РЕЧЕ МИ ЊЕГОШ

Разговор с Владиком заказан је давне седамдесет треће. На матурској ескурзији у Бечићима, по Гори Црној. Црног септембра, када је у далеком Чилеу збачен и ликвидиран Салвадор Аљенде. Оног црног септембра када је ЈАТ-ов авион ударио у Маганик и када је међу погинулима био и стјуард, син наше историчарке из моје Архитектонске техничке школе. Тог септембра кад је мало недостајало да се не вратим са својима за Београд. Понет ко зна све чим, хтео сам да кренем сам уз јадранску обалу, скроз до краја!?

 

Јашем сад на коњу Блажују, уз ловћенске завојице. Пустио сам коњу да сам одреди ритам. И да нисам, то би он већ урадио. Опуштено се љуљушкам у седлу, падајући у слатку ранојесењу омаму. Око мене царство цврчака, мириса лаванде и осталог горског биља. Которски залив све је мањи, лучки моло све шпицастији, звук мора одавно је нестао. Доброта се лењо извила скроз до Љуте. Ту је савила преко Ораховца, па до Пераста. Госпа од Шкрпјела и Свети Ђорђе сад су само две тачке. С друге стране Муо, преко Три сореле, све до на Прчањ и Верига.

Сад то већ може и на длан да стане. Прођох Његуше, скоро сам на самом врху Ловћена. Цврчке више не чујем. Почиње лагано да брије горски развигор. Избих на Језерски врх.

 

„Оооо, стиже ли ми јуначи́но!“- дође тај глас некако одасвуд.

Јесте. Владика је! Нису лагали. Висок и леп, к'о уписан. Шта год да је обукао, стајало би му као саливено. Кренух да га пољубим у руку. Прекину ми покрет у корену, прими ме братски на груди и трипут пољуби.

„Добро ми доша́, Дука́не! Како прође у путу по овим нашијем крши́нама. Добро, нијеси пјешке, носило те ово твоје коњче...како рече да се зове́?...Блажу́ј, благо наше!... Но, познато ми је нешто ово живуљче!?“- дохвати га левом руком за дизгине, десном поче да милује животињу од очију ка њушци, па по врату, чешљајући му прстима гриву.

„О, Блажују, Блажо, знамо ли се ми однека́ле? А, Благота?“

Блажуј се у кратким размацима разстресавао, избацујући умор из напетих мишића. Наизменично се пребацивао, с једне на другу, па на трећу и четврту ногу и, чини се слушао шта му прича Владика. Овај му је стварно нешто на уво причао, све тимарећи га својом великом шаком. Нисам хтео да их прекидам, видим, знају се људи!

„Ууу! Не знаш ти шта си јахао, мој Дука́не!“- раздвојише се коначно. „Ово ти је једно посебно живу́љче. Он ти је и са онијех и са овијех страна! Свашта ти то зна, само ко умије да га слуша. А ја сам ти, богуми, то научи́о, самујући у овим крши́нама, међ' вјетро́вима и вуцима!“

„Лепо вам је овде Владико. Је л' вам кућа удобна?“

„Јесте вала! Мештер ју је Мештровић, мајсторски уде́сио, ни Микеланђело је не би боље!“

„Кажу неки, није баш по православним узусима, утурили нам Латини!“

„Ма пушти крају такве приче! Чуј, уту́рили Латини! Па и ти Латини су наши, хришћа́нски. Они нас бар нису набијали на коље. Чак и да су уту́рили, боље они него да су Турци, не било их! Још би ми и минарет нака́чили оође!“- стресе се Владика.

„Пушти причу, мој Дука́не! Архитекта си, рече, видиш и сам како је ово Велики Мештер згото́вио. Све у љутом жућкастом камену, к'о да је само изни́кло из ови́јега крша. Црного́рски вала, да црногорски́је не мож' бити! Баш, лооовћенски! А у поза́дини капела у црноме камену. Тачно како би Талија́ни урадили у она́ доба. Умје́тност је то права... чуј, утури́ли!...

Па ово двориште моје, има и зденац. Ту су ми и ове двије моје Црного́рке, сунце их гријало. Их, љепоти́це моје, обадви́је!...А како тек мене сачини! Љепши ја у своме вијеку никад нисам био!... Виђи, виђи...мало ка' обори́о главу, те се нешто ка' замисли́о, токе на прсима, јес' вала, исти ја. Ноге по турски прекрсти́о... то баш и није морало. Орлуши́на повише рамена, их, их, лијепо богуми!

Преће́раше мало са онијем златом повише. Но добро, затре́баће може бит', ваља злата увијек. Ех, једино се љутим, и то много, што ми не оста́више ону́ малу капелицу на гувну. Много сам је воли́о, посвакад био у њој, силнијег пјесама тамо сачинио.“

После дужег времена, погледа ме значајно, гладећи браду. Гледа, гледа, к'о да нешто мери. Синуше му очи, осмехну се.

„Јели архитекто, да те питам. Бил' ти мене помо́га' да је поново сачи́ним? А? Можемо то нас два очас посла! Има близу неког лијепог каме́ња. Шта вели́ш, бил' помо́г'о?“

„Ууу, Владико, са великим задовољством! Па ја маштам о томе одавно!...Али исту онакву каква је била!“

„Исту, исту! Ни височи́ју, ни дебљу!... Одлично, мој Дука́не! Помоћи ће нам још неки људи. Знаш ли ко ми често дола́зи?...Љуби́ша она́ј, Митрова, Стефан, пјесник мој. Шњим и оно спадало њего́во, Кањош. Од Кањоша се баш овајдити нећемо, причи је много вични́ји но раду, ал' ћемо се бар смијат! Најволим шњима да бешједим! Али долазе и други, моји пјесници посебно. Ено скоро су ми били и Дучић и Дис. Па онај несре́ћни Рва́т, Ује́вић. Оно њего́во ...умре́ћу ноћа́с од љепоте...их, што га волим. Дођу и браћа наша, Руси. Пушкин, Јесењин, сила једна. Ма скупићемо људи за брига́ду читаву. Опосли́ћемо капелицу очас посла!“

„Радујем се томе унапред. Наћи ћу у међувремену и пројекат капелице...“ – привезах се за идеју, па се уозбиљих:

„Владико...морао бих још нешто да вас питам...волео бих да знам...Надгорњавамо се данас и на овијем и на онијем странама, шта смо, ко смо, од кога смо. Те српски сте, те црногорски сте... Па, чији сте Владико?“

„Што ме то питаш синко? Све ти је то једно. Свима је над нама капа српска, али ја, реци, не могу без овијег нашијег црного́рскијег крша! Велика српска рана, Косово, моја је највећа рана. Али ја моје Његуше не би да́ ни за што на свијет. Па ти сад разабери што сам! Но, знам што ме то питаш? Важно је то питање и пре к'о и сад! Оно се поставља кад није добро! Оси́пљемо се! Од Косова је почело то растакање. Велика је тад сила уда́рила, почели смо да попу́шћамо на све стране, голи живот да сачу́вамо, да прела́зимо у туђе́ вјере. Ко измеђ' два воденична камена. Горе ти је турица доље ти је потурица, па сад ти виђи што ћеш. Ти су нам доњи каменови поста́ли најве́ћи непријатељи. Могу да разуми́јем ка' чоек. Ка' Србин, ника́ко, ка' Црного́рац, баш ника́ко. Није нам то ни на понос, ни на част.“

Неста осмеха на том лепом мушком лицу. Што год би́ бо́ра, појави се. Поглед оде за свим оним планинама. Мало после, ето га, врати се назад.

„Још нешто важно да ти речем. Блажу́ј ми је очас исприча' шта сте ви са тијег страна и времена све преживје́ли. Каквог је све зла било и јесте међ' свим нашим јужнослове́нским племенима. Грдно, да грђе не мож' бити. Тако само брат брату може нау́дит. Али тврду ти вјеру дајем, знам засигурно, душа народна, није то шћела! Туђманци то сјеме засија́ше! Наш је цио наро́д јужнослове́нски добар, но лаковјеран! Лако га је преме́тнут и напу́јдат против свога.“- опет се стресе Владика.

И тим и́стресом као да опет дође у једно од својих многих стања. Поново се засијаше те очи, онако велики још се и удвостручи, да полети човек.

„Доста смо за дана́с измудрова́ли! Него, Дука́не мој, играш ли биља́ра!“

„Нисам одавно, али радо бих коју партијицу!“

„Одлично! 'Ајмо у ону моју Биљардицу, ако нас шћедну пуштит! Хаа-ха! Ови дана́шњи нешто не љубе србовања, оца им очи́њег!“-застаде у пола корака, окрену се:

„И још нешто. Немој ме звати „Влади́ко“, то сам ја био у прошлом животу. Ово што је сад, је нешто друго. Што је тачно, не знааам, но докона́ћу ја и то, само да се докопа́м моје капелице.“-загрли ме владичански. „Ја сам ти сад један обичан Петар Петро́вић! Здоговори́смо ли се, мој Дука́не?“

„Јесмо...Петре.“

Умисмо се на зденцу, изађосмо из каменог дворишта. Кренусмо кроз тунел и свих четиристо шездесет и један степеник, наниже. Блажуј их је, незајахан, лако прескакао, све по три, к'о да је човек!? Прођосмо Цетињски манастир и преко пута Двора Краља Николе, уђосмо у Биљарду.

Блажуј оста напољу, помало зачуђен.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: