КАТИЛИ ⃰

Убиства међу муслиманима су се увек дешавала. Поуздани подаци сведоче да су још предисламски арапи закопавали својe живe, женскe бебе у песак Сахаре. Њихов једини грех беше што су рођене као ћерк(иц)е у породицама. Зато је њихово рођење морало бити кажњено пре одрастања и удаје, с обзиром да сиромашни очеви нису били могућни да их удају и богато опреме, са миразима. Иако убиство, осим у нужној одбрани, спада у велике грехе и сваког припадника најмлађе вере чека оштра казна, ипак, починилац грехова не престаје бити муслиман!? Отуда се, понајвише, преузима лепа мисао последње Небеске Објаве, а која се односи на затрпавање женске новорођенчади у врели песак пустиње, што је у модерној, правној науци квалификовано као чедоморство. Значи, шарвалаши прво трпају на сухо, па онда затрпавају... Бог упозорава своје робове и све људе којима је Он  Господар и Творац, да ће изаћи на Судњи дан. И тада ће пред њих као сведоци бити изведена здраво порођена, на дуњалуку побијена, па опет проживљена  женска деца како би доказали колико је њихово владање било на ниском степену, а узвишен, исламски морал чиста измишљотина и претварање... Такви ће скончати у Кући пропасти!

Ништа необичнија нису ни убиства комшија због међе, освете, љубоморе, опседнутости, страха, завидности, неверовања у Бога и остале темељне истине вере: анђеле, Свете Књиге, Посланике, Судњи дан и судбину. Псовање и потцењивање Бога те посланика Мухаммеда, и осталих пророка уз следбенике,  сматра се тешким  грехом. Често се убијају због пијења алкохола и конзумирања дроге, једења свињског меса и лагања, дволичности и ступања у ванбрачне сполне односе, кривог мерења на ваги, јагми, крађа, отимања или уништавања туђе имовине, мучења и спаљивања животиња  на ватри, клевета и шкртости, гатања, великодушног давања и приговора за добра дела, искључење из наслеђа и не извршавање молитве, занемаривање поста, не давање за верско-просветне сврхе заједници, те одбијање обреда  ходочашћа, безбели, ако се има средстава. И звижд(ук)ање може бити разлог нечије расцопане тинтаре...

Извршење самоубист(a)ва по амбарима, гаражама, таванима кућа, подрумима,  кујнама, сушарама или шумарцима, на различите начине,  представља недопуштен облик којим се мора жигосати  преостали, живи део родбине. Скоро увек би полицији биле презентоване чињенице од „живих (поклепаних) језика“, јер „мртва уста никад  не говоре“! Нема сумње да су многа од тих самоубистава била и – намештана...

Нескромно је, али немам шта крити. Завршила сам студиј криминалистике на Московском универзитету. Специјализацију одрадила у елитном Одељењу за убиства,   полиције вишемилионске метрополе и главнога града Совјетског савеза. Након тога сам и магистрирала на Полицијској академији „Тимеи“, те примљена као асистент проф. Вишинског. Он беше академик, одликован свим ордењем и на Дан победе. Сваког деветог маја излазио би на Црвени трг са својим медаљама на униформи. Пресијавале су се на Сунцу.  Имала сам пуне руке посла. Свакодневно, добијала телеграме за учешће у истрагама, или другачијим врстама  интервенција. Мој тадашњи ментор,  цењени политичар Вишински,  од  миља ме звао по најдужој реци Волги, а службено ословљавао са јединица – миљеница тате  генерала Виктора К.

Студентима сам, у одсуству академика Вишинског, презаузетог седницама Партије на власти, пуним гњаваже,  доношењем тешких одлука за будућност народа и државе, као и важнијим  обавезама везаним за одбрану система од трулога капитализма, објашњавала поједине случајеве који су пркосили деценијама - расветљавању. Једно време беше трајало моје гостовање, у размени, с универзитетом из олимпијскога Сарајева, у држав(етин)и  Југ(ославиј)и... Много ми се допао живот људи, али не и њихове навике. Опијали су се далеко више, него „моји“ Руси! На светској ранг листи, коју је правила нека фолирантска, „независна“ невладина организација, на нивоу Уједињених народа, три племена: Срби, Хрвати и муслимани, спадали су међу првих пет, док су руски држављани сврставани у групу нешто даље иза њих. Прецизније, од петог до десетог места што ме баш изненадило...

Догодило ми се да сам, боравећи у земљи фукара, богатој изворима воде, где су зиме неуобичајено благе и са ретким снеговима, сусрела „шашавог“ младића. Боље рећи свестраног уметника са надимком „Шишко“, који беше носио „сврачију“ фризуру. Познавао је историју, што би се рекло, у прсте. Али му то све беше узалуд, јер га не примише на стално радно место портира у Јавној установи Јавне књижнице. А тако је од миља звао културну институцију где су посао добијали само привилеговани по политичкој линији и спремни на проституцију: „што више лажеш да се у земљи десио геноцид и агресија – више напредујеш“. Волонтерисао је у Центру за истраживачко  новинарство, а повремено давао интервјуе ТВ мрежи чији задатак беше индоктринација исламом, с обзиром да је долазила из једне од земаља у којој шарвалаши болују од катара (желуца)... Баратао је информацијама и солидно служио компјутером. Али оно чиме је успео да ме одушеви беше податак да се само једном оженио. „Порције“ би женици давао једном у месецу, игноришући њене хефтене захтеве. Међутим, суседи су почели с оговарањем да га она не пушта у кревет дуже од пет година. Беше ми то јасно од првог момента, јер његов мобител није звонио сваких пет минута и са друге стране се није чуло женско хистерисање! Како је био срећан што му се пружила прилика да мој осмејак буде у његовом оку док смо шетали подручјем Илиџе радилаџа, деоницом око Старог (новог) моста у Мостару, чији наручилац - Падишах је морао „рокнути“ властитог сина првенца Мустафу, због „шаке власти“,  или Шехитлуцима у Бања Луци, службено, главном граду Републике Српске...

Долетела сам са московског „Домодедова“, на београдски аеродром „Никола Тесла“. Због исувише густе магле нисам успела наставити ка Сарајеву, па ме туристичка агенција беше транспортовала бусом. Овај долазак се поклопио са мојим слављењем 35-ог рођендана, који је падао, седмог јануара,  на  велики празник, иако нисам никада била нешто претерано религиозна. Чим је удобни бус пристигао на градску станицу, села сам у такси и решила да одем у неки од  хотела, с обзиром да је откуцала поноћ.  Сутрадан сам се могла јавити на већ раније утврђену адресу, мога домаћина. Изашла сам из таксија и пошла ка рецепцији. Мобител отказа послушност, јер се батерија исцрпела. Гасио се и то ми беше знак да тражим интернет конекцију одакле ћу се јавити, поруком, у Москву да сам срећно дошла. Прелетех погледом: на рецепцији, поред  комп(јутер)а се налазио симпатични дечко. Беше нешто виши од мене, зарастао у  мужевну браду, азијатских црта лица и тамног тена, одевен у ОБ „вијетнамку“ и фармерке. Приступила сам и он ме осмотри. Замолих помоћ, на енглеском језику, са руским акцентом, показујући да ми је батерија мобитела празна. Осмехнуо се. Предложио ми боље решење за странкињу, јер су хотели прескупи. Попустих. Опет смо сели у такси. Возили се кратко. Изашли. Обрели се испред лепе куће. Откључао је врата и пропустио ме унутра. Спустио је моју торбу на сто, као прави џентлмен.  Насмејах се, затварајући врата, у знак захвалности . Моје хихотање га  привуче, магнетском снагом...

Када погледасмо часовник, истовремено смо праснули у заразан смех. Принесе усне мојим, а онда ме лупио по задњици,  пожурујући да се прва истуширам. Онако нага, седела сам на његовом колену. Доручковали смо. Боље рећи, он ме хранио као свог пернатог љубимца.  Прво је изнео бадеме и смокве, затим, покацао медом од кадуље и након свега лизао моје усне, кљукајући ме бобицама  нара. Зрно по зрно. Без журбе. Врећа мандарина с обала реке Неретве, црвени шипак што се распукао од презрелости, планински чај од трава, не из филтер кесице, стварно су ме окрепили и унели  огромну  енергију. Учинило ми се да сам лебдела, док смо ходали склиским улицама до прве тролејбуске станице.

Показао ми је место где се требам јавити. Оставих податке секретарици, а онда поново изађох са њим у град. Шетали смо и гугутали као заљубљени голубани, тако да ми је показивао занимљивости. Прођосмо поред српске православне цркве на чијем прочељу сам лако прочитала натпис на славеносербском језику. Онда смо мимоишли стари хотел „Европа“ и обишли  место са ког је Гаврило Принцип пуцао у Аустро-Угарског зулумћара - надвојводу Фердинанда. Скренула сам му пажњу да је те године, моја бака по татиној линији, хтела доћи у посету Сарајеву, али је променила план и отпутовала у Дубровник. Нисам веровала да стојим на истој стопи човека који је променио точак историјских догађаја! Само пар улица након Принциповог моста, обрели смо се на Башчаршији препуној голубова. Он извади стари хлеб; додајући ми половину тако да смо уживали у пуњењу воља јата птица. Када смо и нас двоје осетили глад, отишли смо у прву оближњу конобу и поручили домаћи качамак са сиром и кајмаком. Кликтала сам засићена, јер мој водич беше веган! Захваљивала сам, бескрајно, небесима на овом сусрету...

До поноћи смо били у граду на обалама зелене реке – Неретве. Држећи се за руке, ходали смо преко Старог (новог) моста и стајали поред ограде одакле су смели младићи изводили скокове у воду, познати као „ласте“. Лети су младићи на тај начин сапирали врућину... И на тој висини, ослушкивала сам жуборење воде, док се ветар поигравао мојим шалом, налик оном код Исидоре Данкан. Казивао ми је предивну причу  порекла песме о „Емини“,  из пера Алексе Шантића. Сузе су ми навирале у очи. Нисам их задржавала, него бризнула у плач. Приближио се, скинуо рукавицу, нежним покретом прста обрисао сузе са мојих образа... свитало је, испод нас је вода хучала, а ветар наваљивао измешан са лавежом паса из правца Вележа...

Сутрадан смо, гледајући заљубљено једно у друго, сели у аутобус и кренули  у правцу Озрена, чији се највећи, источни део налазио у Републици Српскоj.

Повери ми намеру да упознам што више територија и разлика у карактерима људи. Дочека нас његов школски друг, Миладин, уочи Бадње вечери... Нисам хтела бити шкртица, и одмах из торбе извадих новчаницу од 100 $. Понуди нас, са доста врста пића: шљивовицом, лозовачом, дуњевачом, пивом и вином. Прихватили смо да поједемо салату и све то залили чајем од мирисних трава. Убраних са Путниковог брда, питомога градића, изнад кога се уздизала тврђава „Градина“, из доба турске империје и била мами - пара за туристе... као и младе парове да се грле и цмачу...

Након што су се гости разишли, ми смо изразили жељу да пођемо у нашу собу. Нисам стигла, честито, ни затворити врата када је Младић скочио на мене као лав. Испочетка сам цвокотала од зиме, али ме он убрзо загрејао загрљајима и пољупцима. Стварно нисам имала срца да захтевам од њега да ме „чува“, него је течност сипао у мене. Страсно. Изливања нису престала до јутра и поновила су се више пута... Боравећи на планини Озрен, близу знаменитог манастира „Краљица“,  где су крунисали праву српску краљицу,  после боја на Косову пољу, напојила сам се историјом и љубављу.

Сутрадан је туристички водич предложио да нас одвезе својом „бубицом“, до неке старе куће – шеперуше, на два спрата. Дознала сам како се ту одиграло убиство жене, у току Првог светског рата. За време Курбан - бајрама. Наиме, Ђулизара беше беговског порекла и племените крви. Загледала се и заљубила у момка по имену Хикмет. Њени јој покушали забранити. Али се она одрекла свега, „украла“ у туђу кућу, која је вањштином изгедала пространа и светла, но изнутра је била празна и студена. Буквално се у кући спавало на сећијама, скованим од тесарске даске „петице“. Авет сиромаштва је нагризала зидове, попут мишева који су ноћу излазили из рупа и цијукали: цију, цију, ију, ју...

Када су млади „потрошили“ љубав, на дневни ред стигоше свађе и притисци од стране Хикметових родитеља, браће и сестара. Нарочито су гласне биле сестре у том приговарању да се удала „гологуза“, то јест без мираза. Ђулизара је стрпљиво подносила нападе Хикметових сестара, чим се завршио медени месец. И пред њих је искезила раље неимаштина. Додуше, ни Хикмет није рачунао да ће Ђулизарини родитељи бити тако тврди и непопустљиви у даровању иметка фришко удатој ћерки. Заваравао се да ће, на крају, смекшати и прихватити усуд,  па ма какав био...

Једно вече  одлучи да оде ка оближњем мајдану одакле је могао ископати ћумура. Зима је „стезала“ нарочито ноћу. За то време, његових пет сестара: Зинета, Изета, Када, Мина и Севда, нису губиле време. Намамише снаху Ђулизару, у собу на горњем спрату, под изговором да су спремиле питу „кљукушу“. (У знак помирења и своје покорности, спремности на жртву што је и симболисао празник Хаџи - бајрам.) Да  се, касније, часте сувим шљивама. И, млада снајка Ђулизара прихвати позив Хикметових сестара. Мислила је, у својој наивности, да сестре њеног мужа не могу бити тако зле, нити учинити икакво насиље. Одговорила је на позив и ушла у собу, те села на већ упражњено место. Испред  ње се налазила тепсија са питом. Сестре су напоменуле да мора узети с  оне стране коју су јој окренуле, и у томе Ђулизара не виде ништа сумњиво... Убрзо се тепсија пите испразни, као и посуде са сувим шљивама, те су намеравале проучити молитву после јела. Ђулизара није приметила гуркање лактовима од стране Хикметових сестара. У једном тренутку, чим их је издало стрпљење, скочиле су на њу и обориле је на под. Свака од сестара ју је ухватила за по једну руку и ноге,  док је пета и најстарија стиснула Ђулизарину главу. Однекле јој се у левој руци створила мала бочица отрова. Док је десном руком стискала главу, дотле је левом сипала на њене, стиснуте усне отровни садржај. Ђулизара се отимала, очајнички, све док њени трзаји нису сасвим ослабели и престали. Одједном, крв удари на уста и нос. Липтала је, и она, најстарија Хикметова, сестра Зинетурина је брисала крв да не почне цурити на под. Како су се најмлађој сестри тресле руке од страха и зној обливао њено чело, најстарија Зинетурина јој одвали шамарчину...

Када се Хикмет вратио, доносећи неколико врећа слабо угљенисаних дрва, беше толико уморан да није имао снаге ни да се опере. Легао је на сећију и заспао. Тек сутрадан, пробудио се поред укоченог тела своје жене Ђулизаре. Престрављени човек обуче се и отрча у полицију да пријави случај. Инспектор стиже табановић фијакером, издајући налог да се уради аутопсија. Додуше, на површан начин. Тако је Хикметова Ђулизара сахрањена уз потврду лекара да се радило о природној смрти!

У току Другог светског рата се, такође, догодило неколико случајева врло загонетних убистава жена муслимана. Од мноштва нерасветљених, издваја се онај из села Пољице, које се налазило смештено између три брда и опасно наликовало на котрљајуће стене које су, обрасле травом, ту застале. Не знајући где ће даље...

И, Рахима је водила порекло из беговске породице. Сматрани су имућним. Отац њен, беше најбогатији трговац. Важио је за узорног верника у селу. Срећа у браку му се осмехивала неколико пута, јер му је жена Мунира увек рађала кћерк(иц)е. Беше неке вајде од тога, с обзиром да су женска деца увек уносила у кућу  посебну милост. Њиховим рођењем се увећавала нафака и берићет, па је и Рахимино рођење дошло са нестрпљењем у породици. Беше средња од сестара; ни најстарија, ни најмлађа. Напредна као беба, још напреднија док је узрастала и стасала у стидну девојку. Похађала је наставу исламске веронауке у мектебу. Ефендија би, у време када је морао излазити из учионице, поверавао ђаке њој у руке да пази на њих. Приликом обележавања верских празника, Рахима је предводила другарице које су са њом училе ајете из Корана, те својим мелодиозним гласом „појала“ илахије и касиде.  Сви су били поносни што се Рахима истицала својом бистрином, памећу, лепотом и одевањем. (А истицање одећом је врло забрањено у том светоназору!) Десило се да није навршила ни осамнаест година и постала пунолетна, када се „назвао“ код ње као најозбиљнија „муштерија“ Осман, из суседног села, Чуловићи. Осман је, баш као и цело његово село, живео у оскудиципа су му преиначили име у Алосман! Веровао је да ће се, женидбом, ствари у животу донекле окренути набоље, те да ће заимати свега. Поштеним трудом и жуљевитим длановима.  Рахима, за удају беше опремљена из верскога вакуфа који се формирао са циљем да олакша испраћај у бољи живот младих девојака. Жељних љубави, слоге, рађања, поштовања и златног стицања у браку.

Нису дуго живели срећно и у слози. Ратно доба је опустошило њихова села. Војске су се смењивале. Са различитим обележјима на капама и униформама. Улазиле гладне, а излазиле затегнутих опасача од ситости. Стизале промрзле, а онда испраћане угрејане  поред земљаних фуруна из чијих пецара су излазили врући кромпири...

Људи не могу заборавити лето, друге ратне године, јер је све родило у толикој мери да се није могло сакупити. Рахима је тог дана, у тој хефти, месеца јула, отишла радити на њиву. Понела је са собом у посудама стиснутога киселог млека за расхлађивање  онима који су покосили траву и требали да је спласте у стогове сена.

Врућина и жега су претиле да ће спалити сено. У ваздуху је титрала напетост. Све наговести таксират. Осман, односно, Алосман је, снажним замасима своје пољопривредне алатке бацао пластове сена на стог. Када беше нарасло, пео се мердевинама, газећи ногама да се боље спласти око дрвене стожине. После њега је на ред, обавезно, долазила Рахима. Морала се пењати на врх сена и, кожама жртвованих животиња,  покривати пластове, спашавајући да сено не иструли од влаге: киша и снега. Рад на њиви скоро се приводио крају. Наступило је време највеће врелине, између поднева и акшама. Скоро свима је попуштала пажња. Зној нису могле зауставити ни најгушће обрве на лицима људи, тако да је клизио низ чело и дражио очи. Вода из бунара Буковац, донесена  у фучијама, на леђима, одавно беше млака и људи су се умивали како би сапрали слани зној из очију. Рахима је решила да се попне на претпоследњи стог сена како би могла прекрити врх  и везати коже за дрвену стожину, стабилну и дубоко забодену у земљу... И када су се најмање надали, њивом је одјекнуо, попут пуцња, женски врисак. Чак су и врапци, престрашено, прхнули, у нереду. Ал+Осман, трчећим, пожури да види шта се догађа. Када стиже на место несреће, имао је шта и видети. Његова Рахима је лежала набодена на металне грабље које им је урадио локални ковач, пре више година. Зарђали метал се забио у тело несрећне жене. Рахима је била сва у крви. Ал+Осман  се први прибрао. Сагео се, одвојио грабље од тела. Поцепао кошуљу и покушао зауставити крварење. Крв је натапала тканину и отказивала послушност да се згруша. Ал+Осман је направио носила. Импровизовао је, стављајући два дрвета па између каишеве са конопцима којима су притезали коже за стожину да сено не иструли. Упрегао је коња у таљиге, учвршћујући носила да не спадну у путу...

Ипак, није стигао са живом Рахимом. Издахнула је на путу до хаста - хане. Дежурни хећим  је констатовао смрт и уписао мишљење у књигу, са  датумом, и офрље, јер сахата није имао. Како беше ратно време и безвлашће, истрага никада није детаљно спроведена. И тај случај остаде неразјашњен...

Претраживала сам  полицијске архиве, надајући се како ћу открити више детаља и склопити мозаик. Али, нигде нисам наишла на веће појединости о свим сумњивим случајевима. На страну осећање да су ме „вребали“ као кртицу, очи и погледи оних који су више волели носити шарвале, фес и опанке  од  свих заједно најпознатијих „марки“ савремено кројених одела на западу.

У одсуству материјалних, крунских доказа из полицијских архива, морала сам се ослонити на сведочења људи који  уживаху поверење. И као што увек бива у таквим животним ситуацијама, недостаци су се успешно скривали као што „гуја крије ноге“. Катилу Фадилу, и да је знао, тад не беше уопште битно њено здравствено стање или вернички педигре, јер је давао приоритет богатству и лепоти. Оженио се из интереса, Вером, иако је обећавао и лагао својој првој љубави Исмихани да она беше жена његовог живота и снова. Остави љубав  у другом плану, опредељујући се за иметак и новац. У међувремену, Фадилова пр(а)ва љубав Исмихана је дознала за издају и, уместо да пати за њим, удаде се за Енвера. Хтела је осветити се будали, тако да осети жиг у дну срца! Свестан  да је изневерио пр(а)ву љубав Исмихану и каква је кукавица био, Фадил се хитро пропио.  Долазио је кући са посла мртав - пијан. И сав унеређен. А Вера га је увек дотеривала, испраћајући у новом оделу, испегланој кошуљи и намирисаног парфемом „Вожд“. Беше је стид комшија, који су је сажаљевали, говорећи да је морала боље гледати и заслужила пуно бољег човека за брачног партнера. У нади да ће пронаћи одушка поче писати песме. Редакцији листа „Зора“ послала је свој текст из прве збирке стихова у рукопису „Очијукање“,  под насловом „Жена“. Уредник за поезију издвоји стихове: „Док пијани муж дави ме грубим рукама/ Удишем са гађењем/ кариозни смрад/ Док ме силује на столу армада/ Успаванком тјешим избезумљеног сина/ Док ме бичем шибају пред свима/ И ватром пале брже но зрело класје/ Могу прстима модру глину да дробим/ Копам  гроб свом сину и бусење једем/ Упијем боли колико и пустиња кише/ Уроним у земљу или дишем у води/ Жељезом окујем наборано чело/ Снене усне глибом размазујем/ Извадим своје очи и разровану материцу/ Изломим кошчице из тела и наложим ватру/ Јер, муза сам страдања и боли/ Од прапочетка времена, означена ходим“...

Међутим, објављивање песме заустави другарица Ћамила. Дуго  времена је радила послове сеоске чистачице и затим беше именована као прва муслиманка на функцију председнице Општинске конференције Социјалистичког савеза радног народа у Општини. Разлог – завидност Вери која беше много талентованија за писање од ње. „Куцањем“ братоубилачког рата, одмах приступи странци „А“ СДА, пресвлачећи се из комунистичког у националистички „дрес“. Наградише је професионалном функцијом Главне и одговорне уреднице листа „Зора“. Ујагми бољи стан. Иако је у више наврата објављивала текстове који су преписивани из листова исламске орјентације: „Муаллим“ и „Препород“, никада не беше опоменута од стране оснивача!? Уредник за поезију, Злаја, имао је са њом расправу на седници редакције листа „Зора“ и пред осталим члановима, доказа да Ћамила нема појма о позицији на коју је засела, благодарећи једино још дневној политици која ју прихвати као НАДподобну и наставак континуитета власти.

На исти начин, на функцију је засео и шеф Полиције. Бивши „просветар“ који се гегао у ходу, са надимком „Гега“ и беше рођак Председника странке „А“ СДА.  Отуда се и могло разумети зашто су случајеви убистава жена заташкавани, јер је он својим утицајем „везао руке“ инспекторима Оделења за крвне деликте. У станици где се посао чувао – ћутањем!

Након прве жене, катил Фадил престаде пити. Већ сутрадан, обукао је тазе - одело из регала, покуцавши сабајле на врата своје пр(а)ве љубави Исмихане. Знао је да његова пр(а)ва љубав девера без супруга, који је имао „гиде“, док не  погиде у рату као шехид... Стиже пред њену кућу у прдавцу „Трабанту“, произведеном у источној Немачкој. Многи тврде да се тад Исмихана одлучила кренути са њим јер је ауто био зелене боје и зато што је лукавац Фадил запевао бекријску песму „Сејдефу мајка, буђаше, буђаше...“ Кажу да су је волели певати довитљиве бекрије...

Подменути случај докторици Јасни, беше мутнији од реке Спрече коју су годинама и деценијама загађивале фабрике: соли, цемента, кокса, соде и рудници.  Подвалише јој да породи једну од курви команданта „Арапа“ и када је то почела радити, жена са бебом умрије, на порођају. Логично, након усмене дојаве, Јасну су затекли поред жене како је покушавала зауставити крварење. Ухапсише је и осудише на 20 година затвора. Уз меру одузимања лиценце од Лекарске коморе, са забраном да са и надаље бави позивом, након изласка из затвора, Јасна је доживела нервни слом. Заврши на Клиници за психијатрију „Крека“, чији шеф беше знаменити хећим Пајевић. Сви који су познавали њеног мужа Тахира, препричаваће да је то једва дочекао да се кутарише своје жене и замени је љубавницом, како би се посветио каријери делегата - заменика Председника у Општинском већу. Стога је Злаја упитао, јавно:              

 - Да ли је на исправнијем путу онај који се, идући, спотиче или онај који правим путем усправно иде?

Враћајући се у Москву, преко аеродрома „Никола Тесла“ у Београду, волела сам што ми уметник разбарушене фризуре са мог „путешествија“ није излазио из главе. И утробе... А хтела сам га, заувек сачувати баш таквог у памћењу. И речи мудре:  

 - „Када Сунце сјај изгуби, и када звезде попадају, и када се планине покрену, и када стеоне камиле без пастира остану, и када се дивље животиње саберу, и када се мора ватром напуне, и када се душе с телима спаре, и када жива сахрањена девојчица буде упитана због какве кривице је уморена, и када се листови разделе, и када се небо уклони, и када се пакао распали, и када се рај приближи, свако ће сазнати оно шта  је припремио...“ ⃰  ⃰

 

____________________________________________________________________

⃰  убице; Абдулах Шкаљић: „Турцизми у сх језику“, ИП „Свјетлост“, Сарајево, СР БиХ,СФРЈ, 1965.

 

  ⃰  ⃰Коран, преводилац са француског на српски: Мићо Љубибратић Херцеговац, приватно издање, Београд, краљевина Србија, 1895.

 

                                                      

 

 

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: