladi vidi se jače kod onih koji ponešto imaju, nego kod onih koji nemaju, beleži Milovan Đilas. Iz praznog stomaka gladna muka se preliva u stvarnost. Nekome je za san potreban hleb, drugima je za hleb potreban san. Bar je poneko srećan kad u snu ima dovoljno hleba. Jedna francuska poslovica kaže: Ako ima hleba, glad miruje. Koliko god da se zadrži u čoveku, glad dovoljno opominje, ali sve ne kazuje. Sve dok ne ogladni, čovek je u mnogo čemu neumeren, svašta mu pada na pamet, hteo bi iz sopstvene kože preko mere do iznemoglosti. U nedostatku hleba, najvrednije slike, zlato, imovina, najkvalitetniji ćilimi i tepisi, menjali su se za projino brašno. Susret sa hlebom je suštastveni događaj koji odgoneta najtamnija pitanja njegovog bivstva i tragične sudbine. Kao poslednje utočište nade, on postaje stvarniji i skuplji od samog života: hleb je tražen kao kompenzacija za dȗg, porez, krvnu osvetu, kamatu, jer je najsnažnija i najstarija brana od opsena koje vrebaju gladnog i uplašenog čoveka i najmoćniji prag odbrane od zla i pošasti u svetu.
Miris tek ispečenog hleba nikoga ne ostavlja ravnodušnim, jer su sva čula povezana s njim. Taj čarobni, opojni, iritantan i neodoljiv dojam postaje medijum za domašaj novih svetova i ne može se meriti ni s jednim drugim. On izaziva emociju, ima moć i sugestivnu snagu, neku malu tajanstvenu katarzu, golica maštu, provocira i budi čula, a ponesena duša treperi pred njegovim izazovom koji se širi iz majčine kuhinje ili pekare. Hleb mirisima život brani, boji ga u nadi, verovanju, optimizmu, radosti i zadovoljstvu. To i ne treba da čudi jer je centar za mirise odmah pored centra za emocije i uspomene, tako kažu umetnici. Kô da nam se, svakog jutra, po jedno rumeno dete rodi. Baba je malo na ušima tvrda, ja sam malo na očima tanji, al nos, i baba i ja, nepogrešiv imamo, znamo pečen hleb u sekund namirisati. To osećanje čežnje, ta večita neosvojivost koja i sama traje dok mi trajemo, izaziva potrebu da hleb moramo neprestano osvajati i ponovo u njemu uživati.
Miris sveže pečenog hleba budi najlepše emocije i uspomene na detinjstvo, kada smo gladni, po povratku iz škole, zaticali tek izvađen iz šporeta, uvijen u krpu i naslonjen uz kredenac. Te asocijacije bude u nama davno zaspalo osećanje bezbrižnosti, porodične sloge i sreće. Pa ipak, najiritantniji i najveličanstveniji miris hleba oseća se u vreme ramazana, u večernjim satima pred iftar, kada somuni ramazanke, premazani raznim aromatičnim uljima, mirišu i dišu na dušu, ili miris hleba iz crepulje ispod sača. Možda bi slično mirisao i francuski beget napravljen od kvasca starog 400 godina, u nekom manastiru, kada bi se nekako jednovremeno, u celom gradu ili varoši, vadio iz pekarskih pećnica dok ga s nestrpljenjem očekuju gladne duše.
foto: makrobiotika.net
Nastao iz ljudske potrebe za životom, hleb se nije mnogo menjao kroz istoriju, osim što je, uvećanjem planetarne populacije, postao još potrebnija namirnica. Hleb je pratilac života u njegovom egzistencijalnom, običajnom, duhovnom, religioznom, simboličkom i gastronomskom smislu. Istorija hleba je istorija civilizacije. Svako ko traga za njegovom istorijom, traga za našim korenima. Nema sofre na koju se ne stavlja hleb. Svoju bliskost s njim narodi su iskazivali kroz njegovo spremanje u različitim veličinama, oblicima i različitog sastava. Koliko god se tehnika i proces izrade menja, on ne gubi svoj identitet i svoju posebnost. Svaki narod ima svoje recepte, specifične u njegovoj izradi, počev od oblika, veličine, ukusa, mirisa, izgleda i boje, kore i sredine, mekoće i svežine. Pa ipak, svima je zajednička želja i napor da bude dobar i ukusan, zato su majstori pekari uvek i svuda izuzetno cenjeni i poštovani.
U gotovo svakoj zemlji postoje specifične verzije hleba, a posebno u lokalnim varijantama. U prvom veku pre nove ere u starom Egiptu bilo je oko tridesetak različitih vrsta, dok se danas u svetu proizvodi više od osam stotina. Egipćani su bili toliko inovativni da su proizvodili pekarski kvasac i rafinisali brašno da bi uklonili nečistoću. U Rimu, gde je bio besplatan, gradski statut je normirao njegov kvalitet, težinu i cenu. Svaki pekar je bio kontrolisan, a prevaranti najstrože kažnjavani. Poznate su zabave u Rimu gde su carevi delili besplatan hleb i na taj način sticali naklonost naroda (iz tog perioda potiče krilatica Hleba i igara). U Egiptu su sve pekare pripadale faraonima, što je oblik današnje državne svojine. Ražani hleb, bez kvasca, crn, tvrd, al mirisan i ukusan kô duša, vekovima je bio osnovna hrana u Rusiji, dok je beli bio praznična poslastica i smatran je simbolom bogatstva i blagostanja. Austrija se smatra zemljom najboljih pekara (čiji koreni sežu do carskog perioda), koji svojom kreativnošću i umešnošću i danas prave izvanredno ukusne hlebove. Inače, Nemci su od devetog veka preuzeli pekarstvo od Francuza, a Šveđani su naučili pečenje hleba tek u šesnaestom. Do pre pola veka, kod nas se, uglavnom, kukuruzni hleb pravio do Dunava i Save, a odatle pšenični. Danas se malo proizvodi pecivo koje objedinjuje starinu i novinu, tradiciju i današnjicu, zanatstvo i nauku.
Neraskidiv je i neobjašnjiv fluid bliskosti i srodnosti koji postoji između hleba i čoveka i svih segmenata ljudskog života. Naša veza s njim ostvaruje se preko trpeze ljubavi koja se svakodnevno obnavlja. Smisao njegove tajne skriva se u ljudskoj suštini, budući da bez ičega nekako, a bez njega nikako. Hleb spasava čoveka od svakog zla, svake slutnje, jer kad ima hleba i vode, čovek sve ima. Da li on gospodari nad čovekom ili čovek ima moć nad hlebom? On može biti i sluga i gospodar, jednako kao i čovek. Bilo kako, ne postoji čvršća, iskrenija i intimnija veza od te, iako bi hleb imao štošta prigovoriti ljudima, mnogo čemu ih naučiti. Koliko hleb daje život čoveku i njegovoj nadi, što je njegova privilegija, toliko čovek daje život hlebu. On je prvo, najvažnije i poslednje utočište čoveka i bitno svojstvo njegove prirode i uslov za slobodan izbor vlastite sudbine. Hleb i ljudi su bliski u prostoru, u vremenu, u dodiru, u neraskidivoj čulnoj vezi; odan je pokoran i neizbežan čovekov pratilac od nastanka, smisleno okrenut i posvećen isključivo životu, napretku, bogatstvu; nije sve što čoveku treba, već mogućnost svega. On je dostojan divljenja i zbog toga što u sebi skriva duboke naslage ljudske podsvesti. Iako pod težnjom čoveka menja svoj oblik, meru i sadržaj, hleb svoju suštinu ne menja. On opstaje između prolaznog čoveka i neprolazne suštine života; gaji poštovanje prema ljudima i životu; pomaže čoveku da spozna samog sebe, svoje mogućnosti, potencijal, svoje limite i mane. Svestan ljudske snage kao i ljudskih slabosti, hleb se samo preko čoveka izliva u svoju istinu. Sve ljudske aktivnosti su pokrenute željama, a primarna želja svakoga jeste hleb. Kad njega nema, ne postoje ograničenja naporima koje će ljudi preduzimati u nadi da ga steknu.
Kao celina života svakog pojedinca, porodice, civilizacije, simbolika hleba u svetskoj kulturnoj baštini je nesaglediva. Hleb je bio i ostao najsnažniji i najsvetliji simbol čovekovog opstanka i drevne mistike. Kao mera svih stvari uvek je stremio zdravom životu. U njemu je sadržana sva simbolička, metaforička i antropološka paradigma ljudskog života. Ta mnogostranost značenja proizlazi iz tradicije, kulture, iz mitoloških slojeva, iz paganskog vremena, i uglavnom se samo u nijansama razlikuju od zemlje do zemlje. On je simbol života i smrti, bogatstva, blagostanja, zajedništva, gladi, sreće, rada i reda, mudrosti, nade, žudnje i želja; hleb je metafora porodične sloge, dobrote, mirisa, snage, samoodržanja, strepnje, siromaštva, trijumfa i paradigma fizičke i mentalne snage.
Snažan je simbol kroz darivanja u trenucima slavlja i običaja, kod dočeka dragih gostiju uz parče pogače i malo soli. Taj običaj je postao i deo obaveznog državnog protokola u većini zemalja. On ima svoj kôd, naraciju, mitologiju. Da li hleb može da podnese svu višeznačnu simboličku, metaforičku i paradigmatičnu dimenziju i sveobuhvatnost, a da pritom ne dovede svoju osnovnu i suštinsku funkciju u pitanje? Naravno da može, jer hleb je nešto trajno, postojano, nesaznajno, monumentalno, pred kojim se kleči. On se prema svakoj večnoj i naučnoj istini odnosi kao ljudski simbol prema tajnama prirode i iskonske bliskosti sa čovekom, skrivajući u sebi sećanje svih ranijih pokoljenja i klicu novih naraštaja. Hleb se vezuje za kult plodnosti zemlje, koja kroz cikluse setve i žetve daje ljudima novi život.
U svim kulturama, različitim tvorevinama ljudskog duha, u zapisima starostavnim, u mnogim mitologijama sa božanskim, magijskim, profanim, elementarnim, anegdotskim ili demonskim svojstvima, u pričama, izrekama, poslovicama, pitalicama, molitvama, zagonetkama, kletvama, legendama, zdravicama, bajalicama, psovkama, narodnim verovanjima, hleb se ne tretira kao obična namirnica, već kao zagonetna drevnost, snaga i moć, narodna mudrost i moralni sud. O hlebu su ispevane mnoge pesme, napisane mnogobrojne knjige, naslikane mnoge slike, stvorene legende.Njjemu su posvećene mnoge kulturne manifestacije, jer je sam na svoje trajanje zaboravio ili zaboravu prepustio ono što mu pripada: pola pored godišnjih doba ostavio, ostalo preneo u junake, istine, krike, dozivanja, glasove, mirise. Kao da se odrekao svoje uzorne i umorne zrelosti. Poznati su slučajevi da je služio kao amajlija u ratovima. Za hleb se vezuju različiti kultni, folklorno-mitološki, antropološki narativi, fantazije, imaginacije. Vrhunac svog mističnog dostojanstva dobija na slici Leonarda da Vinčija Poslednja večera, koja je, kako ističe Predrag Matvejević, autor zapažene knjige o hlebu, jedan od najuzvišenijih motiva u svetskom slikarstvu.
Тајна вечера, Леонардо де Винчи
Nema kraja običajima u kojima hleb nije oduvek bio prva i poslednja velika reč koja blagosilja i preklinje, ali i odgonetka svih zagonetki i rebusa: priziva i moli, kune i opominje, vezuje i deli, savetuje i osporava, miri i zavetuje, strepi i teši. Za blagog i plemenitog čoveka kaže se: Dobar kô hleb; za vruć hleb: Kô duša; Sefardi kažu: Daj mi hleba i baci me u more; za one koji nemaju nikakve obaveze ni brige osim ishrane, kaže se: Lezi hlebe da te jedem; za neskromnog čoveka: On želi preko hleba pogače, dok se za one koji uzimaju drugima neki posao kaže: Uzimaš mu hleb iz usta. Za one koji traže posao ili bolji život: Otišao je trbuhom za kruhom, a pogaziti hleb znači izneveriti domaćina kod koga je osoba ugošćena. Danas ratari na Balkanu kažu: Hleba treba, rakije mora biti. Najčešće kletve: Ubio te ovaj hleb; Dabogda nemao hleba da jede i Tako mi hleba i soli.
Kao tekovina i svetinja, hleb je na različite načine prisutan u religijskoj tradiciji: sve religije su ga uvele u svoj obredno-molitveni ritual. On kao i religija traži verovanje. Otkriva se kao znamenje samog života jer je simbol najvećeg iskušenja. Varijacije hleba imaju centralno mesto i u mnogim tradicionalnim običajima kao što su svadba, rođenje deteta, veridba, vršidba, moba. Žene su te koje preko hleba dar pripremaju, daruju, primaju ili uzvraćaju, nešto manje roditelji, kuma i vrlo retko muškarci. Hleb nije samo hrana, nego i sredstvo komunikacije i omiljeni žrtveni prinos bogovima i božanstvima. U Egiptu je postojao Bog hleba, uz pravilo da je jednako tretiran kao vatra na ognjištu i voda za piće. Jevreji svaki svoj praznik, čak i svaku subotu, počinju molitvom njemu posvećenom, dok poistovećenje Isusovog tela i hleba ima duboke kulturološke, istorijske i antropološke korene. Za raskol istočne i zapadne crkve, pored borbe za vlast, postojala su i tri kanonska razloga: Sveti duh, Sveto trojstvo i hleb. Razmimoilaženje je nastalo oko upotrebe hleba: kvasni se koristio u pravoslavlju, a beskvasni kod katolika. Na balkanskim prostorima ima naglašenu ritualnu funkciju, gde se ne opaža kao namirnica već kao simbol. U našim predanjima, mitologiji i legendama dodeljuju mu se božanska svojstva i moć, dok se u drugim kulturama priče i legende temelje na paganskim verovanjima o hlebu. U svim religioznim i magijskim postupcima uglavnom se poštuju lokalni običaji u kojima dominira hleb.
Uspomene na ovu namirnicu sačuvane su bolje od nje same, jer misterija hleba nije muzejska vrednost, već je to postavka civilizacijskog pamćenja. Samo u Evropi postoji oko četrdeset muzeja hleba, među kojima je i onaj najveći i najpoznatiji u Ulmu, Nemačka. U Pećincima kod Beograda postoji muzej posvećen hlebu, u kome je izložena zbirka od devedeset šest različitih vrsta peciva. Postoje i četiri kopije hleba iz neolita sa lokaliteta Donja Branjevina, opština Odžaci u Vojvodini. U Britanskom muzeju u Londonu nalazi se hleb star oko četiri hiljade godina, pronađen u egipatskim piramidama, uz mumije. U Muzeju u Pirotu čuva se hleb tain, umešen kao vojni brašnjenik pre sto godina.
Dugo se pšenični hleb, kakav se danas koristi, nalazio na soframa i stolovima bogataša, dok je za običnog čoveka bio samo praznični obrok. Boja hleba je određivala socijalni status ljudi. Tamni su jeli niži društveni slojevi, a beli je bio luksuz, nedostupan najvećem delu stanovništva. Danas se taj trend menja: tamniji hleb postaje skuplji i cenjeniji zbog ukusa i veće hranljive vrednosti. U mnogim našim selima hleb se nije pravio svakog dana već jednom nedeljno, bio je svetska duša i besmrtan, a ne kao ovi današnji koji se već posle tri dana ubuđave. Ječam je jedna od najstarijih žitarica od kojih se spremao hleb. Inače, u Americi se žitom smatra kukuruz, u Engleskoj pšenica, u Škotskoj i Irskoj ovas. U severnoj Nemačkoj žito je raž, a u južnoj Nemačkoj pšenica. Do Drugog svetskog rata, ponegde i do šezdesetih godina dvadesetog veka, kod nas se najviše jeo kukuruzni hleb.
foto: panacomp.com, muzej hleba
Ništa nije tako jednostavno i posebno kao hleb. Sazdan od razuma ili duše, možda od oboje, on se mnogo više no bilo koja druga hrana nudi oblikovanju, a i sam najviše oblikuje i stvara. U njemu se drevno i svakodnevno prožimaju, dodiruju i rastaju, prelaze jedno u drugo bez vidljivijih ožiljaka. Veza hleba i sluha tek je zanimljiva i posebna. Kao i svako jelo, tako i hleb, različito se doima čoveku, zbog čega ne vredi raspravljati o njihovim ukusima. Otkad se zamesi pa dok se ne pojede, on je nem. Dodir hleba je poseban: ako nam ispadne parče iz ruku, bez obzira na to gde padne, neće se čuti. Lomiti ga rukama, što je kod nas uobičajeno, posebna je privilegija i zadovoljstvo. Na našim soframa hleb je morao stajati samo onako kako se pekao i niko nije počinjao sa obedovanjem dok ga domaćin ne blagosilja, razlomi rukama i podeli ukućanima. Tada se hlebu predaje duša. U svakom hlebu ima prikrivene nežnosti i širokog srca, a u korici, koja je najukusniji deo (2/3 ukusa nalazi se u kori), rumenog ponosa. Kad bi mogao da govori, pričao bi nežno, negovano, umno, iscrpno, dostojanstveno, jednostavno, osećajno, sa puno duhovitosti, uznesenosti, lucidnosti i duševne usrdnosti. U njemu nema ironije, cinizma, sarkazma.
Pošto nije mogao sebe da zapamti, morao je iznova da se stvara. Današnji hlebovi pekarskih majstora prevazilaze svaku veštinu i magiju i predstavljaju pravu pekarsku umetnost. Dok je nekada najveća umetnost koju je čovek stvorio bila veština preživljavanja u surovim uslovima gladi i totalne oskudice , danas je život obogaćen umetnošću u izradi hleba i raznih vrsta peciva. Svet običnih ljudi hleb pretvara u nov i uzbudljiv svet u kome nastaje inovativnost, kreativnost i estetska uzbudljivost, čija svetlost isijava i daruje sreću i gladnom i sitom čoveku. On je poput živog organizma na kome se izvode najrazličitiji eksperimenti, pa se čak i pod zemljom školuje, što bi rekao pesnik Branko Miljković. Hleb se pravi tehnički savršeno i automatski i baš zato sa sve više magije i skrivene snage, iako je njegova duša nekako zagušena, stešnjena, sužena. Dodaju mu šta treba i šta ne treba. Njime se sve više manipuliše, menjajući veličinu i oblik. U takvim okolnostima, ispunjen sobom, postaje zatvoren u sebe kao lepotica u svoje čari. A ima li većeg bogatstva od običnog hleba? Naši preci su ga jeli sa svačim, bilo je samo bitno da ga ima, od bilo čega. Da je bolji danas, nije, da se bolje živi nego ranije, da. Zato se sve više pažnje poklanja organskom uzgoju žitarica i nastojanju da se jede hleb od brašna koje je mleveno sa celim zrnom, jer ako se vratimo kvalitetnom hlebu, učinićemo veliki korak ka dobrom zdravlju. Hleb se danas odmara od samog sebe, od terora svake vrste. Pa ipak, neiskazanost je ono što u njemu blista, a to je suština njegove večnosti i njegovog neistrošenog tela.
Posebnost hleba nije vrednost sama po sebi, koliko njegova neophodnost i potreba. Kao čudovišna ljudska tvorevina, svaki ima svoju namenu, svoj oblik komunikacije, svoju svrhu u običajima i svakodnevnom životu, svoju mitopoetsku logiku raskopanih slojeva davnine. Kao spona savremenosti i prošlosti, kao duhovna, gastronomska i kulturna specifika, uvek je misterija hleba počivala na njegovoj snazi i moći, bez obzira na to da li je to obredni, crni, beli, od sirka, proseni, ražani, bajat ili svež, ječmeni, ovseni, od kestena, heljdin, kukuruzni, praistorijski, beskvasni, integralni, polubeli, baget, surogat, somun, od celih zrna... Pun radosti, on je inspiracija koja hrani svačiju maštu, njene misterije, njene drame, bez obzirna to da li je to pogača (pomorska, vojnička, studentska, učenička, svadbena, slavska), ili hleb mudrih, hleb znamenja i laika, hleb ludih, nemušti hleb, zavičajni, ognjeni, vere i nevere, jutarnji ili večernji, moćni, ili hleb na vrh jezika, što iz haosa u vatru ubacuje. Koliko samo lica ima hleb!
Na planeti je uvek hleb bio mera svega postojećeg; kao namirnica i jelo po meri čoveka, on je mera svih jela; ujedinjuje različite populacije u ime opstanka, pravde i društvene jednakosti. Naš odnos prema hlebu nije stvar slobodnog izbora, nije pitanje kaprica, koji se vezuje za dati trenutak da bi se u sledećem izmenio. Kao iskušenje života, i najautentičniji horizont našeg života i iskustva, on je istinitiji od nas samih što mu daje pravo da bude mera svih stvari. On se uvek čuvao i štedeo, kao pustinjski trgovac vodu, sa merom se koristio i trošio, sa merom cenio i poštovao. Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno, a onda ga bacamo. To ne sluti na dobro, poruka je naših mudrih predaka. Vezivanje hleba za opstanak života, a time i za odavanje poštovanja, prisutno je kod starijih generacija: kad komadić padne na ulicu, on se podigne, poljubi i na prigodno mesto odloži. Teško je objasniti strancu zašto se bacanje komada ispečenog testa smatra grehom.
Otkud navika da se jede samo svež hleb? Kao da smo izašli iz vremena u kojem je bilo žitarica u izobilju, a ne iz siromaške oskudice kada je beli hleb bio nedostižan, vekovni ideal. Možda će nas drugačiji način razmišljanja i ponašanja povratiti u vreme čestite skromnosti i ljudske dobrote, na koje smo odavno zaboravili. Hleb u đubretu nije dobar prizor – kad se kao bajat može tostirati. Oni koji ga imaju, postaju vrlo oholi, surovi, pakosni, brutalni, nedorasli životu i svakom izazovu. Preko njega poštujemo svoju zemlju, oranice, rad, naše vredne seljake i radnike. Iako imamo tradiciju i nasleđe, kod nas se prozvodi sve lošiji hleb. Kako je moguće da dobri znalci i nesumnjivi stručnjaci prave tako nekvalitetan hleb?
Kao najveće i najsavršenije čudo koje je čovek stvorio, hleb nije delo ni careva ni bogova, već junak svekolike istorije čovečanstva, natprirodni i nadbiološki pojam. Rođen na užarenom kamenu i vrućem pepelu, ta zlokobna supstanca najvećih ljudskih želja i instinkt samoodržanja, koja veseli duh, delujući direktno na emocije, zaobilazeći svest, a neretko oduzima pamet, nikada nije bila diskretna želja. Iako mu je prošlost budućnost, on je nada čovečanstva. Ništa ne može biti dovoljno veliko, vredno i trajno kao hleb, jer otvara dušu i srce pre nego bilo šta drugo, a najlepše u njemu jeste pobeda života. Od ostalih namirnica razlikuje se koliko i svetlo od tame. Kao svetinja života i simbol snage, hleb je izvorište svega što osećamo, mislimo i znamo. Ne postoji na svetu ništa tako plemenito kao hleb, piše Dostojevski, a Pitagora ističe: Svemir počinje sa hlebom. On je harmonija sklada, ritma, zakona, metaforička poruka univerzalnog reda; ovaplođenje najviše istine i mudrosti; veličanstven prirodni dar isprepleten čulima, nagonom, instinktom na kojima planeta registruje svoj dar. Jede se sa radošću, žvaće sa strašću, a proguva sa zadovoljstvom. Ima jednu veliku manu: pati od večnosti, beskraja i bez granice sopstvene egzistencije; nije ono što postoji koliko ono što predstoji. Zato toliko traje, jer udahnjuje sopstveni, nepokolebljiv spokoj. Kao što se život ne može sam sebe odreći, tako ni hleb ne može sam sebe poništiti. Kao jedina istina, nema nijedan neraščišćen račun sa sobom, svetom, čovekom i životom.
Hleb je prijatelj kojem poveravamo svoje tajne, predajemo svoju savest i osećanje, prijatelj koji nam pruža osećanje sigurnosti i zadovoljstva. Nekada je bilo malo hleba a mnogo bliskosti. Danas hleba ima u izobilju, ali nigde prisnosti, topline i iskrenog prijateljstva. Da čovek ljubav kô hleb razume, poručuje Mira Alečković.
Nijedna priča o hlebu nema ni svoj početak ni svoj kraj. Kao deo neomeđenog univerzuma, on je sanjan i doživljen, željen i ostvaren, budući da ga se čovek nikada nije najeo. Nalazeći snagu i smisao u sebi, nikada nije tražio svoje mesto na nebu jer ga je imao, niti je pravio ustupke prema vremenu, već samo prema čoveku. Skriven iza svoga lika, svaki poseduje svoj obraz, gospodsku suštinu života, bez koga ne bi postojala ni ljubav ni mržnja, ni nada ni tuga, ni život ni smrt, i zato se u jednom hlebu očituje cela planeta, čitav dosadašnji život, sva svetlost. Nedostupan po vrednosti i poimanju, veći i stvarniji od samog života, opkoljen oreolom posvećenosti i magije iz koje se rodio, oduvek je oko sebe rasipao radost. Nikada nije bio predmet prezira, gađenja, skepse; nije opsednut sobom, niti želi da bude zavodljiv i kitnjast; bira poziciju tihosti i skromnosti. U svemu što vidimo, udišemo, dodirujemo, u svemu o čemu mislimo, što doživljavamo i sanjamo, govorimo i pišemo, hleb je sadržan; spojio je grob i nebo čime je potvrdio svoju besmrtnost. Svojim trajanjem sačuvao je posebno mesto u svakom vremenu i u svim dosadašnjim kulturama i civilizacijama.
Naše najiskrenije i najemotivnije molitve više su okrenute hlebu, a manje Bogu. Došao izdaleka, u daljinu i večnost se uputio, bez naznaka gde i dokle će stići.
