REČE MI NjEGOŠ

Razgovor s Vladikom zakazan je davne sedamdeset treće. Na maturskoj eskurziji u Bečićima, po Gori Crnoj. Crnog septembra, kada je u dalekom Čileu zbačen i likvidiran Salvador Aljende. Onog crnog septembra kada je JAT-ov avion udario u Maganik i kada je među poginulima bio i stjuard, sin naše istoričarke iz moje Arhitektonske tehničke škole. Tog septembra kad je malo nedostajalo da se ne vratim sa svojima za Beograd. Ponet ko zna sve čim, hteo sam da krenem sam uz jadransku obalu, skroz do kraja!?

 

Jašem sad na konju Blažuju, uz lovćenske zavojice. Pustio sam konju da sam odredi ritam. I da nisam, to bi on već uradio. Opušteno se ljuljuškam u sedlu, padajući u slatku ranojesenju omamu. Oko mene carstvo cvrčaka, mirisa lavande i ostalog gorskog bilja. Kotorski zaliv sve je manji, lučki molo sve špicastiji, zvuk mora odavno je nestao. Dobrota se lenjo izvila skroz do Ljute. Tu je savila preko Orahovca, pa do Perasta. Gospa od Škrpjela i Sveti Đorđe sad su samo dve tačke. S druge strane Muo, preko Tri sorele, sve do na Prčanj i Veriga.

Sad to već može i na dlan da stane. Prođoh Njeguše, skoro sam na samom vrhu Lovćena. Cvrčke više ne čujem. Počinje lagano da brije gorski razvigor. Izbih na Jezerski vrh.

 

„Oooo, stiže li mi junačíno!“- dođe taj glas nekako odasvud.

Jeste. Vladika je! Nisu lagali. Visok i lep, k'o upisan. Šta god da je obukao, stajalo bi mu kao saliveno. Krenuh da ga poljubim u ruku. Prekinu mi pokret u korenu, primi me bratski na grudi i triput poljubi.

„Dobro mi došá, Dukáne! Kako prođe u putu po ovim našijem kršínama. Dobro, nijesi pješke, nosilo te ovo tvoje konjče...kako reče da se zové?...Blažúj, blago naše!... No, poznato mi je nešto ovo živuljče!?“- dohvati ga levom rukom za dizgine, desnom poče da miluje životinju od očiju ka njušci, pa po vratu, češljajući mu prstima grivu.

„O, Blažuju, Blažo, znamo li se mi odnekále? A, Blagota?“

Blažuj se u kratkim razmacima razstresavao, izbacujući umor iz napetih mišića. Naizmenično se prebacivao, s jedne na drugu, pa na treću i četvrtu nogu i, čini se slušao šta mu priča Vladika. Ovaj mu je stvarno nešto na uvo pričao, sve timareći ga svojom velikom šakom. Nisam hteo da ih prekidam, vidim, znaju se ljudi!

„Uuu! Ne znaš ti šta si jahao, moj Dukáne!“- razdvojiše se konačno. „Ovo ti je jedno posebno živúljče. On ti je i sa onijeh i sa ovijeh strana! Svašta ti to zna, samo ko umije da ga sluša. A ja sam ti, bogumi, to naučío, samujući u ovim kršínama, međ' vjetróvima i vucima!“

„Lepo vam je ovde Vladiko. Je l' vam kuća udobna?“

„Jeste vala! Mešter ju je Meštrović, majstorski udésio, ni Mikelanđelo je ne bi bolje!“

„Kažu neki, nije baš po pravoslavnim uzusima, uturili nam Latini!“

„Ma pušti kraju takve priče! Čuj, utúrili Latini! Pa i ti Latini su naši, hrišćánski. Oni nas bar nisu nabijali na kolje. Čak i da su utúrili, bolje oni nego da su Turci, ne bilo ih! Još bi mi i minaret nakáčili oođe!“- strese se Vladika.

„Pušti priču, moj Dukáne! Arhitekta si, reče, vidiš i sam kako je ovo Veliki Mešter zgotóvio. Sve u ljutom žućkastom kamenu, k'o da je samo izníklo iz ovíjega krša. Crnogórski vala, da crnogorskíje ne mož' biti! Baš, looovćenski! A u pozádini kapela u crnome kamenu. Tačno kako bi Talijáni uradili u oná doba. Umjétnost je to prava... čuj, uturíli!...

Pa ovo dvorište moje, ima i zdenac. Tu su mi i ove dvije moje Crnogórke, sunce ih grijalo. Ih, ljepotíce moje, obadvíje!...A kako tek mene sačini! Ljepši ja u svome vijeku nikad nisam bio!... Viđi, viđi...malo ka' oborío glavu, te se nešto ka' zamislío, toke na prsima, jes' vala, isti ja. Noge po turski prekrstío... to baš i nije moralo. Orlušína poviše ramena, ih, ih, lijepo bogumi!

Prećéraše malo sa onijem zlatom poviše. No dobro, zatrébaće može bit', valja zlata uvijek. Eh, jedino se ljutim, i to mnogo, što mi ne ostáviše onú malu kapelicu na guvnu. Mnogo sam je volío, posvakad bio u njoj, silnijeg pjesama tamo sačinio.“

Posle dužeg vremena, pogleda me značajno, gladeći bradu. Gleda, gleda, k'o da nešto meri. Sinuše mu oči, osmehnu se.

„Jeli arhitekto, da te pitam. Bil' ti mene pomóga' da je ponovo sačínim? A? Možemo to nas dva očas posla! Ima blizu nekog lijepog kaménja. Šta velíš, bil' pomóg'o?“

„Uuu, Vladiko, sa velikim zadovoljstvom! Pa ja maštam o tome odavno!...Ali istu onakvu kakva je bila!“

„Istu, istu! Ni visočíju, ni deblju!... Odlično, moj Dukáne! Pomoći će nam još neki ljudi. Znaš li ko mi često dolázi?...Ljubíša onáj, Mitrova, Stefan, pjesnik moj. Šnjim i ono spadalo njegóvo, Kanjoš. Od Kanjoša se baš ovajditi nećemo, priči je mnogo vičníji no radu, al' ćemo se bar smijat! Najvolim šnjima da bešjedim! Ali dolaze i drugi, moji pjesnici posebno. Eno skoro su mi bili i Dučić i Dis. Pa onaj nesréćni Rvát, Ujévić. Ono njegóvo ...umréću noćás od ljepote...ih, što ga volim. Dođu i braća naša, Rusi. Puškin, Jesenjin, sila jedna. Ma skupićemo ljudi za brigádu čitavu. Oposlíćemo kapelicu očas posla!“

„Radujem se tome unapred. Naći ću u međuvremenu i projekat kapelice...“ – privezah se za ideju, pa se uozbiljih:

„Vladiko...morao bih još nešto da vas pitam...voleo bih da znam...Nadgornjavamo se danas i na ovijem i na onijem stranama, šta smo, ko smo, od koga smo. Te srpski ste, te crnogorski ste... Pa, čiji ste Vladiko?“

„Što me to pitaš sinko? Sve ti je to jedno. Svima je nad nama kapa srpska, ali ja, reci, ne mogu bez ovijeg našijeg crnogórskijeg krša! Velika srpska rana, Kosovo, moja je najveća rana. Ali ja moje Njeguše ne bi dá ni za što na svijet. Pa ti sad razaberi što sam! No, znam što me to pitaš? Važno je to pitanje i pre k'o i sad! Ono se postavlja kad nije dobro! Osípljemo se! Od Kosova je počelo to rastakanje. Velika je tad sila udárila, počeli smo da popúšćamo na sve strane, goli život da sačúvamo, da prelázimo u tuđé vjere. Ko izmeđ' dva vodenična kamena. Gore ti je turica dolje ti je poturica, pa sad ti viđi što ćeš. Ti su nam donji kamenovi postáli najvéći neprijatelji. Mogu da razumíjem ka' čoek. Ka' Srbin, nikáko, ka' Crnogórac, baš nikáko. Nije nam to ni na ponos, ni na čast.“

Nesta osmeha na tom lepom muškom licu. Što god bí bóra, pojavi se. Pogled ode za svim onim planinama. Malo posle, eto ga, vrati se nazad.

„Još nešto važno da ti rečem. Blažúj mi je očas ispriča' šta ste vi sa tijeg strana i vremena sve preživjéli. Kakvog je sve zla bilo i jeste međ' svim našim južnoslovénskim plemenima. Grdno, da grđe ne mož' biti. Tako samo brat bratu može naúdit. Ali tvrdu ti vjeru dajem, znam zasigurno, duša narodna, nije to šćela! Tuđmanci to sjeme zasijáše! Naš je cio naród južnoslovénski dobar, no lakovjeran! Lako ga je premétnut i napújdat protiv svoga.“- opet se strese Vladika.

I tim ístresom kao da opet dođe u jedno od svojih mnogih stanja. Ponovo se zasijaše te oči, onako veliki još se i udvostruči, da poleti čovek.

„Dosta smo za danás izmudrováli! Nego, Dukáne moj, igraš li biljára!“

„Nisam odavno, ali rado bih koju partijicu!“

„Odlično! 'Ajmo u onu moju Biljardicu, ako nas šćednu puštit! Haa-ha! Ovi danášnji nešto ne ljube srbovanja, oca im očínjeg!“-zastade u pola koraka, okrenu se:

„I još nešto. Nemoj me zvati „Vladíko“, to sam ja bio u prošlom životu. Ovo što je sad, je nešto drugo. Što je tačno, ne znaaam, no dokonáću ja i to, samo da se dokopám moje kapelice.“-zagrli me vladičanski. „Ja sam ti sad jedan običan Petar Petróvić! Zdogovorísmo li se, moj Dukáne?“

„Jesmo...Petre.“

Umismo se na zdencu, izađosmo iz kamenog dvorišta. Krenusmo kroz tunel i svih četiristo šezdeset i jedan stepenik, naniže. Blažuj ih je, nezajahan, lako preskakao, sve po tri, k'o da je čovek!? Prođosmo Cetinjski manastir i preko puta Dvora Kralja Nikole, uđosmo u Biljardu.

Blažuj osta napolju, pomalo začuđen.

PODELITE OVAJ TEKST NA: