ХЛЕБ, закићен бескрајем
Мој син Дамир, у складу са својим и навикама савремене генерације вршњака, најмање пажње поклања хлебу, без обзира на то колико је гладан, што се веома коси са сликом дубоких успомена мог детињства. Све друго му је важније, без обзира на то да ли је доручак, ручак или вечера. Опседнут стварношћу, најчешће обедује без хлеба. Једино прави изузетак када се у граду прочује за неку нову пекару и да из њених пећница излази квалитетан ражани, јечмени, црни или хељдин хлеб, направљен и печен по традиционалној рецептури. Рекао бих да ни тада не купи хлеб због себе, већ како би пријатно изненадио мајку и оца. Нисам веровао да ће савремени човек тако брзо променити многе навике прилагођавајући се новим условима и схватањима.
Најтеже је, а истовремено и најзахвалније, писати о нечему што је за већину људи обично, неприметно, подразумевајуће, што се користи више пута сваког дана. Ово је један од мојих ретких есеја у којима је ова колосална тема сама себе посведочила и без напора себе написала и потписала, зато покушајмо да отвореног срца разумемо значај хлеба. С њим се рађамо, растемо, живимо, другујемо, од њега се не одвајамо, с њим се поистовећујемо и разговарамо; од њега добијамо одговоре и на крају умиремо; с њим започињемо и завршавамо своју свакодневицу, једнако као што су то радили људи током целе своје историје. Хлеб је најпримитивнија и највиталнија емоција везана за преживљавање и није лако са њом добити битку. Као чувар и највећи заштитник живота, али истовремено и слуга и господар сваког појединца, хлеб је једини језик који разумемо и волимо и поуздан човеков оријентир у времену и простору, способан да сажме свет људског искуства. Састављен од краја и бескраја, господарио је животима наших предака, то чини и савременом човеку и, без икакве сумње, наставиће верно да служи све док буде постојао живот. Штавише, потпуно посвећен човеку, уткан у менталитет и традицију сваког народа, егзистира без трунке страха да ће му неко будуће време одузети функцију и свакодневни значај.
foto: banatski-klas.rs
Као најједноставнија намирница која не постоји изван живота, као најинтимнија људска чаролија и светски феномен, одавно је постао релевантна тема која увек и изнова отвара широко поље за истраживање, прецизније и свеобухватније разумевање. Миленијумско искуство хлеба показује временској димензији његову културну старост која има и одређено транс временско обележје изражено у способности да кроз време буде преносилац свесних и несвесних људских реакција. Као људски идентификациони маркер и светски бренд без конкуренције, хлеб има универзалну примену, али и неке своје специфике и карактеристике, таман као што свака заједница на планети, која га користи, има своју посебност, обичаје и ритуале. Без обзира на време и цивилизацију, кроз хлеб је дата изразита симболичка моћ највиших људских идеала и врлина. Натопљен животном снагом и победом, хлеб се понавља у бесконачност, заветно комуницирајући са прецима и будућим нараштајима. Он је човеков симбол и одговор на пролазност; сублимација живота, спокоја, немира, буре и мирне луке, пружа отпор коначном крају, отимајући се сваком простору, граници, свакој затворености. Душа која се родила у првом, налази се и у данашњем хлебу. Није живот, али без њега живота нема.
Иако код већине истраживача Египат фигурира као простор где је направљен први хлеб, тешко је поверовати да су пре тога многе цивилизације биле лишене тог симбола човековог опстанка. Људи праискона су правили неку врсту каше, касније и теста, које се вероватно негде први пут случајно испекло између два усијана камена. Према литерарним изворима, старозаветни номади истока пекли су пшеничну погачу између две осушене, а потом усијане камиље балеге. Била је то игра судбине, случаја, и одраз драме људске егзистенције. Не спорећи да су хлеб, који најближе личи данашњем, направили Египћани, са сигурношћу можемо тврдити да је први хлеб направила глад, логика, вода и ватра.
Свака прича о хлебу је фасцинантна, раскошна, свеобухватна, али и недовршена, непотпуна, коју нико никада није посве поуздано и до краја испричао. Поседујући магију бесмртности, он је јединство своје тајне и свог објашњења и зато се не може дефинисати речничким формулама и математичким обрасцима, јер симболизује човеков егзистенцијални и духовни парадокс. Неисказаност је оно што у њему блиста, а то је суштина његове вечности и његовог неистрошеног тела. Савремена дескриптивна антропологија истиче да је хлеб натопљен историјом, митологијом, поетиком, етнологијом, традицијом, паганством, религијом, космологијом. У њему обитава оно што моћни заборав није заборавио, оно што се није одало и проказало. Као светска баштина и достојанство универзалног, уздигнут је до култа, не само због навике, традиције и незамењивости, већ због тога што представља одраз културе живљења.
За формирање насеобина одлучујућу улогу имао је хлеб. Тамо где су били повољни услови за узгој житарица, људи су видели своју перспективу и наду. У потрази за кором хлеба, много је шумовитих простора претворено у оранице где је никло жито. Све такве површине су означаване као земља за хлеб. Иако му пристају, многа освајања, ратови, светски и локални сукоби, одвијали су се због хлеба. У многим ратним исходима одлучивао је хлеб: Ко има жита топови му се највише чују. Био је претпоставка и услов за мир, разлог за патњу и очај.
foto: dnevno.rs
Брига за хлеб испуњавала је свакодневицу, посебно на просторима где нису успевале житарице. Колико је суза проливено, молитви очитано, погледа у небо упућено, да жита буде, а њега никад довољно за раскош наше тескобе и сиромаштва. И кад га је имало, умешен је из црног брашна народне патње и мудрости, из зноја и жуљева, бриге и радости. Познате су, у свим религијама, молитве за хлеб, односно за добар род жита. Хлеб поседује сурова правила свога реда: урадити много тога пре него што настане. У дијалогу неба и земље клица је немоћна, без обзира на то колико је чемера уграђено у бразде ораница наших сељака. Ако је родна година, хлеб нађе себе, дочим у условима суше, велике кише и других непогода, клица се мучи и тражи себе, али је немоћна да буде радост ратара. Од зрна које умире и клија за нови живот, преко жетве, вршидбе, млина и руку које га месе и ломе, постаје хлеб за живот света. Испод коре хлеба умешен је живот зрна, а заједно с њим стрпљивост земљорадника. Изрека хлеб са седам кора казује колико се тешком муком и поштеним радом хлеб заради односно направи. У оскудици и немаштини, између сурове стварности и неизвесне крајности, очински, здушно, простодушно, сељак је знао исцедити хлеб, заливен сузама, из камена и зноја свога. Зато је најслађи из своје њиве као што је и сан најлепши у свом завичају.
Саздан од страсти и љубави према животу, хлеб је, од искона, најтраженија, најпопуларнија, највреднија, најслађа и најчешћа храна наших предака. Он садржи доста тога што је људском организму потребно: сложене угљене хидрате, беланчевине, калцијум, гвожђе и целулозу. Пшенично зрно се састоји од омотача (мекиње), ембриона (клице) и ендосперма. Укусан без икакве присмоке, тежачки, земаљски, одржавао је људско постојање у равни голе нужности. Према подацима Организације за храну УН, око три милијарде људи свакодневно једе хлеб, а због глади умире око двадесет милиона. То је једина храна спремљена за свачији укус, без обзира на узраст, пол, расу, културу, религију, социјални статус, која се једе сваки дан уз сваки оброк. Неки статистичари кажу да за седамдесет година живота човек поједе шест хиљада килограма хлеба. На просторима Балкана поједе се три пута више од европског просека, због чега има посебно место у култури и традицији овог поднебља.
Хлеб и вода су извор живота. Која се то чаролија одвија у њима када се, уз додатак соли, из теста претворе у хлеб са мирисом најслађег и заводљивог опијата? Као порочна скривеност, хлеб се меси са љубављу и зато је сваки укусан. Пре него што га замеси, муслиманка проучи дову, а хришћанка га прекрсти, па га остави да надође. Мајка тесто посоли, душом га својом заслади да хлеб буде сладак и велик, да дечицу нахрани, каже се у ромској песми. Сваки хлеб носи отисак и печат духа, карактера и менталитета особе која га створи. Као дете, волео сам да гледам своју мајку Хавку како изнад наћви, меси хлеб. Најзагонетније је било то што никада нисам знао да ли је тесто за хлеб или за питу, којој смо се највише радовали. Па ипак, најслађи хлеб је правила моја бика (баба) Джема Франца. Ако бисмо имали непланиране гладне госте, што се тада често дешавало, хлеб се позајмљивао код комшија. И без довољно хлеба, живот у нашој и у другим вишечланим породицама је тријумфовао. Знао сам многе фамилије које су имале и по двадесеторо деце. Требало је четири-пет софри поставити. Па ипак, јело се из једне посуде, уз наизменичну употребу једне или две кашике. Било је то сумануто време глади, са трагичним последицама. Пшенични хлеб је био реткост и зато су постојале изреке: Хлеб је сунце сваке шифре; У сиротињској кући и Бог је гладан. Колико је требало вештине и мудрости да дечја гладна уста добију по мрву хлеба, а тек колико се дана, уз непроспаване ноћи, живело без иједног залогаја хлеба.
Као стрепња која произлази из саме људске егзистенције и стварна мука људи, са дубоким искуством горчине, глад је стара универзална истина без које је свака прича о хлебу пролазна и осуђена на пропаст. Има ли злослутније речи од те? Кад гладан човек размишља о хлебу, има мале и велике невоље, јер такво стање згушњава збивања, увећава драматичност, функционише између разума и емоција; сажима живот у живот; не може мењати ни себе ни друге, ни свет око себе, а ниске страсти као што су мржња, зло, пакост, насиље, постају му далеки. Тада му све постаје мање важно и битно. У наизглед јасне и уређене ствари, планове и жеље, глад уноси немир са којим људи не знају шта ће и како ће, ставља људе у разна искушења и подсећа на наша ограничења. То је вечна тема угрожених појединаца и средина и двобој човека и његове судбине. Глад не види ништа осим хлеба, оставља без речи, призива муку и панику; у њој је човек скривен и откривен, она говори уместо човека. Иако глад има четворе очи, оне не виде ништа осим хлеба. Ни највећа радост због пуног стомака не може се поредити са осећањем муке и тескобе због глади. Тешки заробљенички дани, логори, сурове ратне и војничке судбине, колективне и појединачне, највише говоре о глади и о значају хлеба. Упркос смислу живота да издржи до краја, глад не разуме, она упозорава, опомиње, тражи, моли, њу треба угасити као помахниталу ватру. Свако вађење хлеба из пећнице у нашим очима прави надражај. А шта рећи за сузе у тренуцима велике глади?
Кад глад обори, хлеб се не дели на добар и лош, свеж и бајат, бели и црни, јечмени и кукурузни, јер је сваки у том моменту најбољи. У таквом стању највећа и најснажнија је имагинацијска и фантазмагорична блискост човека и хлеба. Тада га човек сања, види га на хоризонту. Но немају сви гладни сан и хлеб у њему. Страх од глади види се јаче код оних који понешто имају, него код оних који немају, бележи Милован Ђилас. Из празног стомака гладна мука се прелива у стварност. Некоме је за сан потребан хлеб, другима је за хлеб потребан сан. Бар је понеко срећан кад у сну има довољно хлеба. Једна француска пословица каже: Ако има хлеба, глад мирује. Колико год да се задржи у човеку, глад довољно опомиње, али све не казује. Све док не огладни, човек је у много чему неумерен, свашта му пада на памет, хтео би из сопствене коже преко мере до изнемоглости. У недостатку хлеба, највредније слике, злато, имовина, најквалитетнији ћилими и теписи, мењали су се за пројино брашно. Сусрет са хлебом је суштаствени догађај који одгонета најтамнија питања његовог бивства и трагичне судбине. Као последње уточиште наде, он постаје стварнији и скупљи од самог живота: хлеб је тражен као компензација за дȗг, порез, крвну освету, камату, јер је најснажнија и најстарија брана од опсена које вребају гладног и уплашеног човека и најмоћнији праг одбране од зла и пошасти у свету.
Мирис тек испеченог хлеба никога не оставља равнодушним, јер су сва чула повезана с њим. Тај чаробни, опојни, иритантан и неодољив дојам постаје медијум за домашај нових светова и не може се мерити ни с једним другим. Он изазива емоцију, има моћ и сугестивну снагу, неку малу тајанствену катарзу, голица машту, провоцира и буди чула, а понесена душа трепери пред његовим изазовом који се шири из мајчине кухиње или пекаре. Хлеб мирисима живот брани, боји га у нади, веровању, оптимизму, радости и задовољству. То и не треба да чуди јер је центар за мирисе одмах поред центра за емоције и успомене, тако кажу уметници. Кô да нам се, сваког јутра, по једно румено дете роди. Баба је мало на ушима тврда, ја сам мало на очима тањи, ал нос, и баба и ја, непогрешив имамо, знамо печен хлеб у секунд намирисати. То осећање чежње, та вечита неосвојивост која и сама траје док ми трајемо, изазива потребу да хлеб морамо непрестано освајати и поново у њему уживати.
Мирис свеже печеног хлеба буди најлепше емоције и успомене на детињство, када смо гладни, по повратку из школе, затицали тек извађен из шпорета, увијен у крпу и наслоњен уз креденац. Те асоцијације буде у нама давно заспало осећање безбрижности, породичне слоге и среће. Па ипак, најиритантнији и највеличанственији мирис хлеба осећа се у време рамазана, у вечерњим сатима пред ифтар, када сомуни рамазанке, премазани разним ароматичним уљима, миришу и дишу на душу, или мирис хлеба из црепуље испод сача. Можда би слично мирисао и француски бегет направљен од квасца старог 400 година, у неком манастиру, када би се некако једновремено, у целом граду или вароши, вадио из пекарских пећница док га с нестрпљењем очекују гладне душе.
foto: makrobiotika.net
Настао из људске потребе за животом, хлеб се није много мењао кроз историју, осим што је, увећањем планетарне популације, постао још потребнија намирница. Хлеб је пратилац живота у његовом егзистенцијалном, обичајном, духовном, религиозном, симболичком и гастрономском смислу. Историја хлеба је историја цивилизације. Свако ко трага за његовом историјом, трага за нашим коренима. Нема софре на коју се не ставља хлеб. Своју блискост с њим народи су исказивали кроз његово спремање у различитим величинама, облицима и различитог састава. Колико год се техника и процес израде мења, он не губи свој идентитет и своју посебност. Сваки народ има своје рецепте, специфичне у његовој изради, почев од облика, величине, укуса, мириса, изгледа и боје, коре и средине, мекоће и свежине. Па ипак, свима је заједничка жеља и напор да буде добар и укусан, зато су мајстори пекари увек и свуда изузетно цењени и поштовани.
У готово свакој земљи постоје специфичне верзије хлеба, а посебно у локалним варијантама. У првом веку пре нове ере у старом Египту било је око тридесетак различитих врста, док се данас у свету производи више од осам стотина. Египћани су били толико иновативни да су производили пекарски квасац и рафинисали брашно да би уклонили нечистоћу. У Риму, где је био бесплатан, градски статут је нормирао његов квалитет, тежину и цену. Сваки пекар је био контролисан, а преваранти најстроже кажњавани. Познате су забаве у Риму где су цареви делили бесплатан хлеб и на тај начин стицали наклоност народа (из тог периода потиче крилатица Хлеба и игара). У Египту су све пекаре припадале фараонима, што је облик данашње државне својине. Ражани хлеб, без квасца, црн, тврд, ал мирисан и укусан кô душа, вековима је био основна храна у Русији, док је бели био празнична посластица и сматран је симболом богатства и благостања. Аустрија се сматра земљом најбољих пекара (чији корени сежу до царског периода), који својом креативношћу и умешношћу и данас праве изванредно укусне хлебове. Иначе, Немци су од деветог века преузели пекарство од Француза, а Швеђани су научили печење хлеба тек у шеснаестом. До пре пола века, код нас се, углавном, кукурузни хлеб правио до Дунава и Саве, а одатле пшенични. Данас се мало производи пециво које обједињује старину и новину, традицију и данашњицу, занатство и науку.
Нераскидив је и необјашњив флуид блискости и сродности који постоји између хлеба и човека и свих сегмената људског живота. Наша веза с њим остварује се преко трпезе љубави која се свакодневно обнавља. Смисао његове тајне скрива се у људској суштини, будући да без ичега некако, а без њега никако. Хлеб спасава човека од сваког зла, сваке слутње, јер кад има хлеба и воде, човек све има. Да ли он господари над човеком или човек има моћ над хлебом? Он може бити и слуга и господар, једнако као и човек. Било како, не постоји чвршћа, искренија и интимнија веза од те, иако би хлеб имао штошта приговорити људима, много чему их научити. Колико хлеб даје живот човеку и његовој нади, што је његова привилегија, толико човек даје живот хлебу. Он је прво, најважније и последње уточиште човека и битно својство његове природе и услов за слободан избор властите судбине. Хлеб и људи су блиски у простору, у времену, у додиру, у нераскидивој чулној вези; одан је покоран и неизбежан човеков пратилац од настанка, смислено окренут и посвећен искључиво животу, напретку, богатству; није све што човеку треба, већ могућност свега. Он је достојан дивљења и због тога што у себи скрива дубоке наслаге људске подсвести. Иако под тежњом човека мења свој облик, меру и садржај, хлеб своју суштину не мења. Он опстаје између пролазног човека и непролазне суштине живота; гаји поштовање према људима и животу; помаже човеку да спозна самог себе, своје могућности, потенцијал, своје лимите и мане. Свестан људске снаге као и људских слабости, хлеб се само преко човека излива у своју истину. Све људске активности су покренуте жељама, а примарна жеља свакога јесте хлеб. Кад њега нема, не постоје ограничења напорима које ће људи предузимати у нади да га стекну.
Као целина живота сваког појединца, породице, цивилизације, симболика хлеба у светској културној баштини је несагледива. Хлеб је био и остао најснажнији и најсветлији симбол човековог опстанка и древне мистике. Као мера свих ствари увек је стремио здравом животу. У њему је садржана сва симболичка, метафоричка и антрополошка парадигма људског живота. Та многостраност значења произлази из традиције, културе, из митолошких слојева, из паганског времена, и углавном се само у нијансама разликују од земље до земље. Он је симбол живота и смрти, богатства, благостања, заједништва, глади, среће, рада и реда, мудрости, наде, жудње и жеља; хлеб је метафора породичне слоге, доброте, мириса, снаге, самоодржања, стрепње, сиромаштва, тријумфа и парадигма физичке и менталне снаге.
Снажан је симбол кроз даривања у тренуцима славља и обичаја, код дочека драгих гостију уз парче погаче и мало соли. Тај обичај је постао и део обавезног државног протокола у већини земаља. Он има свој кôд, нарацију, митологију. Да ли хлеб може да поднесе сву вишезначну симболичку, метафоричку и парадигматичну димензију и свеобухватност, а да притом не доведе своју основну и суштинску функцију у питање? Наравно да може, јер хлеб је нешто трајно, постојано, несазнајно, монументално, пред којим се клечи. Он се према свакој вечној и научној истини односи као људски симбол према тајнама природе и исконске блискости са човеком, скривајући у себи сећање свих ранијих покољења и клицу нових нараштаја. Хлеб се везује за култ плодности земље, која кроз циклусе сетве и жетве даје људима нови живот.
У свим културама, различитим творевинама људског духа, у записима староставним, у многим митологијама са божанским, магијским, профаним, елементарним, анегдотским или демонским својствима, у причама, изрекама, пословицама, питалицама, молитвама, загонеткама, клетвама, легендама, здравицама, бајалицама, псовкама, народним веровањима, хлеб се не третира као обична намирница, већ као загонетна древност, снага и моћ, народна мудрост и морални суд. О хлебу су испеване многе песме, написане многобројне књиге, насликане многе слике, створене легенде.Њјему су посвећене многе културне манифестације, јер је сам на своје трајање заборавио или забораву препустио оно што му припада: пола поред годишњих доба оставио, остало пренео у јунаке, истине, крике, дозивања, гласове, мирисе. Као да се одрекао своје узорне и уморне зрелости. Познати су случајеви да је служио као амајлија у ратовима. За хлеб се везују различити култни, фолклорно-митолошки, антрополошки наративи, фантазије, имагинације. Врхунац свог мистичног достојанства добија на слици Леонарда да Винчија Последња вечера, која је, како истиче Предраг Матвејевић, аутор запажене књиге о хлебу, један од најузвишенијих мотива у светском сликарству.
Тајна вечера, Леонардо де Винчи
Нема краја обичајима у којима хлеб није одувек био прва и последња велика реч која благосиља и преклиње, али и одгонетка свих загонетки и ребуса: призива и моли, куне и опомиње, везује и дели, саветује и оспорава, мири и заветује, стрепи и теши. За благог и племенитог човека каже се: Добар кô хлеб; за врућ хлеб: Кô душа; Сефарди кажу: Дај ми хлеба и баци ме у море; за оне који немају никакве обавезе ни бриге осим исхране, каже се: Лези хлебе да те једем; за нескромног човека: Он жели преко хлеба погаче, док се за оне који узимају другима неки посао каже: Узимаш му хлеб из уста. За оне који траже посао или бољи живот: Отишао је трбухом за крухом, а погазити хлеб значи изневерити домаћина код кога је особа угошћена. Данас ратари на Балкану кажу: Хлеба треба, ракије мора бити. Најчешће клетве: Убио те овај хлеб; Дабогда немао хлеба да једе и Тако ми хлеба и соли.
Као тековина и светиња, хлеб је на различите начине присутан у религијској традицији: све религије су га увеле у свој обредно-молитвени ритуал. Он као и религија тражи веровање. Открива се као знамење самог живота јер је симбол највећег искушења. Варијације хлеба имају централно место и у многим традиционалним обичајима као што су свадба, рођење детета, веридба, вршидба, моба. Жене су те које преко хлеба дар припремају, дарују, примају или узвраћају, нешто мање родитељи, кума и врло ретко мушкарци. Хлеб није само храна, него и средство комуникације и омиљени жртвени принос боговима и божанствима. У Египту је постојао Бог хлеба, уз правило да је једнако третиран као ватра на огњишту и вода за пиће. Јевреји сваки свој празник, чак и сваку суботу, почињу молитвом њему посвећеном, док поистовећење Исусовог тела и хлеба има дубоке културолошке, историјске и антрополошке корене. За раскол источне и западне цркве, поред борбе за власт, постојала су и три канонска разлога: Свети дух, Свето тројство и хлеб. Размимоилажење је настало око употребе хлеба: квасни се користио у православљу, а бесквасни код католика. На балканским просторима има наглашену ритуалну функцију, где се не опажа као намирница већ као симбол. У нашим предањима, митологији и легендама додељују му се божанска својства и моћ, док се у другим културама приче и легенде темеље на паганским веровањима о хлебу. У свим религиозним и магијским поступцима углавном се поштују локални обичаји у којима доминира хлеб.
Успомене на ову намирницу сачуване су боље од ње саме, јер мистерија хлеба није музејска вредност, већ је то поставка цивилизацијског памћења. Само у Европи постоји око четрдесет музеја хлеба, међу којима је и онај највећи и најпознатији у Улму, Немачка. У Пећинцима код Београда постоји музеј посвећен хлебу, у коме је изложена збирка од деведесет шест различитих врста пецива. Постоје и четири копије хлеба из неолита са локалитета Доња Брањевина, општина Оџаци у Војводини. У Британском музеју у Лондону налази се хлеб стар око четири хиљаде година, пронађен у египатским пирамидама, уз мумије. У Музеју у Пироту чува се хлеб таин, умешен као војни брашњеник пре сто година.
Дуго се пшенични хлеб, какав се данас користи, налазио на софрама и столовима богаташа, док је за обичног човека био само празнични оброк. Боја хлеба је одређивала социјални статус људи. Тамни су јели нижи друштвени слојеви, а бели је био луксуз, недоступан највећем делу становништва. Данас се тај тренд мења: тамнији хлеб постаје скупљи и цењенији због укуса и веће хранљиве вредности. У многим нашим селима хлеб се није правио сваког дана већ једном недељно, био је светска душа и бесмртан, а не као ови данашњи који се већ после три дана убуђаве. Јечам је једна од најстаријих житарица од којих се спремао хлеб. Иначе, у Америци се житом сматра кукуруз, у Енглеској пшеница, у Шкотској и Ирској овас. У северној Немачкој жито је раж, а у јужној Немачкој пшеница. До Другог светског рата, понегде и до шездесетих година двадесетог века, код нас се највише јео кукурузни хлеб.
foto: panacomp.com, muzej hleba
Ништа није тако једноставно и посебно као хлеб. Саздан од разума или душе, можда од обоје, он се много више но било која друга храна нуди обликовању, а и сам највише обликује и ствара. У њему се древно и свакодневно прожимају, додирују и растају, прелазе једно у друго без видљивијих ожиљака. Веза хлеба и слуха тек је занимљива и посебна. Као и свако јело, тако и хлеб, различито се доима човеку, због чега не вреди расправљати о њиховим укусима. Откад се замеси па док се не поједе, он је нем. Додир хлеба је посебан: ако нам испадне парче из руку, без обзира на то где падне, неће се чути. Ломити га рукама, што је код нас уобичајено, посебна је привилегија и задовољство. На нашим софрама хлеб је морао стајати само онако како се пекао и нико није почињао са обедовањем док га домаћин не благосиља, разломи рукама и подели укућанима. Тада се хлебу предаје душа. У сваком хлебу има прикривене нежности и широког срца, а у корици, која је најукуснији део (2/3 укуса налази се у кори), руменог поноса. Кад би могао да говори, причао би нежно, неговано, умно, исцрпно, достојанствено, једноставно, осећајно, са пуно духовитости, узнесености, луцидности и душевне усрдности. У њему нема ироније, цинизма, сарказма.
Пошто није могао себе да запамти, морао је изнова да се ствара. Данашњи хлебови пекарских мајстора превазилазе сваку вештину и магију и представљају праву пекарску уметност. Док је некада највећа уметност коју је човек створио била вештина преживљавања у суровим условима глади и тоталне оскудице , данас је живот обогаћен уметношћу у изради хлеба и разних врста пецива. Свет обичних људи хлеб претвара у нов и узбудљив свет у коме настаје иновативност, креативност и естетска узбудљивост, чија светлост исијава и дарује срећу и гладном и ситом човеку. Он је попут живог организма на коме се изводе најразличитији експерименти, па се чак и под земљом школује, што би рекао песник Бранко Миљковић. Хлеб се прави технички савршено и аутоматски и баш зато са све више магије и скривене снаге, иако је његова душа некако загушена, стешњена, сужена. Додају му шта треба и шта не треба. Њиме се све више манипулише, мењајући величину и облик. У таквим околностима, испуњен собом, постаје затворен у себе као лепотица у своје чари. А има ли већег богатства од обичног хлеба? Наши преци су га јели са свачим, било је само битно да га има, од било чега. Да је бољи данас, није, да се боље живи него раније, да. Зато се све више пажње поклања органском узгоју житарица и настојању да се једе хлеб од брашна које је млевено са целим зрном, јер ако се вратимо квалитетном хлебу, учинићемо велики корак ка добром здрављу. Хлеб се данас одмара од самог себе, од терора сваке врсте. Па ипак, неисказаност је оно што у њему блиста, а то је суштина његове вечности и његовог неистрошеног тела.
Посебност хлеба није вредност сама по себи, колико његова неопходност и потреба. Као чудовишна људска творевина, сваки има своју намену, свој облик комуникације, своју сврху у обичајима и свакодневном животу, своју митопоетску логику раскопаних слојева давнине. Као спона савремености и прошлости, као духовна, гастрономска и културна специфика, увек је мистерија хлеба почивала на његовој снази и моћи, без обзира на то да ли је то обредни, црни, бели, од сирка, просени, ражани, бајат или свеж, јечмени, овсени, од кестена, хељдин, кукурузни, праисторијски, бесквасни, интегрални, полубели, багет, сурогат, сомун, од целих зрна... Пун радости, он је инспирација која храни свачију машту, њене мистерије, њене драме, без обзирна то да ли је то погача (поморска, војничка, студентска, ученичка, свадбена, славска), или хлеб мудрих, хлеб знамења и лаика, хлеб лудих, немушти хлеб, завичајни, огњени, вере и невере, јутарњи или вечерњи, моћни, или хлеб на врх језика, што из хаоса у ватру убацује. Колико само лица има хлеб!
На планети је увек хлеб био мера свега постојећег; као намирница и јело по мери човека, он је мера свих јела; уједињује различите популације у име опстанка, правде и друштвене једнакости. Наш однос према хлебу није ствар слободног избора, није питање каприца, који се везује за дати тренутак да би се у следећем изменио. Као искушење живота, и најаутентичнији хоризонт нашег живота и искуства, он је истинитији од нас самих што му даје право да буде мера свих ствари. Он се увек чувао и штедео, као пустињски трговац воду, са мером се користио и трошио, са мером ценио и поштовао. Гладни столећима, купујемо више хлеба него што нам је потребно, а онда га бацамо. То не слути на добро, порука је наших мудрих предака. Везивање хлеба за опстанак живота, а тиме и за одавање поштовања, присутно је код старијих генерација: кад комадић падне на улицу, он се подигне, пољуби и на пригодно место одложи. Тешко је објаснити странцу зашто се бацање комада испеченог теста сматра грехом.
Откуд навика да се једе само свеж хлеб? Као да смо изашли из времена у којем је било житарица у изобиљу, а не из сиромашке оскудице када је бели хлеб био недостижан, вековни идеал. Можда ће нас другачији начин размишљања и понашања повратити у време честите скромности и људске доброте, на које смо одавно заборавили. Хлеб у ђубрету није добар призор – кад се као бајат може тостирати. Они који га имају, постају врло охоли, сурови, пакосни, брутални, недорасли животу и сваком изазову. Преко њега поштујемо своју земљу, оранице, рад, наше вредне сељаке и раднике. Иако имамо традицију и наслеђе, код нас се прозводи све лошији хлеб. Како је могуће да добри зналци и несумњиви стручњаци праве тако неквалитетан хлеб?
Као највеће и најсавршеније чудо које је човек створио, хлеб није дело ни царева ни богова, већ јунак свеколике историје човечанства, натприродни и надбиолошки појам. Рођен на ужареном камену и врућем пепелу, та злокобна супстанца највећих људских жеља и инстинкт самоодржања, која весели дух, делујући директно на емоције, заобилазећи свест, а неретко одузима памет, никада није била дискретна жеља. Иако му је прошлост будућност, он је нада човечанства. Ништа не може бити довољно велико, вредно и трајно као хлеб, јер отвара душу и срце пре него било шта друго, а најлепше у њему јесте победа живота. Од осталих намирница разликује се колико и светло од таме. Као светиња живота и симбол снаге, хлеб је извориште свега што осећамо, мислимо и знамо. Не постоји на свету ништа тако племенито као хлеб, пише Достојевски, а Питагора истиче: Свемир почиње са хлебом. Он је хармонија склада, ритма, закона, метафоричка порука универзалног реда; оваплођење највише истине и мудрости; величанствен природни дар испреплетен чулима, нагоном, инстинктом на којима планета региструје свој дар. Једе се са радошћу, жваће са страшћу, а прогува са задовољством. Има једну велику ману: пати од вечности, бескраја и без границе сопствене егзистенције; није оно што постоји колико оно што предстоји. Зато толико траје, јер удахњује сопствени, непоколебљив спокој. Као што се живот не може сам себе одрећи, тако ни хлеб не може сам себе поништити. Као једина истина, нема ниједан нерашчишћен рачун са собом, светом, човеком и животом.
Хлеб је пријатељ којем поверавамо своје тајне, предајемо своју савест и осећање, пријатељ који нам пружа осећање сигурности и задовољства. Некада је било мало хлеба а много блискости. Данас хлеба има у изобиљу, али нигде присности, топлине и искреног пријатељства. Да човек љубав кô хлеб разуме, поручује Мира Алечковић.
Ниједна прича о хлебу нема ни свој почетак ни свој крај. Као део неомеђеног универзума, он је сањан и доживљен, жељен и остварен, будући да га се човек никада није најео. Налазећи снагу и смисао у себи, никада није тражио своје место на небу јер га је имао, нити је правио уступке према времену, већ само према човеку. Скривен иза свога лика, сваки поседује свој образ, господску суштину живота, без кога не би постојала ни љубав ни мржња, ни нада ни туга, ни живот ни смрт, и зато се у једном хлебу очитује цела планета, читав досадашњи живот, сва светлост. Недоступан по вредности и поимању, већи и стварнији од самог живота, опкољен ореолом посвећености и магије из које се родио, одувек је око себе расипао радост. Никада није био предмет презира, гађења, скепсе; није опседнут собом, нити жели да буде заводљив и китњаст; бира позицију тихости и скромности. У свему што видимо, удишемо, додирујемо, у свему о чему мислимо, што доживљавамо и сањамо, говоримо и пишемо, хлеб је садржан; спојио је гроб и небо чиме је потврдио своју бесмртност. Својим трајањем сачувао је посебно место у сваком времену и у свим досадашњим културама и цивилизацијама.
Наше најискреније и најемотивније молитве више су окренуте хлебу, а мање Богу. Дошао издалека, у даљину и вечност се упутио, без назнака где и докле ће стићи.
