KATILI ⃰

Ubistva među muslimanima su se uvek dešavala. Pouzdani podaci svedoče da su još predislamski arapi zakopavali svoje žive, ženske bebe u pesak Sahare. Njihov jedini greh beše što su rođene kao ćerk(ic)e u porodicama. Zato je njihovo rođenje moralo biti kažnjeno pre odrastanja i udaje, s obzirom da siromašni očevi nisu bili mogućni da ih udaju i bogato opreme, sa mirazima. Iako ubistvo, osim u nužnoj odbrani, spada u velike grehe i svakog pripadnika najmlađe vere čeka oštra kazna, ipak, počinilac grehova ne prestaje biti musliman!? Otuda se, ponajviše, preuzima lepa misao poslednje Nebeske Objave, a koja se odnosi na zatrpavanje ženske novorođenčadi u vreli pesak pustinje, što je u modernoj, pravnoj nauci kvalifikovano kao čedomorstvo. Znači, šarvalaši prvo trpaju na suho, pa onda zatrpavaju... Bog upozorava svoje robove i sve ljude kojima je On  Gospodar i Tvorac, da će izaći na Sudnji dan. I tada će pred njih kao svedoci biti izvedena zdravo porođena, na dunjaluku pobijena, pa opet proživljena  ženska deca kako bi dokazali koliko je njihovo vladanje bilo na niskom stepenu, a uzvišen, islamski moral čista izmišljotina i pretvaranje... Takvi će skončati u Kući propasti!

Ništa neobičnija nisu ni ubistva komšija zbog međe, osvete, ljubomore, opsednutosti, straha, zavidnosti, neverovanja u Boga i ostale temeljne istine vere: anđele, Svete Knjige, Poslanike, Sudnji dan i sudbinu. Psovanje i potcenjivanje Boga te poslanika Muhammeda, i ostalih proroka uz sledbenike,  smatra se teškim  grehom. Često se ubijaju zbog pijenja alkohola i konzumiranja droge, jedenja svinjskog mesa i laganja, dvoličnosti i stupanja u vanbračne spolne odnose, krivog merenja na vagi, jagmi, krađa, otimanja ili uništavanja tuđe imovine, mučenja i spaljivanja životinja  na vatri, kleveta i škrtosti, gatanja, velikodušnog davanja i prigovora za dobra dela, isključenje iz nasleđa i ne izvršavanje molitve, zanemarivanje posta, ne davanje za versko-prosvetne svrhe zajednici, te odbijanje obreda  hodočašća, bezbeli, ako se ima sredstava. I zvižd(uk)anje može biti razlog nečije rascopane tintare...

Izvršenje samoubist(a)va po ambarima, garažama, tavanima kuća, podrumima,  kujnama, sušarama ili šumarcima, na različite načine,  predstavlja nedopušten oblik kojim se mora žigosati  preostali, živi deo rodbine. Skoro uvek bi policiji bile prezentovane činjenice od „živih (poklepanih) jezika“, jer „mrtva usta nikad  ne govore“! Nema sumnje da su mnoga od tih samoubistava bila i – nameštana...

Neskromno je, ali nemam šta kriti. Završila sam studij kriminalistike na Moskovskom univerzitetu. Specijalizaciju odradila u elitnom Odeljenju za ubistva,   policije višemilionske metropole i glavnoga grada Sovjetskog saveza. Nakon toga sam i magistrirala na Policijskoj akademiji „Timei“, te primljena kao asistent prof. Višinskog. On beše akademik, odlikovan svim ordenjem i na Dan pobede. Svakog devetog maja izlazio bi na Crveni trg sa svojim medaljama na uniformi. Presijavale su se na Suncu.  Imala sam pune ruke posla. Svakodnevno, dobijala telegrame za učešće u istragama, ili drugačijim vrstama  intervencija. Moj tadašnji mentor,  cenjeni političar Višinski,  od  milja me zvao po najdužoj reci Volgi, a službeno oslovljavao sa jedinica – miljenica tate  generala Viktora K.

Studentima sam, u odsustvu akademika Višinskog, prezauzetog sednicama Partije na vlasti, punim gnjavaže,  donošenjem teških odluka za budućnost naroda i države, kao i važnijim  obavezama vezanim za odbranu sistema od truloga kapitalizma, objašnjavala pojedine slučajeve koji su prkosili decenijama - rasvetljavanju. Jedno vreme beše trajalo moje gostovanje, u razmeni, s univerzitetom iz olimpijskoga Sarajeva, u držav(etin)i  Jug(oslavij)i... Mnogo mi se dopao život ljudi, ali ne i njihove navike. Opijali su se daleko više, nego „moji“ Rusi! Na svetskoj rang listi, koju je pravila neka folirantska, „nezavisna“ nevladina organizacija, na nivou Ujedinjenih naroda, tri plemena: Srbi, Hrvati i muslimani, spadali su među prvih pet, dok su ruski državljani svrstavani u grupu nešto dalje iza njih. Preciznije, od petog do desetog mesta što me baš iznenadilo...

Dogodilo mi se da sam, boraveći u zemlji fukara, bogatoj izvorima vode, gde su zime neuobičajeno blage i sa retkim snegovima, susrela „šašavog“ mladića. Bolje reći svestranog umetnika sa nadimkom „Šiško“, koji beše nosio „svračiju“ frizuru. Poznavao je istoriju, što bi se reklo, u prste. Ali mu to sve beše uzalud, jer ga ne primiše na stalno radno mesto portira u Javnoj ustanovi Javne knjižnice. A tako je od milja zvao kulturnu instituciju gde su posao dobijali samo privilegovani po političkoj liniji i spremni na prostituciju: „što više lažeš da se u zemlji desio genocid i agresija – više napreduješ“. Volonterisao je u Centru za istraživačko  novinarstvo, a povremeno davao intervjue TV mreži čiji zadatak beše indoktrinacija islamom, s obzirom da je dolazila iz jedne od zemalja u kojoj šarvalaši boluju od katara (želuca)... Baratao je informacijama i solidno služio kompjuterom. Ali ono čime je uspeo da me oduševi beše podatak da se samo jednom oženio. „Porcije“ bi ženici davao jednom u mesecu, ignorišući njene heftene zahteve. Međutim, susedi su počeli s ogovaranjem da ga ona ne pušta u krevet duže od pet godina. Beše mi to jasno od prvog momenta, jer njegov mobitel nije zvonio svakih pet minuta i sa druge strane se nije čulo žensko histerisanje! Kako je bio srećan što mu se pružila prilika da moj osmejak bude u njegovom oku dok smo šetali područjem Ilidže radiladža, deonicom oko Starog (novog) mosta u Mostaru, čiji naručilac - Padišah je morao „roknuti“ vlastitog sina prvenca Mustafu, zbog „šake vlasti“,  ili Šehitlucima u Banja Luci, službeno, glavnom gradu Republike Srpske...

Doletela sam sa moskovskog „Domodedova“, na beogradski aerodrom „Nikola Tesla“. Zbog isuviše guste magle nisam uspela nastaviti ka Sarajevu, pa me turistička agencija beše transportovala busom. Ovaj dolazak se poklopio sa mojim slavljenjem 35-og rođendana, koji je padao, sedmog januara,  na  veliki praznik, iako nisam nikada bila nešto preterano religiozna. Čim je udobni bus pristigao na gradsku stanicu, sela sam u taksi i rešila da odem u neki od  hotela, s obzirom da je otkucala ponoć.  Sutradan sam se mogla javiti na već ranije utvrđenu adresu, moga domaćina. Izašla sam iz taksija i pošla ka recepciji. Mobitel otkaza poslušnost, jer se baterija iscrpela. Gasio se i to mi beše znak da tražim internet konekciju odakle ću se javiti, porukom, u Moskvu da sam srećno došla. Preleteh pogledom: na recepciji, pored  komp(juter)a se nalazio simpatični dečko. Beše nešto viši od mene, zarastao u  muževnu bradu, azijatskih crta lica i tamnog tena, odeven u OB „vijetnamku“ i farmerke. Pristupila sam i on me osmotri. Zamolih pomoć, na engleskom jeziku, sa ruskim akcentom, pokazujući da mi je baterija mobitela prazna. Osmehnuo se. Predložio mi bolje rešenje za strankinju, jer su hoteli preskupi. Popustih. Opet smo seli u taksi. Vozili se kratko. Izašli. Obreli se ispred lepe kuće. Otključao je vrata i propustio me unutra. Spustio je moju torbu na sto, kao pravi džentlmen.  Nasmejah se, zatvarajući vrata, u znak zahvalnosti . Moje hihotanje ga  privuče, magnetskom snagom...

Kada pogledasmo časovnik, istovremeno smo prasnuli u zarazan smeh. Prinese usne mojim, a onda me lupio po zadnjici,  požurujući da se prva istuširam. Onako naga, sedela sam na njegovom kolenu. Doručkovali smo. Bolje reći, on me hranio kao svog pernatog ljubimca.  Prvo je izneo bademe i smokve, zatim, pokacao medom od kadulje i nakon svega lizao moje usne, kljukajući me bobicama  nara. Zrno po zrno. Bez žurbe. Vreća mandarina s obala reke Neretve, crveni šipak što se raspukao od prezrelosti, planinski čaj od trava, ne iz filter kesice, stvarno su me okrepili i uneli  ogromnu  energiju. Učinilo mi se da sam lebdela, dok smo hodali skliskim ulicama do prve trolejbuske stanice.

Pokazao mi je mesto gde se trebam javiti. Ostavih podatke sekretarici, a onda ponovo izađoh sa njim u grad. Šetali smo i gugutali kao zaljubljeni golubani, tako da mi je pokazivao zanimljivosti. Prođosmo pored srpske pravoslavne crkve na čijem pročelju sam lako pročitala natpis na slavenoserbskom jeziku. Onda smo mimoišli stari hotel „Evropa“ i obišli  mesto sa kog je Gavrilo Princip pucao u Austro-Ugarskog zulumćara - nadvojvodu Ferdinanda. Skrenula sam mu pažnju da je te godine, moja baka po tatinoj liniji, htela doći u posetu Sarajevu, ali je promenila plan i otputovala u Dubrovnik. Nisam verovala da stojim na istoj stopi čoveka koji je promenio točak istorijskih događaja! Samo par ulica nakon Principovog mosta, obreli smo se na Baščaršiji prepunoj golubova. On izvadi stari hleb; dodajući mi polovinu tako da smo uživali u punjenju volja jata ptica. Kada smo i nas dvoje osetili glad, otišli smo u prvu obližnju konobu i poručili domaći kačamak sa sirom i kajmakom. Kliktala sam zasićena, jer moj vodič beše vegan! Zahvaljivala sam, beskrajno, nebesima na ovom susretu...

Do ponoći smo bili u gradu na obalama zelene reke – Neretve. Držeći se za ruke, hodali smo preko Starog (novog) mosta i stajali pored ograde odakle su smeli mladići izvodili skokove u vodu, poznati kao „laste“. Leti su mladići na taj način sapirali vrućinu... I na toj visini, osluškivala sam žuborenje vode, dok se vetar poigravao mojim šalom, nalik onom kod Isidore Dankan. Kazivao mi je predivnu priču  porekla pesme o „Emini“,  iz pera Alekse Šantića. Suze su mi navirale u oči. Nisam ih zadržavala, nego briznula u plač. Približio se, skinuo rukavicu, nežnim pokretom prsta obrisao suze sa mojih obraza... svitalo je, ispod nas je voda hučala, a vetar navaljivao izmešan sa lavežom pasa iz pravca Veleža...

Sutradan smo, gledajući zaljubljeno jedno u drugo, seli u autobus i krenuli  u pravcu Ozrena, čiji se najveći, istočni deo nalazio u Republici Srpskoj.

Poveri mi nameru da upoznam što više teritorija i razlika u karakterima ljudi. Dočeka nas njegov školski drug, Miladin, uoči Badnje večeri... Nisam htela biti škrtica, i odmah iz torbe izvadih novčanicu od 100 $. Ponudi nas, sa dosta vrsta pića: šljivovicom, lozovačom, dunjevačom, pivom i vinom. Prihvatili smo da pojedemo salatu i sve to zalili čajem od mirisnih trava. Ubranih sa Putnikovog brda, pitomoga gradića, iznad koga se uzdizala tvrđava „Gradina“, iz doba turske imperije i bila mami - para za turiste... kao i mlade parove da se grle i cmaču...

Nakon što su se gosti razišli, mi smo izrazili želju da pođemo u našu sobu. Nisam stigla, čestito, ni zatvoriti vrata kada je Mladić skočio na mene kao lav. Ispočetka sam cvokotala od zime, ali me on ubrzo zagrejao zagrljajima i poljupcima. Stvarno nisam imala srca da zahtevam od njega da me „čuva“, nego je tečnost sipao u mene. Strasno. Izlivanja nisu prestala do jutra i ponovila su se više puta... Boraveći na planini Ozren, blizu znamenitog manastira „Kraljica“,  gde su krunisali pravu srpsku kraljicu,  posle boja na Kosovu polju, napojila sam se istorijom i ljubavlju.

Sutradan je turistički vodič predložio da nas odveze svojom „bubicom“, do neke stare kuće – šeperuše, na dva sprata. Doznala sam kako se tu odigralo ubistvo žene, u toku Prvog svetskog rata. Za vreme Kurban - bajrama. Naime, Đulizara beše begovskog porekla i plemenite krvi. Zagledala se i zaljubila u momka po imenu Hikmet. Njeni joj pokušali zabraniti. Ali se ona odrekla svega, „ukrala“ u tuđu kuću, koja je vanjštinom izgedala prostrana i svetla, no iznutra je bila prazna i studena. Bukvalno se u kući spavalo na sećijama, skovanim od tesarske daske „petice“. Avet siromaštva je nagrizala zidove, poput miševa koji su noću izlazili iz rupa i cijukali: ciju, ciju, iju, ju...

Kada su mladi „potrošili“ ljubav, na dnevni red stigoše svađe i pritisci od strane Hikmetovih roditelja, braće i sestara. Naročito su glasne bile sestre u tom prigovaranju da se udala „gologuza“, to jest bez miraza. Đulizara je strpljivo podnosila napade Hikmetovih sestara, čim se završio medeni mesec. I pred njih je iskezila ralje neimaština. Doduše, ni Hikmet nije računao da će Đulizarini roditelji biti tako tvrdi i nepopustljivi u darovanju imetka friško udatoj ćerki. Zavaravao se da će, na kraju, smekšati i prihvatiti usud,  pa ma kakav bio...

Jedno veče  odluči da ode ka obližnjem majdanu odakle je mogao iskopati ćumura. Zima je „stezala“ naročito noću. Za to vreme, njegovih pet sestara: Zineta, Izeta, Kada, Mina i Sevda, nisu gubile vreme. Namamiše snahu Đulizaru, u sobu na gornjem spratu, pod izgovorom da su spremile pitu „kljukušu“. (U znak pomirenja i svoje pokornosti, spremnosti na žrtvu što je i simbolisao praznik Hadži - bajram.) Da  se, kasnije, časte suvim šljivama. I, mlada snajka Đulizara prihvati poziv Hikmetovih sestara. Mislila je, u svojoj naivnosti, da sestre njenog muža ne mogu biti tako zle, niti učiniti ikakvo nasilje. Odgovorila je na poziv i ušla u sobu, te sela na već upražnjeno mesto. Ispred  nje se nalazila tepsija sa pitom. Sestre su napomenule da mora uzeti s  one strane koju su joj okrenule, i u tome Đulizara ne vide ništa sumnjivo... Ubrzo se tepsija pite isprazni, kao i posude sa suvim šljivama, te su nameravale proučiti molitvu posle jela. Đulizara nije primetila gurkanje laktovima od strane Hikmetovih sestara. U jednom trenutku, čim ih je izdalo strpljenje, skočile su na nju i oborile je na pod. Svaka od sestara ju je uhvatila za po jednu ruku i noge,  dok je peta i najstarija stisnula Đulizarinu glavu. Odnekle joj se u levoj ruci stvorila mala bočica otrova. Dok je desnom rukom stiskala glavu, dotle je levom sipala na njene, stisnute usne otrovni sadržaj. Đulizara se otimala, očajnički, sve dok njeni trzaji nisu sasvim oslabeli i prestali. Odjednom, krv udari na usta i nos. Liptala je, i ona, najstarija Hikmetova, sestra Zineturina je brisala krv da ne počne curiti na pod. Kako su se najmlađoj sestri tresle ruke od straha i znoj oblivao njeno čelo, najstarija Zineturina joj odvali šamarčinu...

Kada se Hikmet vratio, donoseći nekoliko vreća slabo ugljenisanih drva, beše toliko umoran da nije imao snage ni da se opere. Legao je na sećiju i zaspao. Tek sutradan, probudio se pored ukočenog tela svoje žene Đulizare. Prestravljeni čovek obuče se i otrča u policiju da prijavi slučaj. Inspektor stiže tabanović fijakerom, izdajući nalog da se uradi autopsija. Doduše, na površan način. Tako je Hikmetova Đulizara sahranjena uz potvrdu lekara da se radilo o prirodnoj smrti!

U toku Drugog svetskog rata se, takođe, dogodilo nekoliko slučajeva vrlo zagonetnih ubistava žena muslimana. Od mnoštva nerasvetljenih, izdvaja se onaj iz sela Poljice, koje se nalazilo smešteno između tri brda i opasno nalikovalo na kotrljajuće stene koje su, obrasle travom, tu zastale. Ne znajući gde će dalje...

I, Rahima je vodila poreklo iz begovske porodice. Smatrani su imućnim. Otac njen, beše najbogatiji trgovac. Važio je za uzornog vernika u selu. Sreća u braku mu se osmehivala nekoliko puta, jer mu je žena Munira uvek rađala kćerk(ic)e. Beše neke vajde od toga, s obzirom da su ženska deca uvek unosila u kuću  posebnu milost. Njihovim rođenjem se uvećavala nafaka i berićet, pa je i Rahimino rođenje došlo sa nestrpljenjem u porodici. Beše srednja od sestara; ni najstarija, ni najmlađa. Napredna kao beba, još naprednija dok je uzrastala i stasala u stidnu devojku. Pohađala je nastavu islamske veronauke u mektebu. Efendija bi, u vreme kada je morao izlaziti iz učionice, poveravao đake njoj u ruke da pazi na njih. Prilikom obeležavanja verskih praznika, Rahima je predvodila drugarice koje su sa njom učile ajete iz Korana, te svojim melodioznim glasom „pojala“ ilahije i kaside.  Svi su bili ponosni što se Rahima isticala svojom bistrinom, pameću, lepotom i odevanjem. (A isticanje odećom je vrlo zabranjeno u tom svetonazoru!) Desilo se da nije navršila ni osamnaest godina i postala punoletna, kada se „nazvao“ kod nje kao najozbiljnija „mušterija“ Osman, iz susednog sela, Čulovići. Osman je, baš kao i celo njegovo selo, živeo u oskudicipa su mu preinačili ime u Alosman! Verovao je da će se, ženidbom, stvari u životu donekle okrenuti nabolje, te da će zaimati svega. Poštenim trudom i žuljevitim dlanovima.  Rahima, za udaju beše opremljena iz verskoga vakufa koji se formirao sa ciljem da olakša ispraćaj u bolji život mladih devojaka. Željnih ljubavi, sloge, rađanja, poštovanja i zlatnog sticanja u braku.

Nisu dugo živeli srećno i u slozi. Ratno doba je opustošilo njihova sela. Vojske su se smenjivale. Sa različitim obeležjima na kapama i uniformama. Ulazile gladne, a izlazile zategnutih opasača od sitosti. Stizale promrzle, a onda ispraćane ugrejane  pored zemljanih furuna iz čijih pecara su izlazili vrući krompiri...

Ljudi ne mogu zaboraviti leto, druge ratne godine, jer je sve rodilo u tolikoj meri da se nije moglo sakupiti. Rahima je tog dana, u toj hefti, meseca jula, otišla raditi na njivu. Ponela je sa sobom u posudama stisnutoga kiselog mleka za rashlađivanje  onima koji su pokosili travu i trebali da je splaste u stogove sena.

Vrućina i žega su pretile da će spaliti seno. U vazduhu je titrala napetost. Sve nagovesti taksirat. Osman, odnosno, Alosman je, snažnim zamasima svoje poljoprivredne alatke bacao plastove sena na stog. Kada beše naraslo, peo se merdevinama, gazeći nogama da se bolje splasti oko drvene stožine. Posle njega je na red, obavezno, dolazila Rahima. Morala se penjati na vrh sena i, kožama žrtvovanih životinja,  pokrivati plastove, spašavajući da seno ne istruli od vlage: kiša i snega. Rad na njivi skoro se privodio kraju. Nastupilo je vreme najveće vreline, između podneva i akšama. Skoro svima je popuštala pažnja. Znoj nisu mogle zaustaviti ni najgušće obrve na licima ljudi, tako da je klizio niz čelo i dražio oči. Voda iz bunara Bukovac, donesena  u fučijama, na leđima, odavno beše mlaka i ljudi su se umivali kako bi saprali slani znoj iz očiju. Rahima je rešila da se popne na pretposlednji stog sena kako bi mogla prekriti vrh  i vezati kože za drvenu stožinu, stabilnu i duboko zabodenu u zemlju... I kada su se najmanje nadali, njivom je odjeknuo, poput pucnja, ženski vrisak. Čak su i vrapci, prestrašeno, prhnuli, u neredu. Al+Osman, trčećim, požuri da vidi šta se događa. Kada stiže na mesto nesreće, imao je šta i videti. Njegova Rahima je ležala nabodena na metalne grablje koje im je uradio lokalni kovač, pre više godina. Zarđali metal se zabio u telo nesrećne žene. Rahima je bila sva u krvi. Al+Osman  se prvi pribrao. Sageo se, odvojio grablje od tela. Pocepao košulju i pokušao zaustaviti krvarenje. Krv je natapala tkaninu i otkazivala poslušnost da se zgruša. Al+Osman je napravio nosila. Improvizovao je, stavljajući dva drveta pa između kaiševe sa konopcima kojima su pritezali kože za stožinu da seno ne istruli. Upregao je konja u taljige, učvršćujući nosila da ne spadnu u putu...

Ipak, nije stigao sa živom Rahimom. Izdahnula je na putu do hasta - hane. Dežurni hećim  je konstatovao smrt i upisao mišljenje u knjigu, sa  datumom, i ofrlje, jer sahata nije imao. Kako beše ratno vreme i bezvlašće, istraga nikada nije detaljno sprovedena. I taj slučaj ostade nerazjašnjen...

Pretraživala sam  policijske arhive, nadajući se kako ću otkriti više detalja i sklopiti mozaik. Ali, nigde nisam naišla na veće pojedinosti o svim sumnjivim slučajevima. Na stranu osećanje da su me „vrebali“ kao krticu, oči i pogledi onih koji su više voleli nositi šarvale, fes i opanke  od  svih zajedno najpoznatijih „marki“ savremeno krojenih odela na zapadu.

U odsustvu materijalnih, krunskih dokaza iz policijskih arhiva, morala sam se osloniti na svedočenja ljudi koji  uživahu poverenje. I kao što uvek biva u takvim životnim situacijama, nedostaci su se uspešno skrivali kao što „guja krije noge“. Katilu Fadilu, i da je znao, tad ne beše uopšte bitno njeno zdravstveno stanje ili vernički pedigre, jer je davao prioritet bogatstvu i lepoti. Oženio se iz interesa, Verom, iako je obećavao i lagao svojoj prvoj ljubavi Ismihani da ona beše žena njegovog života i snova. Ostavi ljubav  u drugom planu, opredeljujući se za imetak i novac. U međuvremenu, Fadilova pr(a)va ljubav Ismihana je doznala za izdaju i, umesto da pati za njim, udade se za Envera. Htela je osvetiti se budali, tako da oseti žig u dnu srca! Svestan  da je izneverio pr(a)vu ljubav Ismihanu i kakva je kukavica bio, Fadil se hitro propio.  Dolazio je kući sa posla mrtav - pijan. I sav uneređen. A Vera ga je uvek doterivala, ispraćajući u novom odelu, ispeglanoj košulji i namirisanog parfemom „Vožd“. Beše je stid komšija, koji su je sažaljevali, govoreći da je morala bolje gledati i zaslužila puno boljeg čoveka za bračnog partnera. U nadi da će pronaći oduška poče pisati pesme. Redakciji lista „Zora“ poslala je svoj tekst iz prve zbirke stihova u rukopisu „Očijukanje“,  pod naslovom „Žena“. Urednik za poeziju izdvoji stihove: „Dok pijani muž davi me grubim rukama/ Udišem sa gađenjem/ kariozni smrad/ Dok me siluje na stolu armada/ Uspavankom tješim izbezumljenog sina/ Dok me bičem šibaju pred svima/ I vatrom pale brže no zrelo klasje/ Mogu prstima modru glinu da drobim/ Kopam  grob svom sinu i busenje jedem/ Upijem boli koliko i pustinja kiše/ Uronim u zemlju ili dišem u vodi/ Željezom okujem naborano čelo/ Snene usne glibom razmazujem/ Izvadim svoje oči i razrovanu matericu/ Izlomim koščice iz tela i naložim vatru/ Jer, muza sam stradanja i boli/ Od prapočetka vremena, označena hodim“...

Međutim, objavljivanje pesme zaustavi drugarica Ćamila. Dugo  vremena je radila poslove seoske čistačice i zatim beše imenovana kao prva muslimanka na funkciju predsednice Opštinske konferencije Socijalističkog saveza radnog naroda u Opštini. Razlog – zavidnost Veri koja beše mnogo talentovanija za pisanje od nje. „Kucanjem“ bratoubilačkog rata, odmah pristupi stranci „A“ SDA, presvlačeći se iz komunističkog u nacionalistički „dres“. Nagradiše je profesionalnom funkcijom Glavne i odgovorne urednice lista „Zora“. Ujagmi bolji stan. Iako je u više navrata objavljivala tekstove koji su prepisivani iz listova islamske orjentacije: „Muallim“ i „Preporod“, nikada ne beše opomenuta od strane osnivača!? Urednik za poeziju, Zlaja, imao je sa njom raspravu na sednici redakcije lista „Zora“ i pred ostalim članovima, dokaza da Ćamila nema pojma o poziciji na koju je zasela, blagodareći jedino još dnevnoj politici koja ju prihvati kao NADpodobnu i nastavak kontinuiteta vlasti.

Na isti način, na funkciju je zaseo i šef Policije. Bivši „prosvetar“ koji se gegao u hodu, sa nadimkom „Gega“ i beše rođak Predsednika stranke „A“ SDA.  Otuda se i moglo razumeti zašto su slučajevi ubistava žena zataškavani, jer je on svojim uticajem „vezao ruke“ inspektorima Odelenja za krvne delikte. U stanici gde se posao čuvao – ćutanjem!

Nakon prve žene, katil Fadil prestade piti. Već sutradan, obukao je taze - odelo iz regala, pokucavši sabajle na vrata svoje pr(a)ve ljubavi Ismihane. Znao je da njegova pr(a)va ljubav devera bez supruga, koji je imao „gide“, dok ne  pogide u ratu kao šehid... Stiže pred njenu kuću u prdavcu „Trabantu“, proizvedenom u istočnoj Nemačkoj. Mnogi tvrde da se tad Ismihana odlučila krenuti sa njim jer je auto bio zelene boje i zato što je lukavac Fadil zapevao bekrijsku pesmu „Sejdefu majka, buđaše, buđaše...“ Kažu da su je voleli pevati dovitljive bekrije...

Podmenuti slučaj doktorici Jasni, beše mutniji od reke Spreče koju su godinama i decenijama zagađivale fabrike: soli, cementa, koksa, sode i rudnici.  Podvališe joj da porodi jednu od kurvi komandanta „Arapa“ i kada je to počela raditi, žena sa bebom umrije, na porođaju. Logično, nakon usmene dojave, Jasnu su zatekli pored žene kako je pokušavala zaustaviti krvarenje. Uhapsiše je i osudiše na 20 godina zatvora. Uz meru oduzimanja licence od Lekarske komore, sa zabranom da sa i nadalje bavi pozivom, nakon izlaska iz zatvora, Jasna je doživela nervni slom. Završi na Klinici za psihijatriju „Kreka“, čiji šef beše znameniti hećim Pajević. Svi koji su poznavali njenog muža Tahira, prepričavaće da je to jedva dočekao da se kutariše svoje žene i zameni je ljubavnicom, kako bi se posvetio karijeri delegata - zamenika Predsednika u Opštinskom veću. Stoga je Zlaja upitao, javno:              

 - Da li je na ispravnijem putu onaj koji se, idući, spotiče ili onaj koji pravim putem uspravno ide?

Vraćajući se u Moskvu, preko aerodroma „Nikola Tesla“ u Beogradu, volela sam što mi umetnik razbarušene frizure sa mog „putešestvija“ nije izlazio iz glave. I utrobe... A htela sam ga, zauvek sačuvati baš takvog u pamćenju. I reči mudre:  

 - „Kada Sunce sjaj izgubi, i kada zvezde popadaju, i kada se planine pokrenu, i kada steone kamile bez pastira ostanu, i kada se divlje životinje saberu, i kada se mora vatrom napune, i kada se duše s telima spare, i kada živa sahranjena devojčica bude upitana zbog kakve krivice je umorena, i kada se listovi razdele, i kada se nebo ukloni, i kada se pakao raspali, i kada se raj približi, svako će saznati ono šta  je pripremio...“ ⃰  ⃰

 

____________________________________________________________________

⃰  ubice; Abdulah Škaljić: „Turcizmi u sh jeziku“, IP „Svjetlost“, Sarajevo, SR BiH,SFRJ, 1965.

 

  ⃰  ⃰Koran, prevodilac sa francuskog na srpski: Mićo Ljubibratić Hercegovac, privatno izdanje, Beograd, kraljevina Srbija, 1895.

 

                                                      

 

 

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: